Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta propisuje član 25 Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006 i 115/2021), prema kom članu:
Fizički i psihički integritet je nepovrediv.
Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.
Evropska konvencija o ljudskim pravima članom 3 propisuje zabranu mučenja, na način da niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.
Što se tiče materijalnog aspekta člana 25. Ustava, navodi o zlostavljanju moraju biti potkrepljeni odgovarajućim dokazima. U svakom konkretnom slučaju treba utvrditi „izvan razumne sumnje“ da je upotrebljena sila ili kakav drugi način kojim se može povrediti fizički i psihički integritet.
Dakle, kada je reč o materijalnom aspektu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta utvrđenog odredbama člana 25. Ustava, treba ukazati na to da ovo pravo jeste jedna od temeljnih vrednosti demokratskog društva, te predstavlja zabranu apsolutnog karaktera i ne dopušta nikakvo odstupanje, pa čak ni u vreme ratnog i vanrednog stanja koje ugrožava opstanak stanovništva. Stoga, kada se govori o postupanju sa licem lišenim slobode, svaki oblik zlostavljanja je zabranjen, nezavisno od okolnosti i ponašanja žrtve. Takođe, zahtevi istrage i nesumnjivo velike poteškoće koje nosi borba protiv kriminala, te priroda krivičnog dela za koje postoji sumnja da je određeno lice izvršilo ne mogu biti opravdanje za postupanje kojim se vređa fizički i psihički integritet određene osobe.
Prilikom postupanja sa licem lišenim slobode nadležni državni organi moraju voditi računa o tome da svako pribegavanje fizičkoj sili koja nije neophodna zbog njegovog ponašanja (aktivnog/pasivnog otpora) u načelu može dovesti do ugrožavanja ili povrede njegovog fizičkog i psihičkog integriteta. Što se tiče upotrebe sile od strane policije, u situacijama održavanja reda, sprečavanja izvršenja krivičnih dela, hvatanja navodnih izvršilaca kaznenih dela i zaštite sebe i drugih pojedinaca, policijski službenici imaju pravo upotrebiti odgovarajuća sredstva prinude, uključujući i silu. Ipak, takva sila se sme upotrebiti samo ako je neophodna i ne sme biti prekomerna.
Pribegavanje sili, koje pojedinac nije učinio nužnim svojim ponašanjem, umanjuje ljudsko dostojanstvo, te u načelu predstavlja povredu zabrane zlostavljanja Praksu Evropskog suda za ljudska prava utvrdila je da pretnja postupkom koji je zabranjen članom 3. Evropske konvencije, pod uslovom da je dovoljno stvarna i neposredna, može doći u sukob sa tom odredbom (videti Gefgen protiv Nemačke, broj predstavke 22978/05, od 1. juna 2010. godine, stav 91.) Prema tome, i pretnja nekom pojedincu mučenjem može, u najmanjem, predstavljati neljudski postupak.
Sa druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa da poštuju i zaštite procesni aspekt člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije, a koji podrazumeva obavezu da se sprovede delotvorna zvanična istraga u slučaju kada pojedinac iznese potkrepljenu tvrdnju da je od strane službenih lica pretrpeo neki od oblika zlostavljanja.
Iako obaveza istrage nije obaveza postizanja rezultata, već obaveza sredstava, postoji nekoliko kriterijuma koje istraga treba da ispuni u svrhu procesne obaveze iz člana 25. Ustava, odnosno člana 3. Evropske konvencije, što su utvrdile presude Evropskog suda za ljudska prava.
Prvo, delotvorna istraga je ona koja je adekvatna, odnosno istraga koja može da omogući identifikaciju i kažnjavanje odgovornih.
Drugo, da bi se istraga mogla smatrati delotvornom, generalno se može smatrati neophodnim da osobe nadležne za sprovođenje istrage i osobe koje je sprovode budu nezavisne od osoba koje su učestvovale u događajima, što znači ne samo nepostojanje hijerarhijske ili institucionalne veze, već i praktičnu nezavisnost
Treće, istraga mora biti temeljna, što znači da nadležni državni organi moraju uvek ozbiljno nastojati da utvrde šta se desilo i ne treba da se oslone na brze ili neosnovane zaključke radi završetka istrage ili kao osnovu za njihove odluke
Četvrto, postoji obaveza da se odmah reaguje i preduzmu mere čim se podnese zvanična pritužba. Čak iako, striktno govoreći, nije podneta nikakva pritužba, istraga mora početi ako postoje dovoljno jasne indikacije da se dogodilo zlostavljanje. Naime, brz odgovor nadležnih vlasti suštinski je važan za održavanje poverenja javnosti u njihovo poštovanje vladavine prava, kao i za sprečavanje bilo kakvog utiska o postojanju nekog dogovora ili tolerancije prema nezakonitim radnjama
Peto, delotvorna istraga je ona koja ima dovoljan element javnog ispitivanja da bi se osigurala odgovornost. Iako stepen javnog ispitivanja može varirati, podnosiocu pritužbe se mora omogućiti delotvoran pristup postupku istrage u svim slučajevima.
Što se tiče materijalnog aspekta člana 25. Ustava, navodi o zlostavljanju moraju biti potkrepljeni odgovarajućim dokazima. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi generalno primenjivao dokazni standard „van razumne sumnje“. Međutim, takav dokaz može proizlaziti iz koegzistencije dovoljno snažnih, jasnih i neprotivrečnih zaključaka ili sličnih neosporenih činjeničnih pretpostavki.
Imajući u vidu navedene procesne i materijalne aspekte člana 25 Ustava, u svakom konkretnom slučaju se utvrđuje da li je došlo do povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta.