Neposredni povod za pisanje ovog komentara je Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž.1781/16 od 1. septembra 2016. god. kojom je odbijena žalba tuženog (banke) i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu broj P.27/2015 od 11. februara 2016. god. kojom se (citat): „usvaja tužbeni zahtev tužilaca […], pa se ugovor o dugoročnom stambenom kreditu broj […] zaključen dana […] godine između tužilaca […] i tužene […] . raskida usled bitno promenjenih okolnosti“.
I sada, udruženja zaduženih u „švajcarcima“ na sva zvona objavljuju kako su banke pobeđene, te kako je doneta presuda na osnovu koje će se svi zaduženi u „švajcarcima“ osloboditi „dužničkog ropstva“ itd., kako banke i NBS sada moraju da ispune njihove zahteve…
O čemu je reč? U osnovi priče je problem koji imaju dužnici po stambenim kreditima indeksiranim u švajcarskim francima (CHF), izazvan prvenstveno rastom kursa CHF prema ostalim valutama i promenom referentne kamatne stope u kojoj se ovi krediti iskazuju (LIBOR).
Da li ova presuda rešava problem ovih dužnika na način na koji oni žele?
Ne, po mišljenju autora ovog teksta, ne rešava, čak ih stavlja u još gori položaj.
Da analiziramo redom, problem i citiranu presudu.
U presudi sud kaže: „U prvostepenom postupku je utvrđeno da je […] zaključen ugovor o dugoročnom stambenom kreditu […] Banka odobrava korisnicima dugoročni stambeni kredit u iznosu od 145.050,00 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu […] na dan puštanja kredita u korišćenje. Kredit se odobrava kao namenski za kupovinu stana. […] na rok od 270 meseci, da prvi anuitet dospeva […] a poslednji […] na iznos sredstava odobrenog kredita Banka obračunava kamatu po nominalnoj kamatnoj stopi koja je u momentu zaključenja ovog ugovora 4,95% na godišnjem nivou. Efektivna kamatna stopa u momentu zaključenja ugovora iznosi 5,50% na godišnjem nivou. Ugovorne strane su saglasne da Banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnicima po ovom ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija Banke, koja reguliše visinu i način obračuna kamate. Za period od dana plasiranja sredstava po odobrenom kreditu do početka otplate kredita Banka obračunava kamatu po stopi stava 1. ovog člana, koja se obračunava i naplaćuje prilikom puštanja kredita u korišćenje. Za kredite isplaćene do 5-og u mesecu kamata navedena u ovom stavu se ne obračunava i ne naplaćuje. U slučaju da korisnici ne izmire svoje obaveze u roku njihove dospelosti na sve dospele a ne izmirene iznose banka obračunava kamatu u skladu sa Politikom kamata, naknada i provizija banke. […] otplata vrši u mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti CHF-a po srednjem kursu […] na dan plaćanja anuiteta, a prema Planu otplate kredita koji čini sastavni deo ovog ugovora. Mesečni anuitet kredita dospeva za plaćanje poslednjeg dana u mesecu. Visina mesečnog anuiteta je promenljiva u skladu sa […] prilikom zaključenja ovog ugovora dostavi korisnicima Plan otplate kredita, koji je sačinjen prema ukupnom iznosu odobrenog kredita, uvećanog za iznos ugovorene kamate. Iznos pojedinačnih anuiteta izražen je u CHF. […] korisnici mogu, samo jedanput, u toku perioda otplate kredita, Banci podneti zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u evru. Banka će konverziju izvršiti u skladu sa poslovnom politikom koja bude važila u trenutku podnošenja zahteva za konverziju. Korisnici se obavezuju da na ime ove usluge plate naknadu predviđenu kamatnim stopama i naknadama na kredite Banke i to na preostali iznos glavnice. Banka i korisnici su saglasni da će Banka na bazi zahteva korisnika, bez zaključenja posebnog aneksa ovog ugovora, preostali iznos glavnice iskazati u evru i korisnicima dostaviti novi Plan otplate