Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju objavljen je u „Sl. glasniku RS“, br. 113/2017, a počeo je da se primenjuje 25. decembra 2017. godine. Ovaj zakon doneo je brojne izmene i dopune, kako one čiji je cilj unapređenje se zakonskih odredbi Zakona o stečaju (“Sl. glasnik RS”, broj 104/2009, 99/2011-dr.zakon, 71/2012-OUS i 83/2014), tako i one kojima se uvode novi instituti, odnosno prema predlagaču zakona „implementiraju odredbe kojima se obezbeđuju uslovi za adekvatniju i bolju primenu već postojećih instituta, efikasnije sprovođenje stečajnog postupka i poboljšanje namirenja poverilaca“.
Jedna od značajnijih izmena odnosi se na preduzimanje radnji od izuzetnog značaja, koje predstavljaju radnje stečajnog upravnika koje imaju ili mogu imati značajan uticaj ili posledice na stečajnu masu.
I. Prikaz izmena i dopuna preduzimanja radnji od izuzetnog značaja
Preduzimanje radnji od izuzetnog značaja reguslisano je članom 28. Zakona o stečaju. U ovom članu dodati su novi stavovi 2, 3. i 4, dok je u ostalim stavovima izvršeno usklađivanje sa ovom dopunom.
Radi boljeg razumevanja značaja izmena ovog instituta, prikazaćemo ovaj član sa novinama koje su prikazane podebljanim („bold) fontom.
Član 28. nakon izmena glasi:
„(1) Radnje koje preduzima stečajni upravnik, a koje imaju ili mogu imati značajan uticaj ili posledice na stečajnu masu, kao što su uzmanje kredita ili zajma, nabavka opreme veće vrednosti, izdavanje u zakup i druge slične radnje (u daljem tekstu: radnje od izuzetnog značaja), mogu se preduzeti uz obaveštavanje stečajnog sudije i uz dobijanje saglasnosti odbora poverilaca. Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika podnošenjem tužbi ili na drugi način ne smatra se radnjom od izuzetnog značaja.
(2) Ako se u zakup izdaje imovina koja je opterećena razlučnim ili založnim pravom, stečajni upravnik je dužan da obaveštenje o tome dostavi i razlučnom, odnosno založnom poveriocu, a takva radnja se može preduzeti samo uz dobijanje saglasnosti razlučnog, odnosno založnog poverioca koji, shodnom primenom člana 35. stav 3. ovog zakona, učini verovatnim da se njegovo obezbeđeno potraživanje može namiriti iz opterećene imovine delimično ili u celosti.
(3) Smatraće se da je saglasnost iz stava 2. ovog člana data ako se razlučni, odnosno založni poverilac, u roku od osam dana od prijema pisanog zahteva stečajnog upravnika za davanje takve saglasnosti, o tome ne izjasni dostavom podneska sudu.
(4) Na zahtev razlučnog, odnosno založnog poverioca usled potrebe pribavljanja nove procene vrednosti predmetne imovine, sud može produžiti rok iz stava 3. ovog člana jednom za najviše 30 dana.
(5) Radnje od izuzetnog značaja u toku prethodnog stečajnog postupka stečajni upravnik preduzima uz saglasnost stečajnog sudije.
(6) Stečajni upravnik je dužan da pismenim putem obavesti o nameravanoj radnji od izuzetnog značaja stečajnog sudiju najkasnije 15 dana pre preduzimanja te radnje, kao i da svim članovima odbora poverilaca, odnosno stečajnom sudiji u slučaju iz stava 5. ovog člana, uputi zahtev za davanje saglasnosti za preduzimanje te radnje u istom roku.
(7) U slučajevima izuzetne hitnosti rok iz stava 6. ovog člana može biti i kraći, ali ne kraći od tri dana, pod uslovom da nijedan član odbora poverilaca pismenim putem ili na sednici odbora poverilaca ne prigovori takvom roku dostavljanja.
(8) Smatraće se da je odbor poverilaca saglasan sa predloženom radnjom, ako je o njoj obavešten u skladu sa st. 3. i 4. ovog člana i ako na obaveštenje stečajnog upravnika nije reagovao u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja osporavanjem predložene ili predlaganjem druge radnje.“
II. Cilj i značaj izmena, odnosno dopuna
II.1. Saglasnost za preduzimanje radnji od izuzetnog značaja
U čemu je značaj ove izmene? Stečajni upravnik je pre ovih izmena imao obavezu da kada namerava da preduzme radnje od izuzetnog značaja, obavesti stečajnog sudiju i da traži saglasnost odbora poverilaca za njihovo preduzimanje.
Nakon ovih izmena, kada se radi o preduzimanju pravnog posla davanja u zakup imovine stečajnog dužnika opterećene razlučnim ili založnim pravom, preduzimanje stečajnog upravnika ograničeno je saglasnošću razlučnih, odnosno založnih poverilaca za slučajeve kada je predmet zakupa opterećen razlučnim, odnosno založnim pravom.
Prema predlagaču zakona, razlog za ovu izmenu se sastoji u tome što su razlučni, odnosno založni poverioci legitimno zainteresovani za očuvanje predmeta obezbeđenja svog potraživanja, kao i za njegovo što je moguće ranije unovčenje, ovakva saglasnost se pokazuje kao potrebna budući da se radi o pravnom poslu kojim se predmet zaloge daje na korišćenje trećem licu, čime se potencijalno, tokom trajanja zakupa, umanjuje njegova vrednost.
