Obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti je deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana kojim se obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti na načelima obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti (pravo na novčanu naknadu; zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa Zakonom i druga prava u skladu sa Zakonom).
Jedno od osnovnih prava koje ima nezaposleno lice po osnovu Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2009, 88/2010, 38/2015 i 113/2017-dr.zakon) (u daljem tekstu: Zakon) jeste pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti (u daljem tekstu: novčana naknada).
Predmetni Zakon čini „tzv. „treći stub socijalnog osiguranja“ i njime se obezbeđuje pravna zaštita zaposlenima kao osiguranim licima u slučaju kada nastupe određeni rizici koji utiču na ekonomsko – socijalni položaj tih lica. Zakon predviđa da osiguranici kojima prestane radni odnos kod poslodavca iz razloga koji se ne mogu pripisati njima u krivicu, imaju pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti koja ima za cilj da se njenim imaocima koliko toliko osigura materijalna egzistencija dok se nalaze u takvom položaju. Korisnik novčane naknade na taj način dobija priliku da finansijski premosti vremenski period u kome se nalazi van radnog odnosa, kao i podstrek da nađe odgovarajuće zaposlenje radi poboljšanja svog materijalnog položaja. Ovo opet ne znači da je novčana naknada za vreme nezaposlenosti neograničenog trajanja, jer je visina i trajanje novčane naknade uslovljena prosečnom zaradom koju je ostvarivao osiguranik pre prestanka radnog odnosa i njegovim stažom osiguranja, u smislu odgovarajućih odredaba Zakona. Ovom prilikom Ustavni sud nalazi da novčana naknada za slučaj nezaposlenosti predstavlja specifično primanje koje de facto potiče iz radnog odnosa, budući da se sredstva iz budžeta Republike Srbije potrebna za isplatu te naknade formiraju iz doprinosa za socijalno osiguranje, a koja uplaćuju poslodavci za račun zaposlenih lica za vreme trajanja radnog odnosa.“ (iz obrazloženja Odluke Ustavnog suda br. Už-1317/2014).
Kao što vidimo, reč je o naknadi za slučaj nezaposlenosti na koju ima pravo nezaposleno lice po osnovu osiguranja za slučaj nezaposlenosti odnosno po osnovu uplaćenih doprinosa za slučaj nezaposlenosti, pri čemu se njena visina i trajanje utvrđuju u upravnom postupku kod Nacionalne službe za zapošljavanje na osnovu Zakona.
Ova naknada ima karakter novčane pomoći nezaposlenom licu za vreme dok aktivno traži posao, a čiji je cilj i smisao da mu pomogne da lakše premosti period nezaposlenosti kako bi se što pre vratio u sferu rada.
Ko se smatra nezaposlenim licem?
Status nezaposlenog lica, u smislu navedenog Zakona, ima lice od 15 godina života do ispunjavanja uslova za penziju, odnosno najkasnije do 65 godina života, sposobno i odmah spremno da radi, koje nije zasnovalo radni odnos ili na drugi način ostvarilo pravo na rad, a koje se vodi na evidenciji nezaposlenih i aktivno traži zaposlenje.
Nezaposlenim licem, u smislu ovog Zakona, ne smatra se redovan učenik, student osnovnih studija do 26 godina života, lice kome miruju prava iz radnog odnosa u skladu sa zakonom i lice koje je ispunilo uslov za penziju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Ko ima pravo na novčanu naknadu?
Pravo na novčanu naknadu ima obavezno osigurano lice ako je bilo osigurano najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima u poslednjih 18 meseci. Neprekidnim osiguranjem smatra se i prekid obaveznog osiguranja kraći od 30 dana (član 66. Zakona).
Slučajevi u kojima nezaposleni ima prava na novčanu naknadu
Nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja, po osnovu:
1) prestanka radnog odnosa otkazom od strane poslodavca, u skladu sa propisima o radu, i to:
– ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, u skladu sa zakonom, osim lica koja su se, u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, svojevoljno opredelila za novčanu naknadu ili posebnu novčanu naknadu – u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene Zakonom o radu,
– ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi;
2) prestanka radnog odnosa na određeno vreme, privremenih i povremenih poslova, probnog rada;
3) prestanka funkcije izabranih, imenovanih i postavljenih lica, ukoliko nije ostvareno pravo na mirovanje radnog odnosa ili naknadu plate, u skladu sa zakonom;
4) prenosa osnivačkih prava vlasnika, odnosno člana privrednog društva;
5) otvaranja stečaja, pokretanja likvidacionog postupka i u drugim slučajevima prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom;
6) premeštaja bračnog druga, u skladu sa posebnim propisima;
7) prestanka radnog odnosa u inostranstvu, u skladu sa zakonom, odnosno međunarodnim sporazumom.
Nezaposleni kome je radni odnos, odnosno osiguranje prestalo njegovom voljom ili krivicom, odnosno ako je radni odnos prestao svojevoljnim opredeljivanjem za otpremninu, novčanu naknadu ili posebnu novčanu naknadu po odluci Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene Zakonom o radu, može ostvariti pravo na novčanu naknadu ako ponovo ispuni uslove iz člana 66. Zakona (da je bilo osigurano najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima u poslednjih 18 meseci).
Rok za podnošenje zahteva Nacionalnoj službi
Nezaposlenom pripada novčana naknada od prvog dana od dana prestanka obaveznog osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja.
Ukoliko nezaposleni podnese zahtev po isteku roka od 30 dana, novčana naknada mu pripada od dana podnošenja zahteva.
Pravo na novčanu naknadu nema nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje bi mu pravo na novčanu naknadu pripadalo, u skladu sa ovim zakonom.
U rokove za podnošenje zahteva ne računa se vreme za koje je nezaposleni po propisima o zdravstvenom osiguranju bio privremeno sprečen za rad.
Visina novčane naknade
Mesečni iznos novčane naknade predstavlja proizvod dnevne novčane naknade i broja kalendarskih dana u mesecu za koji se ostvaruje pravo i vrši isplata.
Dnevna novčana naknada utvrđuje se množenjem osnovice dnevne novčane naknade sa ličnim koeficijentom.
Osnovica dnevne novčane naknade u sebi sadrži pripadajuće doprinose za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje i iznosi 1.000 dinara.
Lični koeficijent predstavlja odnos ukupne zarade, odnosno naknade zarade, osnovice osiguranja i visine ugovorene naknade u poslednjih 12 meseci koji prethode mesecu u kome je prestao radni odnos, odnosno prestalo osiguranje i prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike u trenutku ostvarivanja prava na novčanu naknadu.
Mesečni iznos novčane naknade utvrđuje se srazmerno broju kalendarskih dana u mesecu za koji se ostvaruje pravo i vrši isplata novčane naknade, s tim da za ceo kalendarski mesec ne može biti niži od 22.390 dinara, niti viši od 51.905 dinara.
Usklađivanje osnovice i iznosa novčane naknade
Članom 70. Zakona propisano je da se osnovica dnevne novčane naknade, kao i najniži i najviši mesečni iznos novčane naknade usklađuju sa godišnjim indeksom potrošačkih cena u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj se usklađivanje vrši, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Usklađene iznose objavljuje Nacionalna služba na svom veb sajtu, najkasnije u roku od sedam dana od dana objavljivanja navedenog indeksa potrošačkih cena, i isti se primenjuju od prvog dana narednog meseca po objavljivanju tih iznosa.
Sadržina predmetnog člana 70. počinje da se primenjuje od 1. januara 2019. godine.
Isplata i trajanje novčane naknade
Novčana naknada se isplaćuje za mesec koji prethodi mesecu u kojem se vrši isplata.
Kada je u pitanju samo trajanje prava na novčanu naknadu, ono je uslovljeno dužinom staža osiguranja, te se ista isplaćuje nezaposlenom:
1. tri meseca, ako ima staž osiguranja od jedne do pet godina;
2. šest meseci, ako ima staž osiguranja od pet do 15 godina;
3. devet meseci, ako ima staž osiguranja od 15 do 25 godina;
4. dvanaest meseci, ako ima staž osiguranja duži od 25 godina.