kredita. Banka i korisnici su saglasni da sva prava i obaveze iz ovog ugovora ostaju na snazi. […] korisnici obavezuju da uredno i blagovremeno otplaćuju kredit prema dostavljenom Planu otplate, koji čini sastavni deo ugovora u kreditu, na svoje tekuće račune[…] usmeravaju svoj redovni mesečni priliv, za svo vreme trajanja kredita, kredit otplaćuju putem trajnog naloga, koji potpisuju pre puštanja kredita u korišćenje, pre puštanja kredita u korišćenje plate Banci proviziju […] u slučaju prevremene otplate kredita banci plate jednokratnu naknadu u visini predviđenoj kamatnim stopama i naknadama na kredite, plate sve troškove proistekle povodom zaključivanje i realizacije ovog ugovora, sve troškove povodom konstituisanja založnog prava – hipoteke prvog reda u korist banke. […] ugovorne strane saglasne da Banka ima pravo da otkaže ovaj ugovor i pre isteka ugovorenog roka i aktivira bilo koji instrument obezbeđenja predviđen ovim ugovorom, ukoliko korisnici neuredno i neblagovremeno ispunjavaju svoje ugovorne obaveze, iz bilo kojih razloga ne plate jedan anuitet ili postane očigledno da korisnici neće ispuniti svoje ugovorne obaveze, ne iskoriste namenski sredstva kredita ili iz bilo kog razloga ne ispunjavaju ugovorene obaveze. U članu 10. ugovora je navedeno da na dan otkaza kredita dospevaju na naplatu sve neizmirene obaveze korisnika. Radi naplate svojih potraživanja Banka može aktivirati bilo koji, odnosno sve ugovorom predviđene instrumente obezbeđenja. […] za sve što nije regulisano ovim ugovorom primenjivaće se važeći i Opšti uslovi poslovanja Banke koji se smatraju sastavnim delom ovog ugovora. Potpisom ovog ugovora korisnici potvrđuju da su upoznati i da u celosti prihvataju Opšte uslove poslovanja Banke. […] ugovorne strane saglasne da će sve eventualne sporove proistekle iz ovog ugovornog odnosa nastojati da reše sporazumno, a ukoliko to nije moguće ugovaraju nadležnost suda prema sedištu banke.“.
Za sada ćemo obratiti pažnju na sledeće stavke:
- ugovorne strane su saglasne da Banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnicima po ovom ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope,
- korisnici mogu, samo jedanput, u toku perioda otplate kredita, Banci podneti zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u evru,
- na dan otkaza kredita dospevaju na naplatu sve neizmirene obaveze korisnika,
- potpisom ovog ugovora korisnici potvrđuju da su upoznati i da u celosti prihvataju Opšte uslove poslovanja Banke.
Podsećamo, ugovor o kreditu je ugovor kao i svaki drugi, to je obligacioni odnos i važe ta pravila.
Vidimo da su ovde korisnici kredita pristali čak (potpisali ugovor) da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza da menja visinu kamatne stope u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija banke, koja reguliše visinu i način obračuna kamate. Znači, nisu čak ni u onoj kategoriji korisnika za koje je pre nekoliko godina intervenisala Narodna banka Srbije – NBS, a kojima su pojedine banke samoinicijativno menjale visinu dela kamatne stope, a to pravdale promenom politike banke. Kod ovih kredita, kamatna stopa se sastoji iz dva dela, promenjivog (EURIBOR) i naknade za banku (koja je fiksna, uglavnom). Priča je bila da su procenti kod kamatnih stopa rate zbog pada EURIBOR toliko bili smanjeni da su banke smislile da ne menjajući ukupnu visinu obaveze (iznos anuiteta) povećaju svoj prihod promenom procenta kod fiksnog dela kamatne stope (procenta banke) i da to neće biti primećeno. Dakle, umesto da iznosi rata budu manji zbog pada EURIBOR, ostali su isti, s tim što se deo zarade za banku u stvari povećao. Ali kako to nije bilo predviđeno tim ugovorima, suočene sa mnogobrojnim prigovorima i preporukom NBS, ispravile su ovu „grešku“.
