Pre nekog vremena u časopisu Advokatska kancelarija (br. 14 od 4. oktobra 2015. god.) objavili smo tekst pod nazivom “Pretnja i ugrožavanje sigurnosti”, koji se bavio nepostojanjem definicije pretnje u domaćem pozitivnom zakonodavstvu. Tekst je potom objavljen i na Pravnom portalu u okviru rubrike Teme za razmišljanje. Primećeno je da odgovor na pitanje šta je pretnja, nije dat u Krivičnom zakoniku (“Sl. glasnik RS”, br. 85/05, 88/05-ispr., 107/05-ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) – u daljem tekstu: KZ, niti u ranijim zakonima, Krivičnom zakonu Republike Srbije (“Sl. glasnik SRS”, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i “Sl. glasnik RS”, br.16/90, 49/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 80/02, 39/03 i 67/03) i Osnovnom krivičnom zakonu (“Sl. list SFRJ”, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 i “Sl. list SRJ” br. 35/92, 16/93, 37/93, 24/94, 61/01 i “Sl. glasnik RS”, br. 39/03), mada svi navedeni zakoni propisuju mnoštvo dela u kojima biće dela, tj. radnju izvršenja predstavlja upravo pretnja. Takođe, definicije pretnje nema ni u Zakonu o prekršajima (“Sl. glasnik RS” b. 65/2013 i 13/2016), ni starom Zakonu o javnom redu i miru (“Sl. glasnik RS”, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 101/05).
Da podsetimo, u tekstu “Pretnja i ugrožavanje sigurnosti” pored navođenja i obrazlaganja obeležja pretnje (ozbiljost i ostvarivost, kvalifikovanost, protivpravnost te individualizacija pretnje, pitanje krivice itd.), rečeno je sledeće (citat):
“Kako već definicija pretnje nije data u propisima, moramo se korisiti nekom od definicija iz pravne teorije. Navešćemo onu koja je po mišljenju autora ovog teksta, najjednostavnija a istovremeno i najpreciznija i najobuhvatnija.
Pretnja je stavljanje u izgled nanošenja nekog zla.
Stavljanje u izgled može se definisati kao davanje do znanja nekom licu, odnosno činjenje izvesnim da će do neke radnje doći. Najčešće se pretnja upućuje rečima, ali se šire posmatrano može učiniti i gestom (preteće pokazivanje ili mahanje rukama), stavom tela (zauzimanje borbenog polozaja), uzimanjem u ruke nekog predmeta podobnog da se njime nanesu povrede (oružje ili neka alatka npr.) i sl.
Zlo koje se stavlja u izgled može biti različito. Kod dela ugrožavanje sigurnosti reč je o pretnji napadom (fizičkim) na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, što znači da su u smislu zaštićenog dobra navedeni samo život i telo (fizičko povređivanje ili izazivanje smrti nekog lica). Ali u širem smislu, nanošenje zla može ići i u pravcu uništenja imovine, narušavanja ugleda itd. U tom smislu nije jasno zašto zakonodavac nije išao na širu zaštitu. Da li recimo pretnja nekome da će mu spaliti kuću, uništiti auto, pobiti stoku i sl. nije sposobna da izazove strah i uznemirenje tog lica, odnosno ugrožavanje njegove sigurnosti?”.
1. Definicija pretnje
Novi Zakon o javnom redu i miru (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016) u daljem tekstu: Zakon, koji se primenjuje od 5. februara 2016. god. donosi novinu i daje definiciju pretnje. Da li je na pisce zakona uticao gore navedeni tekst, ne znamo, ali pohvalno je da su pokušali da reše problem. Da li su u tome i uspeli?
U članu 3. novog Zakona koji govori o značenju izraza upotrebljenih u ovom zakonu, u stavu 1. tačka 10) kaže se doslovno: “pretnja – je ugrožavanje sigurnosti drugog lica, stavljanjem u izgled da će se učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica”.
Pohvalno je što konačno u domaćem pozitivnom zakonodavstvu imamo kakvu-takvu definiju pretnje. Ali da li je ta definicija dobra i upotrebljiva? Po mišljenju autora ovog (i prošlog) teksta, nije, jer su pisci zakona u pokušaju da reše jedan problem otišli predaleko u pogrešnom pravcu, čime su dali neupotrebljivu definiciju, te otvorili niz problema.
Novi Zakon pretnju pominje još na nekoliko mesta i to:
– u članu 9. kod prekršaja “Vređanje, vršenje nasilja, pretnja ili tuča” u stavu 1. gde kaže: „Ko vređanjem drugog ili vršenjem nasilja nad drugim ili pretnjom narušava javni red i mir kazniće se novčanom kaznom od 20.000 do 100.000 dinara ili kaznom zatvora od 10 do 30 dana.„;
– u članu 23. stav 1. kod opisa krivičnog dela “Ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti”, gde kaže: “Ko preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice nadležnih organa iz člana 2. ovog zakona u vršenju službene dužnosti – kazniće se zatvorom od šest meseci do dve godine.”.
Recimo i da je stari Zakon o javnom redu i miru upotrebljavao slične opise dela ali bez davanja definicije pretnje. U članu 6. stav 2. tog zakona stajalo je da će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora kazniti onaj ko ugrožava sigurnost drugog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, dok je u članu 23. st. 1. i 2. stajalo da se kažnjava zatvorom onaj ko preti da će napasti ovlašćeno službeno lice u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira ili tom licu preti upotrebom oružja.
