Iako je prošlo (relativno) dosta vremena od početka primene aktuelnog zakona kojim se reguliše stopa i način obračuna zatezne kamate, čini se da stvari u tom pogledu nisu ništa bolje ni jasnije.
Podsećamo, aktuelni Zakon o zateznoj kamati (“Sl. glasnik RS”, br. 119/2012), stupio je na snagu 25. decembra 2012. god., kada je prestao da važi Zakon o visini stope zatezne kamate („Sl. list SRJ”, broj 9/01 i „Sl. glasnik RS”, br. 31/11 i 73/12 – US). Potreba za novim zakonom u ovoj oblasti, javila se nakon Odluke Ustavnog suda Republike Srbije broj IUz- 82/2009 („Službeni glasnik RS”, br. 73/2012) kojom je utvrđeno da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ”, broj 9/01 i „Službeni glasnik RS”, broj 31/11), u delu koji glasi: „primenom konformne metode”, nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, ali i zbog zabrane anatocizma („kamate na kamatu“) propisane Zakonom o obligacinim odnosima. U suštini, to je značilo da će se ubuduće kamata obračunavati na osnovni dug, a ne na dug uvećan prethodno obračunatom kamatom. Pri tom, navedenom odlukom US koja je stupila na snagu 27. jula 2012. godine, nije određen novi metod obračuna, niti to spada u nadležnost Ustavnog suda, mada je bilo jasno da će se primenjivati prost metod obračuna, što se ubrzo nakon donešenja OUS-a odrazilo na izmene zakona koji uređuju posebne oblasti u onom delu koji je propisivao konformni metod (Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji ili Carinski zakon). Već danom objavljivanja, ova odluka je izazvala brojne reakcije, jer nedoumice koje je stvarila nisu bile ni malo zanemarljive. Zbog ovakvih nedoumica i pre svega potrebe da se jasno precizira metod obračuna zatezne kamate, očekivao se adekvatan odgovor zakonodavca koji je trebao da ih otkloni.
Ovom problematikom smo se u nekoliko navrata bavili tekstovima objavljenim na Pravnom portalu u rubrici Komentari propisa (tekstovi: Primena konformne metode kod obračuna zakonske zatezne kamate proglašena neustavnom, Obračun zakonske zatezne kamate nakon proglašenja konformne metode neustavnom, Novi Zakon o zateznoj kamati), tako da nećemo ponavljati niti obrazlagati sama zakonska rešenja, niti nedoumice, već ovim tekstom pokušavamo ukazati na (po mišljenju autora ovog teksta) sam osnov problema.
Činjenica, novim zakonom su kako tako rešeni problemi koji su postojali, npr. metod obračuna zatezne kamate, obračunski periodi, te obračun zatezne kamate na iznos duga koji glasi na stranu valutu. Bitno je naglasiti da se odredbe Zakona o zateznoj kamati ne primenjuju na dužničko-poverilačke odnose za koje su visina stope i način obračuna zatezne kamate utvrđeni drugim zakonima, kao što su Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji ili Carinski zakon.
Brojni stručnjaci su se bavili ovim pitanjima i tumačili ih na razne načine. U zavisnosti od tumačenja za iste iznose osnovnog duga dobijamo različite iznose kamate u istom periodu. U praksi jer još veća pometnja. Izgleda da je nešto zaboravljeno.
I. Osnov problema
Gde je ustvari osnov problema?
Po mišljenju autora ovog teksta, problem je u prirodi zatezne kamate i nerazumevanju tehnike pisanja propisa od strane kreatora zakona, koji su ekonomisti, pa im taj nedostatak pravnog praktičnog i teoretskog obrazovanja ne možemo ni zamerati previše. Ukoliko na primer, bilo kome nadležnom u Ministarstvu finansija, Narodnoj banci Srbije ili osobama koje su učestvovale u pripremi zakonskog predloga, postavite konkretno pitanje, šta je zatezna kamata po svojoj suštini, dobićete odgovor da je to kazna za neispunjenje obaveze na vreme. Da li je ona to zaista po svojoj suštini? Da li je ona samo to, i da li to treba biti u našem pravnom sistemu? Koja je njena svrha?
II. Kamate – pojam i funkcija
Šta je kamata uopšte?