Dalje, u presudi se kaže: „Na dan zaključenja ugovora o dugoročnom stambenom kreditu […] zvanični srednji kurs CHF je bio 48,4304 RSD, dok je zvanični srednji kurs EURO na dan […] bio 76,8155 RSD. Na dan […] (dan veštačenja) zvanični srednji kurs CHF je bio 110,7923 RSD (rast 129% u odnosu na […] godine), a zvanični srednji kurs EURA je bio 120,5088 RSD (rast za 57% u odnosu na . […] godine).
Na dan puštanja kredita u tečaj – […] godine kurs CHF je bio 48,0256 RSD a kurs EURA je bio 76,6440 RSD.
Nivo apresijacije CHF u odnosu na EURO u periodu od dana potpisivanja […] do dana veštačenja […]iznosi 1,46 što znači da je kurs CHF povećan za 46% više u odnosu na rast kursa EURA u istom periodu.
Nivo depresijacije RSD u odnosu na EURO u periodu od dana potpisivanja ugovora […]do dana veštačenja […] iznosi 1,57% što znači da RSD deplasiran za 57% u odnosu na EURO.
Ugovoreni iznos kredita je 145.050 CHF ili na dan puštanja kredita u tečaj […] iznosio je 6.966.113,28 dinara ili 90.889,22 eura.
Tužioci tuženom prema navedenom ugovoru o kreditu treba da vrate ukupan iznos od 190.747,50 CHF ( sa kamatama i provizijom banke) ili prema srednjem kursu na dan puštanja kredita u tečaj […] iznos od 9.160.763,13 dinara.
Tužioci su po osnovu kredita do […] godine isplatili tuženom ukupno 6.325.553,16 dinara ili 73.785,27 CHF ili 58.232,60 eura.
Stanje duga tužioca na dan . […] godine iznosi 12.957.139,88 RSD ili po srednjem kursu na ovaj dan 116.961,53 CHF ili 107.728,93 eura.“.
Nesporno, a za ovo razmatranje i nebitno u suštini.
Sud dalje zaključuje: „Polazeći od navedenih činjenica, sud je, primenom člana 15, člana 51. stav 3, člana 133. stav 1. i člana 135. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je primarni tužbeni zahtev osnovan, te da su ispunjeni uslovi za raskid predmetnog ugovora o dugoročnom stambenom kreditu zbog promenjenih okolnosti imajući u vidu da je nakon zaključenja istog ugovora došlo do skoka valute CHF nezavisno od volje ugovarača, da isti korisnici kredita nisu mogli predvideti, usled čega je visina obaveze njih kao korisnika kredita znatno uvećana te otežava ispunjenje ugovornih obaveza i ne odgovara očekivanjima korisnika kredita, ovde tužilaca.
Znači, ugovor se raskida zbog bitno promenjenih okolnosti. Ni to nije sporno, ali nije ni bitno za rešenje problema kredita indeksiranih u CHF na način na koji korisnici ovih kredita to žele.
Dalje se kaže: „Žalbom tuženog se ističe da tužioci nisu imali pravni interes za podnošenje ove tužbe radi raskida ugovora, obzirom da bi u slučaju pravnosnažnosti ožalbene presude bili u obavezi da banci vrati dinarsku protivvrednost CHF 145.050,00 umanjeno za iznos do tada plaćenih anuiteta i za iznos kamata koje bi dospevale u budućnosti, te da pad vrednosti novca u inflatornim uslovima nikada se u sudskoj praksi nije smatrao nepredvidivom okolnošću u smislu prava ugovarača na raskid zbog promenjenih okolnosti, te da je sud po izričitoj normi čl. 135. Zakona o obligacionim odnosima bio dužan da prilikom odlučivanja uzme u obzir i opšti interes. Takođe se ističe da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora iz čl. 133. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima jer sud prilikom odlučivanja nije uzeo u obzir normalan rizik kod ugovora ovakve vrste – stambenih kredita sa valutnom klauzulom, što je bio dužan da učini u skladu sa čl. 135. Zakona o obligacionim odnosima.