Ovde se pre upuštanja u dalje analiziranje moramo zapitati (jednostavno se samo nameće), da li je problem piscima zakona napravilo to što je povod za pisanje i okosnica teksta “Pretnja i ugrožavanje sigurnosti” bila pretnja kod krivičnog dela iz člana 138. KZ “Ugrožavanje sigurnosti” koje u osnovnom obliku čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica.
Pre detaljne analize teksta novog Zakona, podsetićemo na teze, koje konstantno ponavljamo.
Nijedan propis ne postoji sam za sebe, već je deo nekog sistema i ne sme biti u koliziji sa drugim propisima, a njegove odredbe moraju biti jasne i primenjive.
Ovo je u stvari glavni problem pravnog sistema, ali kada propis već postoji mora da se primenjuje onako kako piše, poštujući postulate i logiku pravnog sistema. Pravni sistem ne čini jedan propis i ne može se usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom i lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, a šta pravila krivičnog i prekršajnog postupka, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). Prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Ono što se ne radi nikada, odnosno zabranjeno je tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe.
Pisac propisa takođe mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Prema gramatičkim pravilima srpskog jezika zarez može imati razdvajajuće značenje (kod nabrajanja) ali i apozicijsko, dopunjujuće (odnosno, tj.). Da bi zarez imao razdvajajuće značenje, a razdvojene reči bile nabrajanje, potrebno je da pre početka nabrajanja postoji interpunkcijski znak – : (dve tačke). Ako ne postoje dve tačke, reč je o dopunjavanju ili pojašnjenju reči ispred zareza. Zato se pri pisanju poštuje gramatika i interpunkcija, da bi bilo lakše tumačiti ono što je napisano, jer ako dve tačke ne postoje, smisao rečenice pre zareza mora biti takav da je nedvosmisleno da se radi o nabrajanju, a što je mnogo teže postići i otvara prostor za različita tumačenja. Pri govoru, u zavisnosti od toga gde se pravi pauza ili na koji način se naglašava koja reč, može se razumeti značenje, ali kada je napisano, značenje se svodi na interpretaciju i tumačenje onog ko tekst čita. A osnovno pravilo u srpskom jeziku je “čitaj kako je napisano”. Značenje norme mora biti nedvosmisleno i uvek isto, a ne da zavisi od tumačenja ili načina interpretacije.
Kao primer navešćemo trenutno važeći stav 2. člana 85. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – Odluka US, 74/2013 – Odluka US i 55/2014), o čemu smo već pisali, koji nakon poslednjih izmena glasi: “Punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.”. I onda, prema gramatici srpskog jezika i tumačenju interpunkcijskih znakova (iako to svakako nije bila namera zakonopisca) ako se doslovno čita šta ovde piše ispada da punomoćnik fizičkog lica može biti samo advokat koji je tom licu istovremeno i krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug ili predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Teško da svako može imati brata ili sestru ili supružnika advokata, a ako nema šta da radi onda? Bolje je dakle, nekad dodati još koju reč, neki znak ili poseban stav u normi nego izazvati dvosmisao i kontroverzu. Ovde se upotrebom interpunkcijskog znaka dve tačke mogla izbeći bilo koja vrsta nedoumice, tako što bi se napisalo: “Punomoćnik fizičkog lica može biti: advokat, krvni srodnik u pravoj liniji…”.
Za sada ćemo se zadržati samo na analizi ovog dela. Dakle, po piscu Zakona, a prema značenju reči u srpskom jeziku i gramatičkim pravilima, dakle prema onome što je napisano, pretnja je ugrožavanje sigurnosti drugog lica koje se čini stavljanjem u izgled da će se učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica.
Ako pođemo od opšte teorijske definicije pominjane napred, da je pretnja, najšire rečeno, stavljanje u izgled nanošenja nekog zla, definicija pretnje u Zakonu postaje malo besmislena. Jer, po piscu Zakona, ispada da je pretnja nekakvo ugrožavanje sigurnosti drugog lica koje se čini samom pretnjom, jer već samo rekli da je pretnja = stavljanje u izgled činjenja kakvog zla?!? Znači, radnja pretnje se ostvaruje tako što se nekome ugrožava sigurnost samom pretnjom, samo nije jasno tom istom ili nekom drugom.
Ako se posmatra šira slika (kada analiziramo konkretna kaznena dela), onda postaje još besmislenije.
Besmisao navedenog će tek doći do izražaja kada uvedemo druge elemente u analizu.
2. Pretnja kao samostalno kazneno delo
Ako se još jednom vratimo na analizu definicije pretnje iz člana 3. Zakona, koja, da ponovimo, doslovce, glasi: “pretnja – je ugrožavanje sigurnosti drugog lica, stavljanjem u izgled da će se učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica” primetićemo još nešto.
Onako kako je napisano, sama pretnja je nekakvo delo ali koje nije samostalno sankcionisano, jer se kaže da je pretnja ugrožavanje sigurnosti drugog lica, stavljanjem u izgled da će se učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica. Ovde dolazimo do pravog problema, jer je samo ugrožavanje sigurnosti već propisano kao krivično delo, znači teži oblik dela koji nosi veći stepen kaznene odgovornosti od prekršaja.
Rekli smo da pravni sistem ne čini jedan propis, odnosno da nijedan propis ne postoji sam za sebe, već je deo nekog sistema i ne sme biti u koliziji sa drugim propisima. Propisi moraju da se dopunjuju i naslanjaju jednan na drugi, a ne da protivreče jedan drugom.