Kamata (engl. interest, nem. Zins, kod nas ranije korišćen naziv interes), najšire rečeno je, naknada za korišćenje tuđih zamjenjivih, pokretnih stvari, najčešće novca. Njena visina se odmerava prema visini glavnice i trajanju korišćenja iste. Kamate se često nazivaju i civilnim ili građanskopravnim plodovima (za razliku od prirodnih plodova) jer se stiču na osnovu postojanja nekog građanskopravnog odnosa. Civilni plodovi nisu dakle prinos stvari koji ona daje sama po sebi, već rezultat nekog pravnog posla (zajma npr.). Davanja u obavezama različitim od glavnice ili u radu, davanja koja nisu odmerena po trajanju korišćenja nego paušalno i sl. nisu kamate. Po osnovi nastanka, najšire rečeno, kamate se dele na zakonske (usurae legales) i ugovorne (usurae conventionalis). Kamate su prvenstveno i najčešće bankarska kategorija, to je cena novca.
Zakonske kamate imaju svoj osnov u zakonskoj normi kojom se dužniku nameće obaveza plaćanja kamate uz vraćanje glavnice. Najpoznatije zakonske kamate su zatezne ili moratorne kamate, koje se naplaćuju dužniku koji zakasni s ispunjenjem novčane obveze. Visina stope zatezne kamate utvrđuje se obično posebnim zakonom ili drugim propisima, i vrlo često se menja u zavisnosti od kretanja inflacije i ekonomske politike države. Zatezna kamata se u uporednom pravu tretira i tumači raznoliko, čak i u zemljama u okruženju. Postoje sistemi gde je to kazna ali i gde je vrsta obeštećenja, sistemi fiksno utvrđenih stopa do stopa dobijenih raznim formulama obračuna.
Recimo, u engleskom jeziku postoje termini “Default interest” koji je kamata koju pozajmljivač, dužnik, plaća ako ne ispuni ugovor, i veća je od komercijalne jer sadrži u sebi rizik pozajmice i njenog nevraćanja. Dalje, postoji “Interest in Arrears” – kamata u docnji, kamata koja se plaća periodično tokom trajanja kredita u odnosu na datum dospeća. Ali postoji i “Deferred consumption” koja je jednaka inflaciji i ima za cilj jedino da očuva realnu vrednost novca. Kako je kod nas postavljena, zatezna kamata ima elemente svega navedenog, ali najviše kazne.
U teoriji se kaže da funkcije zatezne kamate mogu biti kaznena (kazna za dužnika zbog njegove docnje), podsticajna (podsticaj za dužnika da vrši plaćanje na vreme) , kao i zaštitna (obezbeđenje poverioca da bude realno naknađen). Akcesorne su i nedeljive od glavnog duga sve do njegove isplate. Propisi o zateznim kamatama su prisilnog, imperativnog karaktera, i ugovorne strane ih ne mogu same menjati.
II.1. Zatezna kamata kod nas
Šta je kod nas zatezna kamata od svega toga?
Svrha zatezne kamate prema Zakonu o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89-USJ, 57/89 i “Sl. list SRJ” 31/93) – u daljem tekstu: ZOO, nikako se ne sme ispuštati iz vida, odnosno zbog čega ona postoji kao kategorija. Tu se ne radi samo o interesu, tj. kamati kao zaradi, niti kamati kao vrsti ugovorne kazne, jer su navedene kategorije posebno objašnjene i definisane navedenim zakonom. ZOO o zateznoj kamati kaže (čl. 277-279):
– Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom a ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje.
– Poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje a ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete.
– Na dospelu, a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev u slučajevim kada je to posebnim zakonom određeno. Na iznos neisplaćene kamate i na povremena dospela novčana davanja može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kad je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu.
Ugovorna kamata je jasno odvojena (čl. 300. do 402. ZOO), i ona je uz izvesna zakonska ograničenja stvar volje ugovarača. Tu se radi o zaradi na plasirani kapital.
S druge strane, ugovorna kazna je nešto sasvim drugo i definisana je čl. 270. do 276. ZOO. Dakle, ZOO kaže da se poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem, i to je ugovorna kazna. Smatra se da je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem, ako što drugo ne proizlazi iz samog ugovora ali ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze. Način određivanja ugovorne kazne je slobodan (u ukupnom iznosu, u procentu, za svaki dan zadocnjenja …), njena priroda je akcesorna (deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje odnosi), ali, sporazum o ugovornoj kazni gubi pravno dejstvo ako je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara, i može biti umanjena od strane suda ako je nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Poverilac ima pravo zahtevati ugovornu kaznu i kad njen iznos premaša visinu štete koju je pretrpeo, kao i kad nije pretrpeo nikakvu štetu. Ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa ugovorne kazne, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Ako je za neispunjenje obaveze ili za slučaj zadocnjenja, zakonom određena visina naknade pod nazivom penal, ugovorna kazna, naknada ili pod nekim drugim nazivom, a ugovorne strane su pored toga ugovorile kaznu, poverilac nema pravo da zahteva ujedno ugovorenu kaznu i naknadu određenu zakonom, izuzev ako je to samim zakonom dozvoljeno.
Znači, zatezna kamata nije stvar volje ugovarača, već se plaća po samoj sili zakona, postoji čak i kada nije ugovorena za razliku od ugovorne kazne. Njen način određivanja, odnosno obračuna nije slobodan već propisan zakonom i nije uslovljena time da li do neispunjenja ili zadocnjenja došlo krivicom dužnika, odnosno iz uzroka za koje odgovara ili ne.
Kod zatezne kamate poverilac ima pravo na nju bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje a ako je ta šteta veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, ima pravo da zahteva razliku do potpune naknade štete. Kod ugovorne kazne, s druge strane, poverilac ima pravo zahtevati ugovornu kaznu i kad njen iznos premašuje visinu štete koju je pretrpeo, kao i kad nije pretrpeo nikakvu štetu.
II.2. Uticaj krivice na postojanje obaveze
Zateznu kamatu možemo postaviti kao kaznu za dužnika koji neuredno izvršava svoje obaveze. Ali, šta sa jednim od osnovnih postulata u pravu, da nema kazne bez krivice (dokazane, namera ili nemar). Na prirodu obaveze morala bi da utiče i krivica dužnika. Možemo da je posmatramo i kao obeštećenje, tj. naknadu štete, a opet, šteta se naknađuje samo ako je štetnik kriv za njen nastanak.
U teoriji postoje dva stanovišta po pitanju odnosa dužnikove krivice za neispunjenje obaveze i nastanka docnje. Prema subjektivnoj teoriji ako dužnik kasni u ispunjenju svoje obaveze bez svoje krivice, ne radi se o docnji i ne može da trpi nepovoljne posledice, što je bilo rešenje prihvaćeno pre donošenja ZOO, s izuzetkom novčanih obaveza za koje je bio dužan da plaća zatetnu kamatu, a ako je postojala krivica plaćala se naknada štete koja je premašivala iznos zatezne kamate. Prema objektivnoj teoriji dužnik pada u docnju čim ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, bez obzira na krivicu, što je stanovište prihvaćeno u pozitivnom pravu Republike Srbije (u ZOO), i nastupanje docnje ne sprečava ni činjenica da dužnik iz opravdanih razloga nije znao za postojanje ili dospelost obaveze, ili što je opravdano sumnjao u osnovanost potraživanja ili što su ga neotklonjive okolnosti sprečile da obavezu ispuni na vreme. Dakle, dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako taj rok nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu (usmeno, pismeno, vansudskom opomenom ili započinjenjem nekog postupka u tom cilju).
Evo prostog primera za dilemu. Recimo, iz tehničkih razloga ne radi platni sistem (ne radi internet veza), ili je banka u kojoj dužnik ima sredstva privremeno zatvorena iz bilo kog razloga. Da li je pravično da snosi negativne posledice ako nije kriv za nemogućnost da prebaci sredstva koja ima na račun poverioca?
Za odgovor ovo pitanje, nisu bitne konkretne cifre, stopa, formula za obračun, nego princip.