Godinom staža osiguranja, u smislu trajanja prava na novčanu naknadu, smatra se navršenih 12 meseci za koje je obveznik doprinosa bio obavezno osiguran.
Izuzetno od navedenog, novčana naknada pripada nezaposlenom u trajanju od 24 meseca, ukoliko nezaposlenom do ispunjavanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, nedostaje do dve godine. Ispunjenost uslova za ostvarivanje prava na penziju, po osnovu staža osiguranja, nezaposleni dokazuje pojedinačnim aktom organizacije nadležne za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Ono što je vrlo bitno istaći, a što ujedno izaziva nedoumice kod velikog broja ljudi, jeste da se pravo na isplatu novčane naknade može ponovo ostvariti ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi ali isključivo za staž osiguranja navršen u periodu od prethodnog prestanka prava na novčanu naknadu do ponovnog sticanja prava na novčanu naknadu, pri čemu se ne uračunava staž po osnovu koga je novčana naknada već korišćena, a što je detaljnije objašnjeno u delu komentara koji se odnosi na prestanak prava na novčanu naknadu.
Korisnik novčane naknade dužan je da se lično javlja Nacionalnoj službi radi obaveštavanja o mogućnostima i uslovima zaposlenja i posredovanja u zapošljavanju svakih 30 dana, u skladu sa individualnim planom zapošljavanja.
Isplata novčane naknade se nastavlja za vreme:
1. trajanja dodatnog obrazovanja i obuke, u skladu sa individualnim planom zapošljavanja;
2. privremene sprečenosti za rad utvrđene prema propisima o zdravstvenom osiguranju, ali ne duže od 30 dana od dana nastanka privremene sprečenosti;
3. porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada zbog posebne nege deteta, prema propisima iz oblasti rada ili drugim propisima kojima se reguliše odsustvo sa rada.
Novčana naknada može da se isplati u jednokratnom iznosu radi samozapošljavanja, na zahtev nezaposlenog, u skladu sa opštim aktom Nacionalne službe.
Obustava isplate novčane naknade
Isplata novčane naknade obustavlja u sledećim slučajevima:
1. trajanja ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova;
2. odsluženja ili dosluženja vojnog roka;
3. izdržavanja kazne zatvora, trajanja pritvora, izrečene mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere, u trajanju do šest meseci;
4. boravka u inostranstvu u slučaju kada je nezaposleni ili njegov bračni drug upućen na rad u inostranstvo u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje u diplomatska, konzularna i druga predstavništva.
Za vreme obustave u navedenim slučajevima miruju prava po osnovu nezaposlenosti, a po prestanku razloga (navedenih slučajeva), nezaposleni ostvaruje pravo na isplatu novčane naknade za preostalo vreme za koje je priznato pravo na novčanu naknadu ako se prijavi i podnese zahtev za ostvarivanje prava u roku od 30 dana.
Prestanak prava na novčanu naknadu
Korisniku novčane naknade prestaje pravo na novčanu naknadu, ako:
1. se briše sa evidencije, u skladu sa ovim zakonom;
2. prestane da se vodi evidencija o nezaposlenom, u skladu sa zakonom;
3. ne obavesti Nacionalnu službu u roku od pet dana o promeni koja je uslov ili osnov za sticanje, ostvarivanje ili prestanak prava na novčanu naknadu;
4. se od strane nadležnog organa utvrdi da radi kod poslodavca bez ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima;
5. podnese zahtev za prestanak prava.
Nezaposleni kome je prestalo pravo na novčanu naknadu može da ostvari ovo pravo ako ponovo ispuni uslove za sticanje prava na novčanu naknadu, s tim što mu se u staž osiguranja ne uračunava staž za koji je već ostvario novčanu naknadu.
Da preciziram, nezaposleni će moći da ostvari novčanu naknadu ponovo ukoliko ispunjava uslove i isključivo za staž osiguranja navršen u periodu od prethodnog prestanka prava na novčanu naknadu do ponovnog sticanja prava na novčanu naknadu. To znači da se izuzima (ne uračunava) staž osiguranja po osnovu kog je nezaposleni ranije ostvario pravo na novčanu naknadu i računa samo staž stečen nakon prestanka prava na novčanu naknadu.