A pominjani KZ u članu 138. propisuje krivično delo “Ugrožavanje sigurnosti”. Član 138. KZ glasi:
“(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.”.
Radnju izvršenja ovog dela čini samo upućivanje pretnje nekom licu ili grupi lica, jer je reč o ugrožavanju sigurnosti ozbiljnom pretnjom.
Postoje i kvalifikovani oblici ovog dela, definisani u st. 2. i 3. koji kao teži oblik dela predviđaju upućivanje pretnje prema više lica ili ako takva radnja izazove uznemirenost građana ili druge teške posledice odnosno ako je pretnja upućena predsedniku ili članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja.
Kod osnovnog oblika dela reč je o pretnji napadom (fizičkim) na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica. O pretnji napadom radi se i kod upućivanja pretnje prema više lica ili upućivanju pretnje prema predsedniku ili članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja. Ali kod druge varijante kvalifikovanog oblika dela iz stava 2. nije reč samo o pretnji napadom već o pretnji koja izaziva uznemirenje građana i druge teške posledice. Kako se ocenjuje da li je došlo do uznemirenja građana i šta može biti ta “druga teška posledica”, nije rečeno. Ali, recimo da to mogu biti onemogućavanje rada državnih organa, pravosuđa, javnih službi i sl. te izazivanje poremećaja na tržištu ili snabdevanju robama i sl.
U tekstu “Pretnja i ugrožavanje sigurnosti” detaljno je pisano o glavnim obeležjima pretnje sa posebnim osvrtom na pretnju kod ugrožavanja sigurnosti, tako da ćemo ovde samo ukratko ponoviti ključne teze.
Kako se kod krivičnog dela “Ugrožavanje sigurosti” radi o ugoržavanju sigurnosti odnosno mira i spokojstva nekog lica, znači da pretnja mora da bude takva da kog lica kome je upućena može da izazove takve posledice, odnosno osećaj ugroženosti, strah i uznemirenje tog lica. Znači, pretnja mora da bude ozbiljna i ostvariva.
Ozbiljnost upućene pretnje ne može se meriti nekim objektivnim kriterijumom već u svakom konkretnom slučaju u odnosu na lice kome se preti i lice koje pretnju upućuje i sve druge okolnosti slučaja. Recimo, pretnja malog deteta da će povrediti odraslu osobu nikako ne može bit ozbiljna jer je realizacija pretnje praktično nemoguća i kod lica kome se preti ne bi smela da izazove strah po objektivnim merilima. S druge strane ista takva pretnja u suprotnom smeru od odraslog lica upućena malom detetu jeste ozbiljna, jer je realizacija pretnje realno ostvariva.
Mogućnost da se pretnja sprovede u delo, tj. njena ostvarivost je itekako bitna. Na izvesnost ostvarenja pretnje utiču mnogi faktori (daljina, svojstva ličnosti, ekonomska moć itd.).
Nema dakle, ugrožavanja sigurnosti ukoliko reči ili ponašanje nekog lica ne predstavljaju ozbiljnu pretnju, podobnu da se kod prosečnog čoveka stvori osećaj straha i ugroženosti.
Kao još jednu karakteristiku možemo navesti i kvalifikovanost pretnje. Pretnja mora da bude određena, da se tačno zna koje dobro i na koji način je ugroženo. Ne može se smatrati pretnjom izjava da će neko nekom nešto učiniti, već se mora reći šta je to tačno. Dakle, da bi postojalo ugrožavanje sigurnosti, pretnja mora da bude upućena konkretnom licu (ili licima), ozbiljna, konkretna i takva da kod tog lica (ili više njih, ali odredivih) izazove osećaj ugroženosti.
Ono što se često zaboravlja je, da pošto se radi o krivičnoj odgovornosti, mora postojati protivpravnost. Prema odredbama KZ, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Ne može se smatrati pretnjom u smislu krivično-pravne odgovornosti stavljanje u izgled recimo tužbe sudu, pretnja otkazom i sl., jer se radi o pravno dozvoljenim sredstvima, ukoliko postoji osnov za njih. Iako se i to može smatrati nanošenjem nekog zla u širem smislu, za postojanje krivičnopravne odgovornosti potrebno je da se preti preduzimanjem neke nedozvoljene radnje i da je pretnja upućena radi izvršena nekog krivičnog dela predviđenog zakonom.
Kako smo već naveli, krivično delo je ono delo koje je skrivljeno i nema krivičnog dela ukoliko je isključena krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Dakle, za postojanje krivične odgovornosti potrebno je da postoji krivica.
Ovde moramo dati neke osnovne definicije iz KZ.
Prema članu 22. KZ, krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa.
Dakle, kriv je onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio prekršaj postupao sa umišljajem ili iz nehata.
Dalje, prema članu 23. KZ, nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti a neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. Učiniocu krivičnog dela čija je sposobnost da shvati značaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena usled nekog od navedenih stanja (bitno smanjena uračunljivost) može se ublažiti kazna.