Zatim, sledeći razlog predstavlja i činjenica da davanje u zakup de facto najčešće odlaže unovčenje takve imovine (usled toga što se na taj način neretko finansiraju fiksni mesečni troškovi stečajnog postupka), što je direktno suprotno načelu hitnosti stečajnog postupka i legitimnim interesima razlučnog, odnosno založnog poverioca (koji nemaju nikakvu korist od izdavanja u zakup, već korist ostvaruje stečajna masa), pa se suprotstavljeni interesi razlučnih, odnosno založnih poverilaca sa jedne strane i stečajnog upravnika i stečajnih poverilaca, sa druge strane, mogu izbalansirati na način da se stečajnom upravniku ne uskrati pravo na davanje u zakup imovine pod razlučnim, odnosno založnim pravom, ali da se to njegovo pravo uslovi saglasnošću razlučnih, odnosno založnih poverilaca.
Pravo na davanje saglasnosti nema svaki razlučni ili založni poverilac, već samo onaj koji učini verovatnim da se njegovo obezbeđeno potraživanje može namiriti iz opterećene imovine delimično ili u celosti.
Ovakvo određivanje prava na davanje saglasnosti postavljeno je u cilju izbegavanja mogućnosti zloupotrebe prava od strane onih razlučnih, odnosno založnih poverilaca koji nemaju osnova da očekuju bilo kakve namirenje iz vrednosti takve imovine, jer je njihovo pravo obezbeđenja nižeg reda prioriteta, te je iz tog razloga predviđeno da se saglasnost traži samo od razlučnog, odnosno založnog poverioca koji učini verovatnim da njegovo obezbeđeno potraživanje može namiriti iz opterećene imovine (bilo delimično, bilo u celosti), i to shodnom primenom odredbe člana 35. stav 3. Zakona o stečaju.
Naime, članom 35. uređeno je formiranje i rad skupštine poverilaca, a stavom 3. je propisano da razlučni poverioci mogu učestvovati u skupštini poverilaca samo do visine potraživanja za koju učine verovatnom da će se pojaviti kao stečajni poverioci. Verovatnost neobezbeđenog potraživanja razlučni poverioci mogu dokazivati dostavljanjem procene vrednosti imovine koja predstavlja predmet razlučnog prava. Procena vrednosti predmeta razlučnog prava mora da bude sačinjena od strane ovlašćenog stručnog lica i ne može biti starija od 12 meseci. Dakle, stav 3. se shodno primenjuje i kod dokazivanja verovatnoće mogućnosti namirenja iz opterećene imovine.
Ovlašćeno stručno lice koje vrši procenu vrednosti imovine je procenitelj. Novim članom 53a, takođe dodatim ovim izmenama i dopunama, u stavu 1. propisano je da ovlašćeno stručno lice (procenitelj) u postupku stečaja mora biti lice koje poseduje licencu za vršenje odgovarajuće vrste procena u skladu sa posebnim zakonom, odnosno Zakonom o proceniteljima vrednosti nepokretnosti („Sl. glasnik RS“, br. 108/2016 i 113/2017-dr.zakon).
Stavom 2. ovog člana određeno je i da u slučaju da za vršenje odgovarajuće vrste procena nije donet poseban zakon, poslove ovlašćenog stručnog lica može obavljati lice koje poseduje odgovarajuća znanja i upisano je u listu koju vodi nadležni organ za vršenje poslova procene, odnosno veštačenja,a ono što ej psobeno važno jeste da je stavom 3. propisano da u slučajevima kada Zakon o stečaju propisuje da procena koja se podnosi sudu ne može biti starija od 12 meseci, taj uslov smatraće se ispunjenim i ako podnosilac, uz procenu koja je starija od 12 meseci, sudu dostavi pisanu potvrdu, ne stariju od 12 meseci, da je ta procena i dalje ažurna, izdatu od strane istog ovlašćenog stručnog lica (procenitelja).
Dakle, i u slučaju dokazivanja verovatnoće namirenja iz imovine koja je predmet izdavanja u zakup, trebalo bi da se primenjuje navedeni izuzetak.
II.2. Rok za izjašnjenje o zahtevu stečajnog upravnika
Razlučni, odnosno založni poverilac imaju rok od osam dana od prijema pisanog zahteva stečajnog upravnika za davanje saglasnosti, da se izjasne o zahtevu stečajnog upravnika.
Izjašnjavanje se vrši dostavom podneska sudu.
Ukoliko u navedenom roku to ne učine smatra se da su razlučni, odnosno založni poverilac dali saglasnost za izdavanje u zakup.
Ovako postavljeno rešenje služi obezbeđivanju efikasnosti postupka pribavljanja saglasnosti, gde se obaveza postupanja nameće upravo nesaglasnim razlučnim, odnosno založnim poveriocima, a ne obavezuje se stečajni upravnik da aktivno pribavlja ovu saglasnost, što može biti dugotrajan postupak, a u praksi se pokazalo da je to naročito izraženo kada su u pitanju razlučni, odnosno založni poverilac koji predstavljaju privredna društva sa kompleksnom strukturom odlučivanja, kao što je slučaj sa bankama.
Rok od osam dana za izjašnjenje je prilično kratak i u skladu je sa načelom hitnosti stečajnog postupka (član 8. Zakona o stečaju), ali je novim stavom 4. člana 28. data mogućnost razlučnog, odnosno založnog poverioca da usled potrebe pribavljanja nove procene vrednosti predmetne imovine, sud može produžiti ovaj rok, ali samo jednom i to za najviše 30 dana.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet je iz programskog paketa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com-a.