Ukoliko nezaposlenom prestane pravo na novčanu naknadu zbog zasnivanja radnog odnosa ili započinjanja osiguranja po drugom osnovu, a pre isteka vremena za ostvarivanje tog prava, pravo na novčanu naknadu nastaviće se za preostalo vreme u utvrđenom iznosu, ako lice ponovo postane nezaposleno i ako je to za njega povoljnije.
Pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje
Korisnik novčane naknade ima pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu.
Doprinosi za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje su sadržani u novčanoj naknadi i plaćaju se na teret lica koje prima novčanu naknadu iz čega jasno proizilazi da ova novčana naknada predstavlja bruto kategoriju, što je potvrdio i Viši sud u Valjevu, u presudi Gž 614/2016 od 6. aprila 2017. god. u kojoj se između ostalog navodi:
„… novčana naknada za slučaj nezaposlenosti predstavlja bruto kategoriju i ona kao takva ne može biti niža od 80% minimalne zarade koja je važećim zakonskim propisima definisana kao bruto kategorija, što proizlazi i iz odredbe čl. 111. st. 2. Zakona o radu kojom odredbom je propisano da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade.“.
Osnovica na koju se plaćaju doprinosi je iznos novčane naknade. Obračun i uplatu doprinosa za osiguranje vrši Nacionalna služba.
Članovi porodice korisnika novčane naknade imaju pravo na zdravstveno osiguranje ako nisu zdravstveno osigurani po drugom osnovu.
Kašnjenja u isplati novčane naknade
U praksi se kao sporno javilo pitanje da li korisnik novčane naknade može da tuži Nacionalnu službu ukoliko ista kasni sa isplatom novčane naknade, odnosno uskrati isplatu novčane naknade i da po osnovu toga potražuje isplatu zakonske zatezne kamate od Nacionalne službe?
Na ovo pitanje odgovor je dao Ustavni sud u Odluci br. Už-1317/2014 od 9. novembra 2016. godine:
„Ispitujući da li je Viši sud u Pirotu proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je podnositeljka u ovom obligacionopravnom sporu tražila isplatu zakonske zatezne kamate od tužene Nacionalne službe za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han zbog kašnjenja u isplati novčane naknade za vreme nezaposlenosti. U tom smislu, Ustavni sud napominje da ova naknada predstavlja davanje socijalnog karaktera koje je predviđeno zakonom i koje pripada određenoj kategoriji lica u slučaju nastupanja tzv. osiguranog slučaja…
…Ustavni sud je primetio da se u konkretnom slučaju radi o jednoj specifičnoj zakonskoj obligaciji u kojoj Republika Srbija predstavlja dužnika novčane naknade za slučaj nezaposlenosti koji finansijska sredstva potrebna za izmirenje svoje obaveze prebacuje na račun Nacionalne službe za zapošljavanje koja vrši isplatu te naknade poveriocima. To znači da ova organizacija kojoj je povereno javno ovlašćenje, kao pravno lice pred kojim se ostvaruju prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti, ima karakter isplatioca navedene novčane naknade, koja može biti tužena od strane korisnika naknade ukoliko uskrati njihovu isplatu. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 71. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti predviđeno da se novčana naknada isplaćuje za mesec koji prethodi mesecu u kojem se vrši isplata. Na taj način je uređeno pitanje roka za isplatu novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, pa dužnik ove obaveze mora isplatiti naknadu najkasnije do kraja meseca koji prethodi mesecu za koji osiguranik ima pravo na isplatu naknade. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da ZOO predviđa pravne posledice docnje dužnika, odnosno kakva prava ima poverilac u slučaju kada dužnik ne ispuni svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje.