Krivično delo je učinjeno sa umišljajem (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao. S druge strane krivično delo je učinjeno iz nehata (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
U vezi sa upućivanjem pretnje moramo istaći da po logici stvari, pretnja može biti upućena samo sa umišljajem nikako iz nehata, jer se ista upućuje radi ostvarenja nekog cilja što isključuje nehat. Ali bitno je reći da je potrebno da postoji namera izazivanja straha i nesigurnosti kod lica kome se pretnja upućuje a da nije bitno da li postoji namera da se pretnja i realizuje. Radnja izvršenja kod pretnje sastoji se u izazivanju straha i nesigurnosti kao krajnjoj posledici kod ugrožavanja sigurnosti, ili izazivanju straha i nesigurnosti kojima se deluje u pravcu ostvarenja nekog od ciljeva propisanog posebnim krivičnim delima (prinuda, iznuda i sl.). Ostvarenje pretnje (nanošenje povreda ili izazivanje smrti) su druga krvična dela.
I na kraju dolazimo do najspornijeg elementa kod pretnje, odnosno do određenosti pasivnog subjekta.
Kod krivičnog dela “Ugrožavanje sigurnosti” ništa ne može biti sporno kad se pretnja upućuje jednom licu, problem nastaje kad je pretnja upućena ka više lica. Pasivni subjekt kod ovog krivičnog dela koje je učinjeno prema više lica mora biti u dovoljnoj meri individualizovan, a osećaj nesigurnosti određenog lica mora zaista i nastupiti usled upućene pretnje. Prema stavu zauzetom u praksi domaćih sudova, nužno da pretnja bude usmerena prema određenom licu, odnosno prema više tačno određenih lica.
O značaju ovih obeležja pretnje biće još reči kasnije, sada ćemo samo rezimirati da prema onome što je napisano u Zakonu i KZ, ispada da je pretnja situacija kada se vršenjem krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti drugog lica tom istom licu stavljanja u izgled da će mu se učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica. Prostije rečeno, pretnja je vršenje krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti drugog lica koje se čini samom pretnjom (stavljanje u izgled da će se učiniti kakvo zlo)?!?!
Da li je moguće u pravnoj teoriji ili po logici stvari, uopšte moguće govoriti o prethodnom izvršenju jednog kaznenog dela (težeg) da bi se učinilo drugo (lakše) delo?
I šta sa jednim od osnovnih postulata u kaznenom zakonodavstvu, pravilom Ne bis in idem, iliti zabrani ponovnog suđenja u istoj stvari? Zakonik o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) u članu 4. kaže da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS” broj 65/2013 i 13/2016) u članu 8. kaže da se nikome ne može ponovo suditi niti mu može ponovo biti izrečena prekršajna sankcija za prekršaj o kome je pravosnažno odlučeno u skladu sa zakonom, kao i da se protiv učinioca prekršaja koji je u krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim za krivično delo koje obuhvata i obeležja prekršaja ne može za taj prekršaj pokrenuti postupak, a ako je pokrenut ili je u toku, ne može se nastaviti i dovršiti.
Znači za postupak za jedno kazneno delo potrebno je prethodno već izvršiti drugo. A kako se može viditi postupak protiv nekog lica za prekršaj ako ono prethodno mora da učini i krivično delo da bi tog prekršaja uopšte bilo? To nije sticaj, niti konsumpcija dela kada teže delo konsumira lakše, to je jedno delo izvršeno činjenjem drugog, što teorija ne poznaje.
Pretnja može biti samo elemenat, odnosno radnja izvršenja, tj. nešto što čini biće dela, a ne delo samo za sebe.
Zato se zakonopisac morao zadržati na tome da je pretnja samo stavljanje u izgled nanošenja nekog zla, kao definiciji. Dalja razrada definicije mogla bi ići u pravcu šta je stavljanje u izgled (davanje do znanja nekom licu, odnosno činjenje izvesnim da će do neke radnje doći), zatim načinom upućivanja pretnje (rečima, gestom, stavom tela, uzimanjem u ruke nekog predmeta), te vrste zla koje se stavlja u izgled (napad na život ili telo nekog lica ili imovinu itd.). Ali nikako se u definiciju nije smelo uvoditi ugrožavanje sigurnosti jer se time definicija obesmišljava a konkretni postupci komplikuju.
3. Izvršenje prekršaja pretnjom
Da vidimo kako se gore navedeno odražava na primenu Zakona.
Dakle, pomenuli smo da novi Zakon u delu III. PREKRŠAJI, propisuje prekršaj “Vređanje, vršenje nasilja, pretnja ili tuča”, članom 9. koji glasi:
“Ko vređanjem drugog ili vršenjem nasilja nad drugim ili pretnjom narušava javni red i mir kazniće se novčanom kaznom od 20.000 do 100.000 dinara ili kaznom zatvora od 10 do 30 dana.
Ko izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj narušava javni red i mir – kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana.
Ko prekršaj iz st. 1. do 2. ovog člana izvrši u grupi od tri i više lica – kazniće se kaznom zatvora od 30 do 60 dana.
Za pokušaj dela iz st. 1, 2. i 3. ovog člana, kazniće se.”.
Da ne analiziramo druge oblike dela, već da se fokusiramo samo na izvršenje prekršaja pretnjom.
Prvo da se podsetimo na to da svaki prekršaj mora biti predviđen nekim propisom. Da bi postojala prekršajna odgovornost, prekršajna radnja, odnosno postupanje suprotno nekoj obavezi mora biti propisano i kao takvo utvrđeno sa jasnim obeležjima dela. Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS” broj 65/2013) u članu 2. daje pojam prekršaja kao protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija. Dalje (čl. 3. i 4.) kaže da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu predviđeno kao prekršaj i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcije učinilac prekršaja može biti kažnjen.
Dakle, da bi uopšte govorili o nekom prekršaju, tačno mora biti utvrđeno koje je tačno lice i kako postupilo suprotno nekoj odredbi propisa ili mimo postojećeg odobrenja (koji propis je povređen).
Idemo redom. Kako je propisano, prekršaj iz člana 9. novog Zakona, pored vređana drugog ili vršenjem nasilja nad drugim, može se izvršiti i pretnjom kojom se narušava javni red i mir. Kako je rečeno “Ko vređanjem drugog ili vršenjem nasilja nad drugim ili pretnjom narušava…”, nije precizirano kome pretnja treba biti upućena, što predstavlja problem. Rečeno je jasno da se vređati i nasilje vršiti može samo nad drugom osobom, ali kome se pretnja upućuje ostalo je da lebdi, što otvara ogroman problem s obzirom na obeležja pretnje (kvalifikovanost, određenost pasivnog subjekta itd.). Uzećemo da je ovo samo tehnički propust, i da se podrazumeva da se pretnja upućuje drugom tačno određenom licu, da bi uopšte mogli analizirati dalje.
U već pominjanom članu 3. Zakona data je definicija, prema kojoj, javni red i mir jeste usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mestu i delovanjem organa i organizacija u javnom životu radi obezbeđenja jednakih uslova za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana zajemčenih Ustavom. Prema istom članu, javno mesto jeste prostor dostupan neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova a prekršaji protiv javnog reda i mira jesu protivpravna dela kojima se na javnom mestu ugrožava ili narušava javni red i mir, stvara uznemirenje ili ugrožava sigurnost građana, ometa kretanje građana na javnim mestima ili ostvarivanje njihovih prava i sloboda, vređa moral, ugrožava opšta sigurnost imovine, vređaju ili ometaju službena lica ili se na drugi način narušava javni red i mir. Smatra se da je prekršaj ili krivično delo iz ovog zakona izvršeno na javnom mestu i kad je radnja izvršenja na mestu koje se ne smatra javnim mestom, ali ako je to mesto dostupno pogledu ili čujnosti sa javnog mesta (npr. terasa stana ka ulici) ili je posledica nastupila na javnom mestu.
Dakle, neko lice čini prekršaj ako pretnjom narušava javni red i mir. Da upotrebimo navedene definicije i damo tumačenje prema njima.
Znači, prema onome kako je napisano u Zakonu, za prekršaj se kažnjava onaj ko pretnjom koju vrši ugrožavanjem sigurnosti drugog lica, tako što tom licu stavlja u izgled da će mu učini kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, narušava javni red i mir na javnom mestu ili mestu dostupnom pogledu ili čujnosti sa javnog mesta.
Nećemo ulaziti u analizu toga da neko mora da proceni da li je ostvarena zabranjena posledica tj. da li je izvršenjem prekršaja narušen javni red i mir, odnosno da li je narušeno usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo delovanjem organa i organizacija u javnom životu radi obezbeđenja jednakih uslova za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana zajemčenih Ustavom i ponašanjem građana na javnom mestu, tj. prostoru dostupnom neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova ili mestu dostupnom pogledu ili čujnosti sa javnog mesta. Nećemo se posebno baviti ni javnim redom i mirom kao stanjem koje nastaje ponašanjem građana i delovanjem organa i organizacija u javnom životu, šta god to bilo. To je već za filozofsku analizu. Fokusiraćemo se na ovo.
Ako u matricu ubacimo i to da je samo ugrožavanje sigurnosti u stvari krivično delo (propisano KZ), onda dobijamo nešto potpuno neverovatno.
Prema piscu Zakona ako uzmemo u obzir ono što je napisano u drugim zakonima, za prekršaj narušavanja javnog reda i mira kažnjava se onaj ko pretnjom koju ostvaruje izvršenjem krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti drugog lica koje izvršava stavljanjem u izgled da će mu učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, narušava javni red i mir na javnom mestu ili mestu dostupnom pogledu ili čujnosti sa javnog mesta.
Ako sumiramo, ispada da se za prekršaj kažnjava lice koje narušava javni red i mir pretnjom koju ostvaruje vršenjem krivičnog dela koje čini upućivanjem pretnje na javnom mestu ili mestu dostupnom pogledu ili čujnosti sa javnog mesta. Bez uvođenja u definiciju toga šta se narušava (usklađeno stanje međusobnih odnosa…), pitamo se da li je moguće reći nešto besmislenije? Teško, ali moguće je, ako pogledamo ono što je napisano u st. 3. i 4. pomenutog člana 9. zakona.
Ako tumačimo stav 3. člana 9. propisano je znači da se strožije kažnjava onaj ko u grupi od tri i više lica izvrši prekršaj narušavanja javnog reda i mira pretnjom koju ostvaruje izvršenjem krivičnog dela koje čini tako što preti. Ovde nije jasno ni šta se dešava kada prekršaj čine dva lica, da li se možda procesuiraju svaki pojedinačno, s obzirom da je samom odredbom decidno precizirano da grupu čine tri i više lica.
A stav 4. onda propisuje da će se kazniti i za pokušaj dela, znači za pokušaj narušavanja javnog reda i mira pretnjom koja se ostvaruje izvršenjem krivičnog dela koje se čini upućivanjem pretnje.