U oviru javne rasprave o Nacrtu zakona o zateznoj kamati, kako je to svojevremeno objavljivano, učestvovali su predstavnici privrede, finansijskih institucija, stručne i naučne javnosti, komorskog sistema, pravosuđa i drugi zainteresovani učesnici. Tada je rečeno da se predlagači nisu opredelili da zatezna kamata ima elemente kaznene stope, jer se po pravilu zatezna kamata primenjuje kada nisu do kraja ugovorom regulisani obligacioni odnosi. Dalje, da nema elemente kaznene kamate, a cilj joj je da obezbedi da poverilac ne izgubi realnu vrednost, kao i da dužnik plati realnu vrednost koja mora da bude veća od visine duga. Usvojeno je nešto drugo. Tada je još istaknuto da je predloženo da se zatezna kamata veže za referentnu stopu NBS, zato što ona korespondira sa inflacijom, a to rešenje nalazi se i u direktivama Evropske komisije u vezi sa obračunom zatezne kamate na Evro i druge valute. Takođe, istaknuto da zakon nesme da ima retroaktivnost u primeni. Naravno, banke su imale svoje predloge, npr. mogućnosti ugovaranja više stope u slučaju docnje, raspravljalo se pravnoj prirodi i imperativnosti zatezne kamate, predloženo je definisanje stope zatezne kamate posebno za pravna lica, a posebno za fizička lica u docnji, ukazano je i na potrebu da se fiksni deo zatezne kamate propiše u istom iznosu za sve strane valute, kako bi se izbeglo forsiranje bilo koje valute, itd.
Ali, ako tražimo logički osnov, zatezna kamata ima svrhu samo i isključivo da nadoknadi stvarnu štetu koju poverilac trpi protekom vremena usled obezvređenja novca, znači usled inflacije, a sve ostalo je stvar ugovora. Uostalom, jedan od pogrešno korišćenih naziva za nju i jeste inflatorna kamata. Zato obračunavati kamatu na kamatu kod zatezne kamate bi ustvari predstavljalo nadoknađivanje nekakve izgubljene dobiti, koja je poseban vid štete koji se takođe može naplatiti, ali se mora posebno dokazati. Zatezna kamata, odnosno pravo da se ona naplati postoji mimo ugovorenih kamata i sredstava obezbeđenja, te se zato ne bi moglo o tome govoriti kod kreditnih poslova gde se kamate i način njihovog obračuna dogovaraju.
Prema tome, zatezna kamata na neki način predstavlja obeštećenje ali poverilac ima prava na nju bez obzira da li je pretrpeo bilo kakvu štetu zbog dužnikove docnje. Ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa zatezne kamate poverilac može da zahteva razliku do potpune naknade, ako dokaže da šteta premašuje iznos zatezne kamate. Na dužniku je teret dokazivanja da nije kriv što je zapao u docnju i da po tom osnovu nije kriv za štetu koja premašuje iznos zatezne kamate.
III. Tehnička redakcija – konkretne posledice pristupa
Zašto je važno definisati sve gore navedeno? Prosto, jer od prirode instituta zavisi i njegov tretman. U suštini nije bitno, kako će zatezna kamata kao institut biti postavljena, kao kazna ili kao prosto obeštećenje, ili kombinacija, ili kako god, ali to mora biti dosledno sprovedeno. Jer od jasne postavke stvari zavisi sve ostalo.
Ovde moramo da se vratimo na važnost derfinicija u pravu. Ono što kod nas idejni tvorci propisa i pisci istih, izgleda ne razumeju, je sama tehnika pisanja propisa, a što je opet stvar formalnog pravnog obrazovanja i prakse. Reči imaju svoje značenje a propisi korelaciju i ne postoje sami za sebe, već su deo sistema koji povratno utiče na njihovu primenu. U tumačenju norme se prvo polazi od prostog značenja reči, pa se ide do logičkog. Najbolje je kada je propis jasan i nije mu potrebno tumačenje i kada ne postoje upućujuće odredbe. Kako god, najbitnije je razumeti da, kada nešto napišete, to mora da znači upravo ono što ste hteli da kažete. To recimo može dovesti do situacije, da se primenjujući propis radi potpuno suprotno od onog što su njegovi tvorci hteli (postoji konkretna situacija poznata autoru teksta, gde mu se koautor jednog propisa lično požalio da nisu hteli to što je na kraju ispalo u praksi).
Dalje, nijedan propis u današnje vreme ne stupa na čist teren koji nije bio prethodno i na neki način regulisan, već je nastavak nekog sistema. Zato je potrebno u prelaznim i završnm odredbama propisa dobro razraditi sve moguće situacije. Naravno niko se ne može se svega setiti, ali što više preciznosti kod pisanja, manje problema u praksi kasnije.