Kada su u pitanju novčane obligacije, kao što je reč i o naknadi za slučaj nezaposlenosti, treba istaći da je odredbom člana 277. stav 1. ZOO propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zakonsku zateznu kamatu. Pravo na isplatu zakonske zatezne kamate ne pripada samo poveriocu ugovorne obligacije, već i onom poveriocu koji svoje glavno potraživanje temelji na odredbama zakona kao posebnog izvora obligacije, a u koje svakako spadaju korisnici navedenih socijalnih davanja prema odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Pored toga, poverilac novčane obligacije prema odredbi člana 262. stav 2. tog zakona ima pravo na naknadu štete ukoliko je pretrpi zbog zadocnjenja dužnika u ispunjenju obaveze. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da, kada se radi o pravu poverioca na naknadu štete, postoji pretpostavljena krivica dužnika zbog neblagovremenog ispunjenja ugovorne obaveze, pa da se dužnik može osloboditi odgovornosti za štetu ukoliko dokaže da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Budući da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražila isplatu zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja tužene u isplati novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, Ustavni sud je ocenio da ZOO, za razliku od prava na naknadu štete, ne traži krivicu dužnika kao pretpostavku za ostvarivanje prava poverioca na isplatu kamate. Zakonska zatezna kamata predstavlja jedan vid obeštećenja poverioca zbog toga što nije mogao da koristi novac usled kašnjenja dužnika u ispunjenju obaveze, te dužnik ima obavezu isplate te kamate bez obzira da li postoji njegova krivica za zadocnjenje. Na ovakvo pravno stanovište upućuju i odredbe člana 278. ZOO, prema kojima poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje i da poverilac, u slučaju da postoji šteta zbog dužnikovog zadocnjenja koja je veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, ima pravo da zahteva razliku do potpune naknade štete. Polazeći od toga da isplata zakonske zatezne kamate predstavlja pravnu posledicu docnje dužnika koja je objektivnog karaktera, a uzimajući u obzir da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i da je tužena kasnila sa ispunjenjem svoje novčane obaveze, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Pirotu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je pitanje krivice tužene za docnju u ispunjenju obaveze od uticaja na pravo podnositeljke da traži isplatu zakonske zatezne kamate.
Međutim, Ustavni sud konstatuje da ovakva pogrešna ocena drugostepenog suda nije dovela u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka, uzimajući u obzir da je Nacionalna služba za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han isplatila podnositeljki ustavne žalbe novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti kao glavno potraživanje i da je podnositeljka u konkretnom slučaju tražila isplatu zakonske zatezne kamate kao sporednog potraživanja, sa kamatom od dana podnošenja tužbe. Naime, Ustavni sud napominje da navedena novčana naknada predstavlja pravo ograničenog vremenskog trajanja, koje prema odredbi člana 71. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dospeva jednom mesečno. Dakle, novčana naknada za slučaj nezaposlenosti ima karakter povremenog novčanog davanja na koje se može tražiti isplata zakonske zatezne kamate od dana podnošenja tužbe, u smislu odredbe člana 279. stav 3. ZOO. To znači da se ova zatezna kamata može tražiti samo ukoliko nije isplaćeno glavno potraživanje, a što nije reč u konkretnom slučaju. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.“
Metodologija obračuna novčane naknade
Sporno pitanje, povodom koga takođe postoji neujednačena sudska praksa, jeste metodologija obračuna novčane naknade za nezaposlene. Konkretno, prilikom obračuna novčane naknade i minimalne zarade za nezaposlene došlo je do neujednačene primene relevantnih pravnih propisa od strane prvostepenih sudova i to prevashodno u odnosu na uračunavanje poreza i doprinosa (neto i bruto princip), što je bio razlog za pokretanje masovnih parnica 2012. godine protiv Nacionalne službe koje su za predmet imale novčano potraživanje naknade štete na ime razlike između primljenog iznosa naknade za slučaj nezaposlenosti do iznosa koje korisnici ovog prava smatraju da im pripada.
Sve navedeno je bila direktna posledica promene metodologije obračuna ove naknade od strane Nacionalne službe, snižavanjem mesečnih iznosa, primenom bruto principa obračuna minimalne zarade, koji je izmenjen po preporuci Državne revizorske institucije.
Kako je metodologija obračuna u domenu primene materijalnog prava i sudske kontrole to je, usled različitog postupanja i odlučivanja nižestepenih sudova u navedenim parničnim postupcima, Vrhovni kasacioni sud morao da postupi u skladu sa svojom, zakonom propisanom, nadležnošću ujednačavanja sudske prakse i zauzme stav o spornom pravnom pitanju januara 2017. godine:
„…rešavanje spornog pravnog pitanja: metodologije obračuna naknade za nezaposlene i to da li se minimalna zarada kao polazni element za obračun novčane naknade za slučaj nezaposlenosti obračunava kao minimalna zarada bez poreza i doprinosa (neto) ili minimalna zarada sa porezom i doprinosima koji se plaćaju iz zarade (bruto)?
Sud opšte nadležnosti je nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada pravnog lica pričinjene uskraćivanjem dela naknade za slučaj nezaposlenosti kada je pravo na novčanu naknadu priznato pravnosnažnim i konačnim rešenjem nadležnog organa. O razgraničenju između sudske i upravne nadležnosti izjasnilo se Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije na sednici održanoj 06.04.2004. godine (Bilteni 3/05 i 4/08).
Prema članu 69. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti osnovica za utvrđivanje visine novčane naknade jeste prosečna zarada, odnosno plata ili naknada zarade, odnosno naknada plate iz ranijeg perioda, a prema članu 70. istog zakona, novčana naknada se utvrđuje u visini od 50% osnovice, s tim što novčana naknada ne može biti viša od 160% niti niža od 80% minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu za mesec u kojem se vrši isplata novčane naknade. Iz navedenog proizlazi da je minimalna zarada obračunska kategorija i korektiv za određivanje visine naknade. Većina korisnika naknade za nezaposlenost zbog prethodno ostvarenih niskih zarada primaju naknadu u najnižem iznosu, koja treba da se realizuje u visini od 80% minimalne zarade. Propisivanjem da novčana naknada ne može biti niža od 80% minimalne zarade zakonodavac je obezbedio minimum materijalne i socijalne sigurnosti nezaposlenima, odnosno zaposlenima kod kojih je nastupio osigurani slučaj nezaposlenosti.
Zarada zaposlenog se prema članu 105. stav 1. i 2. Zakona o radu (”Sl. glasnik RS” br. 24/2005…75/14) sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Prema članu 111. stav 1. i 2. istog zakona, zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a minimalna zarada se određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Minimalna cena rada se utvrđuje odlukom Socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za Republiku Srbiju, utvrđuje se po radnom času bez poreza i doprinosa za kalendarsku godinu i objavljuje se u ”Službenom glasniku Republike Srbije” (član 112. i 113. Zakona o radu).
Korisnik novčane naknade za slučaj nezaposlenosti ima pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu. Prema članu 78. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti doprinosi za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje su sadržani u novčanoj naknadi i plaćaju se na teret lica koje prima novčanu naknadu. Istovremeno članom 6. stav 1. tačka 20. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje (”Službeni glasnik RS” br. 84/04…5/2016) je regulisano da je novčana naknada, naknada koja se ostvaruje za vreme nezaposlenosti iz sredstava organizacije nadležne za zapošljavanje, a u kojoj su sadržani doprinosi koji se plaćaju na teret lica koje ostvaruje tu naknadu. Na iznos novčane naknade za nezaposlene se ne plaća porez ni doprinos za nezaposlene.
Iz navedenih propisa proizlazi da su zarada, minimalna zarada i naknada za slučaj nezaposlenosti definisane zakonima kao bruto kategorije i da je minimalna cena rada, sadržana u strukturi minimalne zarade neto iznos bez poreza i doprinosa. Kod činjenice da je najniži iznos naknade za slučaj nezaposlenosti 80%, a najviši 160% minimalne zarade pravilan je obračun naknade za nezaposlene kada je utvrđen na osnovu člana 111. stav 2. Zakona o radu, prema iznosu minimalne zarade kao bruto iznosa utvrđenog primenom minimalne cene rada sa porezom i svim doprinosima koji terete zaradu. Obračun minimalne naknade za nezaposlene koji bi se vršio prema minimalnoj ceni rada po radnom času bez poreza i doprinosa, ili pripisivanjem samo doprinosa koji terete naknade za nezaposlene je u suprotnosti sa odredbama člana 70. stav 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti koji izričito iznos naknade vezuju za minimalnu zaradu kao uporednu, korektivnu i samostalnu kategoriju.“
Suština problema jeste u tome da se obračun predmetne naknade mora vršiti prema iznosu minimalne zarade kao bruto iznosa utvrđenog primenom minimalne cene rada sa porezom i svim doprinosima koji terete zaradu, a nikako prema minimalnoj ceni rada po radnom času bez poreza i doprinosa.