Ovde moramo reći nešto o pokušaju. Zakon o prekršajima u članu 16. kaže da će se za pokušaj prekršaja učinilac kazniti samo ako je to posebno propisano a stav 4. člana 9. Zakona decidno kaže da se za pokušaj kažnjava.
KZ s druge strane u članu 30. kaže da ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kažnjava se za pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a za pokušaj drugog krivičnog dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj. Učinilac će se za pokušaj kazniti kaznom propisanom za krivično delo, ili ublaženom kaznom, a prema članu 31. KZ, učinilac koji pokuša da izvrši krivično delo nepodobnim sredstvom ili prema nepodobnom predmetu može se osloboditi od kazne. Ali član 138. KZ nije predvideo obavezno kažnjavanje za pokušaj kod ugrožavanja sigurnosti. Da bi u vezi ovog krivičnog dela moglo govoriti o pokušaju potrebno je da se radi o težem obliku dela iz stava 3. kada se delo čini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja, pod uslovom da se izrekne maksimalna kazna, tako što se “do pet godina” protumači kao “od pet godina ili teža kazna”, tj. granični slučaj izricanja maksimalne kazne izjednači sa donjom granicom za kažnjavanje za pokušaj. Znači, maksimalna kazna, bez olakšavajućih okolnosti koja po logici podrazumeva direktan umišljaj i svest o protivpravnosti dela.
A da li pretnja uopšte može biti u pokušaju? Po logici stvari ne može, jer stavljanje u izgled nanošenja nekog zla ako se učini rečima, gestom ili radnjom, onda je izvršeno, znači upućena je pretnja. Pretnja se ne upućuje mislima. Namera da se preti nije pretnja. Dakle, pokušaj pretnje ne može da postoji. Može da postoji jedino pokušaj dela u kojem radnju izvršenja predstavlja pretnja.
Ako se ovo sada čini komplikovano i besmisleno, sačekajte dok ne uzmemo u obzir glavna obeležja pretnje kojom se ugrožava sigurnost. Kada uvedemo sve elemente, za prekršaj narušavanja javnog reda i mira kažnjava se lice (ili grupa) koje pretnjom koju ostvaruje izvršenjem krivičnog dela koje sa direktnim umišljajem (sa namerom) izvršava upućivanjem ozbiljne, ostvarive, individualizovane, protivpravne pretnje tačno određenom licu ili licima.
Ostaje i pitanje koga smo se prethodno dotakli, da li to znači da taj učinilac već treba da bude osuđen za krivično delo ugrožavanja sigurnosti da bi mu se sudilo za ovaj prekršaj?
I znalcu bi ovo bilo zamršeno, a napominjemo da organi nadležni za održavanje javnog reda i mira u skladu sa Zakonom (Ministarstvo unutrašnjih poslova – MUP, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom), tj. njihova službena lica treba sve ovo da procene pre podnošenja prekršajne prijave. I ko će da ceni da li za neku pretnju treba podneti krivičnu prijavu po članu 138. KZ ili prekršajnu po članu 9. Zakona?
Da se zakonopisac zadržao na definicji pretnje kao stavljanja u izgled nanošenja nekog zla, sve bi bilo mnogo jasnije. Tada bi za prekršaj bilo kažnjavano lice koje pretnjom, odnosno stavljanjem u izgled nanošenja nekog zla bilo koje vrste drugom licu (ili licima) narušava javni red i mir (prosto rečeno uznemirava spokojstvo građana). Takođe, odredbe o prekršaju izvršenom u grupi bile bi malo primenjivije (ostaje problem kad dva lica upućuju pretnju). Jedino odredbama o pokušaju nema pomoći, to je besmisleno kako god definisali pretnju.
4. Izvršenje krivičnog dela pretnjom
Zakon u delu IV. KRIVIČNA DELA, propisuje i krivično delo “Ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti”, u članu 23. koji glasi:
“Ko preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice nadležnih organa iz člana 2. ovog zakona u vršenju službene dužnosti – kazniće se zatvorom od šest meseci do dve godine.
Ako prilikom izvršenja dela iz stava 1. ovog člana, učinilac službenom licu preti upotrebom oružja, ili se maši za oružje, ili mu nanese laku telesnu povredu – kazniće se zatvorom od jedne do pet godina.
Ako prilikom izvršenja dela iz stava 1. ovog člana učinilac na službeno lice potegne oružje ili ga upotrebi ili mu nanese tešku telesnu povredu – kazniće se zatvorom od tri do deset godina.”.
Dakle, ovo krivično delo čini i onaj ko preti da će napasti službeno lice nadležnih organa (MUP, komunalna policija, inspekcijski organi) u vršenju službene dužnosti.
Ako primenimo sve gore rečeno (o samoj pretnji i ugrožavanju sigurnosti), znači da ovo krivično delo vrši lice koje preti da će napasti službeno lice, tako što ugrožava sigurnost službenog lica stavljajući u izgled da će mu učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica.
Ako sumiramo, ispada da se za krivično delo “Ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti” kažnjava lice koje preti napadom službenom licu tako što prethodno vrši krivično delo ugrožavanja sigurnosti službenog lica pretnjom. Situacija bi i mogla biti jasna kod pretnje samo službenom licu, ali šta je sa onim da je pretnja i ugrožavanje sigurnosti drugog lica, stavljanjem u izgled da će se učiniti kakvo zlo, ili napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica. Znači, policajcu se npr. može pretiti i nanošenjem nekog zla prema njegovoj porodici, što i nije toliko besmisleno ako je pisac to hteo da kaže. Ali ako podsetimo na obeležja pretnje (ostvarivost, ozbiljnost, individualizacija…) šta dobijamo?