Zbog ovakvog načina pisanja propisa, sada imamo preovlađujuće tumačenje, da se na isti dug ako je od pre 15 god. recimo, primenjuju, malo prosta, malo konformna (nezakonita – kamata na kamatu) metoda, pa u svemu tome različito dobijene (preko rasta cena, preko referentne stope …. ) kamatne stope. Na osnovu toga su izračunati iznosi kamate na glavni dug kod svakog ko ih obračunava različiti, s tim što je opet zaboravljeno, da se po ZOO, prvo plaćaju troškovi, pa kamate pa glavnica, da je prirodna zatezne kamate akcesorna itd. Prema tome, konformna metoda se ne bi smela pojavljivati nikako i nigde.
Konkretno, Zakon o zateznoj kamati uređuje visinu stope i način obračuna zatezne kamate koju plaća dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, dok stope zatezne kamate objavljuje NBS na svojoj internet prezentaciji, a te stope se primenjuju od narednog dana od dana objavljivanja. Znači, prihvaćen je objektivan kriterujum bez utvrđivanja krivice dužnika. Može i tako. Ali problem sledi.
Za ovo razmatranje sama visina stope nije bitna niti njen obračun. Bitno je jedino da se kaže da, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom. Ne nekim drugim, ne prethodnim, ne po slobodnom obračunu ili tumačenju, nego “ovim zakonom”. A ako se kaže “po stopi utvrđenoj ovim zakonom”, mora se precizirati šta raditi sa dugovima dospelim pre stupanja na snagu tog zakona.
A ta stopa se na primer, na iznos duga koji glasi na dinare, utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope NBS uvećane za osam procentnih poena. Slično se utvrđuje i na sredstva u stranoj valuti, sama je banka koja utvrđuje referentnu kamatnu stopu druga. Ovde je zatezna kamata postavljena najpre kao kazna, jer imamo fiksno uvećanje za 8% na referentnu kamatnu stopu. Ranije je, kada nije bilo referentne stope, utvrđivana preko rasta potrošačkih cena ili cena na malo (što je direktna veza sa inflacijom) na koju se dodavala neka minimalna fiksna stopa.
A šta je referentna kamatna stopa? To je kamatna stopa prema čijim promenama se menjaju druge kamatne stope. Referentna kamatna stopa u postupku sprovođenja monetarne politike ima ulogu signalizirajuće kamatne stope, kao i ulogu polazne kamatne stope, pošto se visina osnovnih kamatnih stopa na novčanom tržištu, utvrđuje prema visini te kamatne stope. Kod nas, referentna kamatna stopa je najviša, odnosno najniža kamatna stopa koju NBS primenjuje u postupku sprovođenja repo transakcija prodaje, odnosno kupovine hartija od vrednosti i njena visina se utvrđuje odlukama NBS. U samom početku, referentna stopa je predstavljala stopu po kojoj banke pozajmljuju sredstva klijentima sa izuzetno visokim kreditnim rejtingom, najčešće drugim bankama. Analogno tome, najpoznatije i najmerodavnije referentne stope se i utvrđuju kao stope po kojima banke jedna drugima nude i pozajmljuju sredstva na različitim tržištima kapitala (EURIBOR, LIBOR, TIBOR, PRIME RATE…). Ovako izražena referentna kamatna stopa je nominalna kamatna stopa, odnosno obračunska kamatna stopa. Na referentnu kamatnu stopu finansijske institucije dodaju svoju maržu i tako dolazimo do kamatne stope po kojoj se kapital plasira. Međutim, ovde je zanemaren uticaj inflacije na trošak pozajmljivanja sredstava, pa imamo nominalnu kamatnu stopu, kao „čistu cenu koja se plaća za pozajmljena sredstva“, ali koju treba razlikovati od realne kamatne stope koja je prilagođena inflaciji, odnosno gde se vodi računa o očekivanoj promeni nivoa cena. Pošto je referentna kamatna stopa promjenjiva kategorija, mora se vršiti usklađivanje nominalne kamatne stope s referentnom u određenim vremenskim intervalima.
Ovako postavljeno, ispada da je zatezna kamata umesto prostog obeštećenja, prvenstveno kazna, ali i nekakva “zarada”, tj. profit.