Ovim pitanjem bavio se i Ustavni sud u Rešenju br. Už-2987/2017 u kome je potvrdio izneto shvatanje VKS zauzimanjem sledećeg stava:
„Pojam zarade prostire se i na pojam minimalne zarade, te konstitutivni elementi osnovnog pojma zarade moraju postojati i u pojmu minimalne zarade. Promene odredaba koje se odnose na minimalnu zaradu koje ističu podnosioci ustavne žalbe u članovima 111. i 112. Zakona o radu izvršene su u pravcu preciziranja i jasnoće, a ne promene konstitutivnih elemenata minimalne zarade, te kao takve ne dovode do sistemskih promena u primeni metodologije obračuna minimalne zarade. U tom smislu i jeste dato Pravno shvatanje – Metodologija obračuna novčane naknade za slučaj nezaposlenosti Vrhovnog kasacionog suda, u kome je upravo na temelju bazičnih pojmova opredeljena metodologija računanja minimalne zarade. Kako osnovni pojam zarade, određen u članu 105. st. 1. i 2. Zakona o radu, u sebi sadrži i poreze i doprinose, tako i minimalna zarada u sebi mora sadržati poreze i doprinose…
…Potrebno je podvući pojmovnu razliku između pojmova minimalne zarade i novčane naknade, gde se svaki od njih sastoji i obračunava od različitih elemenata. Novčana naknada na koju nezaposleno lice ima pravo, obračunava se posredstvom prosečne zarade primenom člana 69. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Sl..glasnik RS“, br. 36/09. i 88/10), kako je važio u vreme za koje se podnosioci ustavne žalbe obraćaju Ustavnom sudu. Za obračun novčane naknade minimalna zarada ima značaja samo za određenje limita minimalnog i maksimalnog potencijalnog iznosa, te kao takav pojam minimalne zarade ne ulazi u sam obračun novčane naknade na koju nezaposleno lice ima pravo. Obračunski iznos novčane naknade propisan u članu 70. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti limitiran je i to dvostruko – 50% u odnosu na prosečnu zaradu u skladu sa članom 69. ovog Zakona i minimum od 80% odnosno maksimum od 160% u odnosu na minimalnu zaradu obračunatu u skladu sa relevantnim odredbama Zakona o radu.“
Osim što je potvrdio stanovište VKS, Ustavni sud je precizirao još jednu vrlo bitnu činjenicu time što je podvukao pojmovnu razliku između minimalne zarade i novčane naknade i elemenata za njihov obračun, istakavši da za obračun novčane naknade minimalna zarada ima značaja samo kod određivanja limita minimalnog i maksimalnog potencijalnog iznosa, te da kao takav, pojam minimalne zarade ne ulazi u sam obračun novčane naknade na koju nezaposleno lice ima pravo. Obračunski iznos novčane naknade, u smislu Zakona, limitiran je dvostruko, najpre 50% u odnosu na prosečnu zaradu u skladu sa članom 69. Zakona, a zatim i minimumom od 80% odnosno maksimumom od 160% u odnosu na minimalnu zaradu obračunatu u skladu sa relevantnim odredbama Zakona o radu.
Da li se novčana naknada može smatrati
prihodom ostvarenim po osnovu rada?
Pitanje, da li se novčana naknada može smatrati prihodom ostvarenim po osnovu rada, postavilo se prilikom odlučivanja o pravnim posledicama nezakonitog otkaza.