Da li sad konačno možemo reći da od ovog ne može besmislenije? Ne, ako pročitamo i st. 2. i 3. člana 23.
Zakon tu kaže, da se učinilac strožije kažnjava, ako prilikom izvršenja dela iz stava 1. ovog člana, službenom licu preti upotrebom oružja, ili se maši za oružje, ili mu nanese laku telesnu povredu, odnosno ako na službeno lice potegne oružje ili ga upotrebi ili mu nanese tešku telesnu povredu.
Dakle, imamo dalje komplikovanje jer se uvodi pretnja oružjem, što bi uzimajući u obzir gore rečeno značilo da se preti napadom službenom licu tako što prethodno vrši krivično delo ugrožavanja sigurnosti službenog lica stavljanjem u izgled upotrebe oružja prema tom licu.
Inače još veća besmislica dobija se ako uzme u obzir da su mašanje za oružje (ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi), nanošenje lakih i teških telesnih povreda, krivična dela propisana u KZ, pa tako ponovo imamo situaciju da se vršenjem jednog krivičnog dela po jednom zakonu čini i krivično delo po drugom. Ali, da ne komplikujemo i širimo temu dalje.
Ono što je bitnije za temu je već pomenuto, da je pretnja stavljanje u izgled nanošenja nekog zla, tj. stavljanje u izgled ili davanje do znanja nekom licu, odnosno činjenje izvesnim da će do neke radnje doći. Iako se pretnja najčešće upućuje rečima, rekli smo da se može učiniti i gestom ili uzimanjem u ruke nekog predmeta. U KZ recimo, o mašanju (uzimanju u ruke) se govori kao ugrožavanju opasnim oruđem pri tuči i svađi, a “potezanje oružja” bi se moglo definisati kao uzimanje oružja u ruke i stavljanje u upotrebni mod (repetiranje pištolja npr.) sa spremnošću za upotrebu. A oružje je po definiciji sredstvo namenjeno za nanošenje povreda ili izazivanje smrti, znači, samo prisustvo oružja predstavlja ozbiljnu pretnju.
Ako nastavimo dalje sa analizom, još ćemo više zakomplikovati, zato ćemo se ovde zaustaviti.
Jedino, da pomenemo da je u članu 138. KZ za delo ugrožavanja sigurnosti policijskog službenika ili predsednika Republike, narodnoog poslanika, predsednika Vlade, članova Vlade, sudije Ustavnog suda, sudije, javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, već propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina.
A Zakon u članu 23. kaže da se krivično delo pretnjom može učiniti i prema službenom licu, a KZ u članu 112. stav 3. propisuje da se pod “službenim licem” smatra lice koje u državnom organu vrši službene dužnosti, kao i izabrano, imenovano ili postavljeno lice u državnom organu, organu lokalne samouprave ili lice koje stalno ili povremeno vrši službene dužnosti ili službene funkcije u tim organima. Znači ova lica su već propisivanjem krivičnog dela u KZ zaštićena od ugrožavanja sigurnosti pretnjom.
I ovde ostaje pitanje, da li taj učinilac već treba da bude osuđen za krivično delo ugrožavanja sigurnosti da bi mu se sudilo za krivično delo u vezi narušavanja javnog reda i mira?
Ali, kao da sve navedeno nije dovoljno u KZ u glavi 29. su već propisana krivična dela: “Sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje”, “Napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti” i “Učestvovanje u grupi koja spreči službeno lice u vršenju službene radnje”.
Krivično delo “Sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje” iz člana 322. KZ u osnovnom obliku čini onaj ko silom ili pretnjom da će neposredno upotrebiti silu spreči službeno lice u vršenju službene radnje koju preduzima u okviru svojih ovlašćenja ili ga na isti način prinudi na vršenje službene radnje.
Dalje, krivično delo “Napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti” iz člana 323. KZ u osnovnom obliku čini onaj ko napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti.
Na kraju, krivično delo “Učestvovanje u grupi koja spreči službeno lice u vršenju službene radnje” u osnovnom obliku čini onaj ko učestvuje u grupi koja zajedničkim delovanjem spreči službeno lice u vršenju službene radnje ili ga na isti način prinudi na vršenje službene radnje.
Za sva ova dela predviđenena je kazna zatvora. Takođe propisani su i teži, kvalifikovani oblici dela, kao i kažnjavanje za pokušaj.
Dakle, u sva tri pobrojana krivična dela, neko lice (ili više njih) čini delo ako napadene ili sprečava spreči službeno lice u vršenju službene radnje. Za ovu priču, bitno je da se svako od tih dela može izvršiti i pretnjom. Znači, upućivanje pretnje službenom licu u u vršenju službene radnje je već sankcionisano iz više uglova zakonom koji je krovni za krivično materijalno pravo kod nas.
Zašto je onda posebnim zakonom uvedeno još jedno krivično delo kada navedena krivična dela već konsumiraju postupanje propisano krivičnim delom “Ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti”, iz člana 23. Zakona.