Čak i da prihvatimo ovako kako je postavljeno, kako se to odražava na obračun u praksi? Uzmimo obavezu u određenom iznosu, koju je trebalo platiti pre par godina. Ako se kaže “po stopi utvrđenoj ovim zakonom”, obračun je prost, uzme se iznos duga i primeni stopa, prostom metodom. Tu dolazimo do problema stopa koje se koriste u formuli obračuna. Videli smo da referentne stope zavise od bankarskog tržišta a stope rasta potrošačkih cena od inflacije. Pa sada, ako uzmemo isti iznos duga i računamo primenjujući različite metode, kako su se menjali propisi, odnosno njihovo tumačenje dobićemo jedan iznos, a ako postupimo po slovu sada važećeg zakona dobićemo drugi. Recimo da je neko tužio tek sada (ako dug naravno nije zastareo), a da neko vodi postupak već godinama, za isti dug dobiće različite iznose kamate. A zar ne bi trebalo da budu obeštećeni podjednako? Zato je od presudnog značaja odrediti prirodu zatezne kamate. Ako je postavljena ona kazna, onda se može propisati bilo koji fiksni iznos i isti naplatiti, zašto ga računati, određivati prema nekakvim stopama? Ali ako je njena priroda nešto drugo, ako na nju utiče inflacija, onda mora se utvrđuje i onda je pravična. Ne mogu se praviti preseci, pa se do jednog datuma računa komfornom (neustavnom i nezakonitom) metodom a dalje prostom. Ako nešto nije zakonito, nikada bilo niti će biti, ne može mu se priznati važenje u nekom periodu. Retrokativnost u pravu nije dozvoljna, ali to važi u pozitivu, ono što po logici i sistemu nije zakonito ne može se nikada konvalidirati. Ovde ne možemo da uzmemo zdravo za gotovo, osnovnu premisu u pravu da u određenom vremenskom periodu važi određeni propis koji se primenjuje na konkretno polje života, jer, ako dug postoji i ne se menja se, osnovno što treba obezbediti je da npr. 2014. god. bude isplaćena realna vrednost novčanog iznosa koji se duguje u nekom nominalnom iznosu od recimo 2005. god. i to je sve.
Tu nema mesta proizvoljnosti i obračunima po periodima u kojima se primenjuju različiti metodi, stope i sl. Zato je zakonodavac morao da samim zakonom propiše kako će se i na koji način i uz primenu kakvih stopa računati kamata u prethodnim godinama kada nije utvrđivana referenta stopa ili da predvidi da se to precizira kasnije podzakonskim aktima. To i nije tako komplikovano, obzirom da se za sve završene godine zna konačna stopa inflacije, što je mogao biti jedan od načina, pa je i račun mogao biti prost, odnosno mogla se propisati čak i fiksna stopa zatezne kamate za završene periode (čak u većem procentu od godišnje inflacije) ili šta drugo, uz koje god objašnjenje (obeštećenje, kazna…).
IV. Umesto zaključka
Nažalost ovde se još jednom pokazalo, prvo, koliko institucije kod nas (svojim činjenjem, odnosno nečinjenjem) umesto da grade, urušavaju sistem koji koliko toliko funkcioniše, gde se prvenstveno misli na Ustavni sud. Svaka odluka, čak i ispravna ima svoje vreme kada mora biti doneta, jer protek vremena stvara određene posledice koje ipak moraju biti uzete u obzir, ako prihvatimo jedan od opštih postulata u pravu da se na pravne odnose primenjuju pravila koja važe u određenom trenutku, te da se u stečena prava, ukoliko nisu stečena nezakonito, ne sme dirati.
Drugo, i važnije, za svaki posao je potrebna određena stručnost, teorijsko znanje, ali i iskustvo. Tako, ako ekonomista ima neku ideju koju želi sprovesti, potrebno je da konsultuje pravnika da bi to moglo da se pretoči u tekst nekog propisa. Ideja je jedno, a pisani tekst, odnosno interpretacija i kasnije implementacija te ideje, nešto sasvim drugo, o čemu smo već toliko puta pisali.
Ovako, sudovi će i dalje imati previše posla koji jednostavno, nije moguće završiti, problem će prebacivati na teren ekonomskog veštačenja, a odluke će biti nekonzistentne. U krajnjoj liniji sudovi sude prema zakonima a Ustav daje okvir, a Zakon o obligacionim odnosima, tj. njegova pravila važe u kontinuitetu. Na kraju će bez obzira na bilo koje tumačenje, odgovor biti moguće tražiti samo za svaki konkretan slučaj i u konkretnom postupku. Rezultat svega toga nije moguće predvideti.