Odgovor je dao Vrhovni kasacioni sud u presudi Rev2 505/2015 od 20. aprila 2016. god. u kojoj se između ostalog navodi:
„Kako pravo na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti proizlazi iz obaveznog socijalnog osiguranja građana, naknada primljena po tom osnovu, bez obzira na to iz kog razloga je došlo do prestanka radnog odnosa, ne može se smatrati prihodom koji je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa, primenom čl. 191. stav 3. Zakona o radu. To znači da naknada štete nije mogla biti umanjena za iznos primljene naknade od Nacionalne službe za zapošljavanje za period od … do … godine u iznosu od … dinara, kako pogrešno zaključuje drugostepeni sud.“.
Oporezivanje novčane naknade
U vezi sa prethodnim, nameće se i pitanje oporezivanja predmetne naknade. Da li ova naknada može biti predmet oporezivanja u smislu Zakona o porezu na dohodak građana (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2001, 80/2002, 135/2004, 62/2006, 65/2006- isp., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011-OUS, 93/2012, 114/2012-OUS, 47/2013, 48/2013-ispr., 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr.zakon, 112/2015 i 113/2017)?
Predmetnim zakonom, članom 9. definisano je izuzimanje iz dohotka za oporezivanje i između ostalog propisano da se ne plaća porez na dohodak građana na primanja ostvarena po osnovu „naknada za vreme nezaposlenosti i druge vrste naknada koje, u okviru programa i mera aktivne politike zapošljavanja, plaća Nacionalna služba za zapošljavanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti“.
Na postavljeno pitanje odgovor je dalo Ministarstvo finansija, u svom mišljenju br. 413-00-118/2014-04 od 24. novembra 2014. god.:
„Prihod koji fizičko lice ostvari u vidu naknade štete koja se isplaćuje zaposlenom u visini izgubljene zarade za slučaj nezakonitog prestanka radnog odnosa i vraćanja zaposlenog na rad, predmet je oporezivanja godišnjim porezom na dohodak građana ukoliko samo po tom osnovu, odnosno zajedno sa prihodima po drugim osnovima koji se uračunavaju u osnovicu godišnjeg poreza prelazi neoporezivi iznos za godišnji porez. S tim u vezi, prihodi, tj. naknada koja se isplaćuje zaposlenom u visini izgubljene zarade koja u konkretnom iznosu, odnosno zajedno sa prihodima po drugim osnovima koji se uračunavaju u osnovicu godišnjeg poreza, a koji su bili oporezovani porezom na dohodak građana prilikom njihovog ostvarivanja, umanjeni za plaćeni porez i pripadajuće doprinose, iznad propisanog neoporezivog iznosa za godišnji porez, podležu plaćanju i godišnjeg poreza na dohodak građana, u skladu sa odredbama čl. 87. do 89. Zakona o porezu na dohodak građana. Pored toga, imajući u vidu da je novčana naknada za vreme nezaposlenosti koju fizičko lice ostvaruje saglasno zakonu kojim se uređuju zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, izuzeta od oporezivanja porezom na dohodak građana, saglasno članu 9. stav 1. tačka 4) Zakona, taj prihod ne uračunava se u osnovicu godišnjeg poreza na dohodak građana.“
Postupak za ostvarivanje prava iz obaveznog osiguranja
O pravima nezaposlenog iz obaveznog osiguranja odlučuje se u postupku propisanom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako Zakonom nije drugačije određeno.
U prvom stepenu o pravima nezaposlenog odlučuje nadležni organ Nacionalne službe, određen statutom, pri čemu žalba izjavljena na prvostepeno rešenje ne odlaže njegovo izvršenje, dok u drugom stepenu o pravima nezaposlenog lica odlučuje direktor Nacionalne službe. Protiv konačnog rešenja Nacionalne službe, nezaposleni može tužbom pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom.
Nezaposleni kome je izvršena isplata novčane naknade na koju nije imao pravo, dužan je da Nacionalnoj službi vrati primljene iznose. Pravosnažno, odnosno konačno rešenje Nacionalne službe kojim se nezaposleni obavezuje da vrati ove primljene iznose je izvršna isprava u skladu sa zakonom kojim je uređen postupak izvršenja i obezbeđenja.
Nacionalna služba ima i pravo na povrat uplaćenog doprinosa za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje, u skladu sa zakonom.