Koja je suštinska razlika između “Ko preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice nadležnih organa u vršenju službene dužnosti” kako kaže stav 1. člana 23. Zakona i “Ko silom ili pretnjom da će neposredno upotrebiti silu spreči službeno lice u vršenju službene radnje koju preduzima u okviru svojih ovlašćenja” kako kaže stav 1. člana 322. KZ? U oba slučaja imamo situaciju da se vršenjem iste radnje (upućivanjem pretnje) u stvari ometa službeno lice u vršenju službene radnje tj. dužnosti.
Delo iz iz člana 23. Zakona izdvaja samo radnju izvršenja pretnjom, ali dela iz KZ su šire postavljena i konsumiraju taj slučaj.
Zašto se radi dupli posao? Pravni poredak je jedinstven. Zašto se to stalno zaboravlja? Ne mogu se iste stvari propisivati različitim zakonima. Time se samo stvara konfuzija.
I ko će sada uopšte da se snađe i ko uopšte može da ceni da li za neku pretnju treba podneti krivičnu prijavu po KZ ili po članu 23. Zakona?
5. Umesto zaključka
Šta uopšte zaključiti nakon ovakve analize? Da je jedino što možemo da konstatujemo da zakon nije najbolje napisan i da zaista postoje nepreciznosti i nejasnoće?
Da se podsetimo na stav Evropskog suda za ljudska prava povodom određivanja autonomnog pojma zakona, koji je u svojoj odluci preneo i naš Ustavni sud, a koji glasi: “[…] da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom […] da se izraz “zakon” ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava […]”.
Autor ovde jedino može da ponovi svoj stručni stav, da je problem (koji je uzrok svega) a na koji autor konstantno ukazuje, sistemski, loše napisani propisi i loše tumačenje istih. Ali, ovde teoretski ulazimo i u osnove našeg pravnog sistema, u sam pristup, od koga zavisi ne samo oblikovanje propisa nego i stručnjaka koje taj sistem iznedrava. Ako propisu priđemo na takav način da ulazimo u sve pojedinosti, dolazimo do izvesnog stepena preciznosti, ali otvaramo druge probleme. Prvo, niko i nikada ne može da teoretski osmisli, predvidi i razradi sve moguće situacije. Uvek će život ići napred i davati nove izazove. Ali, drugo, bitnije, ovakav sistem dugoročno pravi nesposobne kadrove, bez širine u razmišljanju i inertne, bez želje za sticanjem znanja (i stručnih i opštih), jer će uvek tražiti tačno prepoznavanje situacije u konkretnoj normi. A ako ne nađu tačno poklapanje zaključiće da dela nema.
Inače, teoretski stav autora ovog teksta jeste da, propisi, pogotovo zakoni treba da budu široko postavljeni a ne da ulaze u najsitnije pojedinosti. Tako se recimo sprečava prečesto menjanje zakona, što je komplikovana procedura. Razradu tehničkih pojedinosti (načine postupanja itd.) treba činiti podzakonskim aktima koji se mogu i češće menjati. Međutim, za takav sistem potrebni su ozbiljni kadrovi koji će pisati i sprovoditi propise, tj. veliki znalci sa širokim obrazovanjem, brzi u razmišljanju, koji prate savremene tokove. A to “široko obrazovanje” ne podrazumeva samo poznavanje propisa i onoga što u njima tačno piše (što je preduslov bilo kakve priče na temu), već prave intelektualce, kulturne, načitane, sa velikim opštim znanjem (a ne pukom obaveštenosti), i veoma bitno, sa relevantnim profesionalnim ali i životnim iskustvom, te nespornim moralnim dignitetom. Znalce, koji se mogu nositi sa teretom odgovornosti i velike slobode u tumačenju i primeni propisa na konkretne životne situacije. Jer ako je norma široko postavljena onda je ostavljena i velika sloboda u tumačenju iste, a tada ne sme biti spora o sposobnosti onog ko primenjuje normu da istu pravilno razume.
Ovde su zakonopisci, ponukani ne znamo čime (možda nekim stručnim komentarom?), hteli da idu ispred svih ili budu najpametniji, pa su u definiciju ubacili nešto nepotrebno i time obesmislili i samu definiciju koju su dali i zakomplikovali stvar. Namera je možda bila dobra, ali ono što se ceni je rezultat, tako da… “Džaba ste krečili”, što reče duhoviti tvorac poznatog beogradskog grafita. Kako god, ovde je problem ipak u neukosti pisaca propisa, odnosno u nedostatku formalnog pravnog ali i opšteg obrazovanja, odnosno nepoznavanju srpskog jezika i njegovih pravila. Vidimo da dodavanje samo dve reči (ugrožavanje sigurnosti) u definiciju otvara sve probleme analizirane u ovom tekstu, ali i mnoge druge ako se dalje nastavi sa analizom. Pisanje propisa je zanat koji ima svoja pravila, od pisca propisa se osim znanja mora zahtevati i stručnost i iskustvo. A pre svega, neko ko pokušava dati obrazac za ponašanje i delanje neodređenog broja lica, mora se osloboditi ličnih motiva, stavova, ubeđenja i sujete, da bi takav posao mogao valjano uraditi.
Iako možda izgleda tako, cilj pisanja ovog komentara svakako nije bio da, po formi i maniru podseća na delo Danila Kiša pod nazivom „Čas anatomije“ (sveobuhvatna i nadasve stručna i duhovita analiza jednog konkretnog književnog dela, ali i društva uopšte), već da ukaže na realne probleme u praksi.
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu. Sva izneta razmišljanja i stavovi koji se tiču teksta propisa predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, Profi Sistem Com, maj 2016.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