Međutim, po oceni ovoga suda predmetni žalbeni navodi tuženog nisu osnovani. Naime, u ovoj pravnoj stvari tužioci su primarnim tužbenim zahtevom tražili raskid predmetnog ugovora o dugoročnom stambenom kreditu koji je zaključen […] između tužilaca i tužene i to usled bitno promenjenih okolnosti. Tako da se ne može govoriti da tužioci nemaju pravnog interesa za podnošenje ove tužbe, a sud posebno pravni interes tužilaca ni ne utvrđuje, jer se radi o preobražajnoj tužbi, a ne deklaratornoj tužbi za utvrđenje regulisanoj članom 194. ZPP-a. Stoga, činjenice koje se navode o žalbi a odnose se na to šta će biti sa predmetnim ugovorom nakon što se isti raskine, nisu predmet odlučivanja u ovom parničnom postupku.
Odredbom člana 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom ili u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. Stavom. 2. istog člana propisano je da raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati. Stavomt. 3. istog člana propisano je da strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze. Stavom. 4. istog člana propisano je da se ugovor neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene, a stavom 5. propisano je da ako i izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.
Odredbom člana 135. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pri odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno, o njegovoj izmeni, sud se rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora, odnosno vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te posebno činjenice utvrđene veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, po stanovištu ovoga suda, pravilno je prvostepeni sud zaključio da su u ovoj pravnoj stvari ispunjeni zakonom predviđeni uslovi za raskid zaključenog ugovora o dugoročnom stambenom kreditu od […] usled bitno promenjenih okolnosti, jer je utvrđeno da je nakon zaključenja istog ugovora došlo do velikog skoka valute CHF, usled čega je i visina obaveze korisnika kredita, ovde tužilaca, a koja je predmetnim ugovorom uslovljena kursom valute CHF uvećana u toj meri da ne odgovara očekivanjima tužilaca kao korisnika kredita, jer otežava ispunjenje njihovih ugovornih obaveza, pa je samim tim dovedena u pitanje i svrha predmetnog ugovora. Naime, veštačenjem je utvrđeno da je od dana zaključenja ugovora, odnosno od dana puštanja ugovora u tečaj […],[…] rata kredita nesporno je mnogo veća u dinarskom iznosu nego što je bila na dan zaključenja ugovora, i taj ugovor ne odgovara očekivanjima tužilaca kao ugovorne strane, i dovodi u pitanje i svrhu ovog ugovora.“
Znači, sud je zaključio da:
- tužioci su primarnim tužbenim zahtevom tražili raskid predmetnog ugovora o dugoročnom stambenom kreditu usled bitno promenjenih okolnosti,
- visina obaveze korisnika kredita, uvećana je u toj meri da ne odgovara očekivanjima tužilaca kao korisnika kredita, jer otežava ispunjenje njihovih ugovornih obaveza, pa je samim tim dovedena u pitanje i svrha predmetnog ugovora,
- rata kredita nesporno je mnogo veća u dinarskom iznosu nego što je bila na dan zaključenja ugovora.
Sve tačno, i sve u suštini nebitno.
Sud dalje, obrazlaže: „Nije sporno da je u trenutku zaključivanja predmetnog ugovora bilo dozvoljeno ugovaranje valutne klauzule, ugovor nije ništav od zaključenja, a u ovoj pravnoj stvari se ni ne traži utvrđenje ništavosti ugovora, već raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, obzirom da je narušeno i načelo iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja, jer je za tužioce kao korisnike kredita preuzeta obaveza vraćanja kredita postala prevelika. Ovaj sud je vodio računa prilikom odlučivanja i o normalnom riziku ugovarača da će doći do porasta kursa valute CHF u kojoj je indosiran predmetni ugovor, ali imajući u vidu veštačenjem utvrđene činjenice, po oceni ovoga suda ne može se smatrati da su tužioci sa prosečnom pažnjom koja se zahteva prilikom zaključenja predmetnih ugovora mogli očekivati i pretpostaviti da će doći do tolikog rasta kursa CHF nakon zaključenja ugovora, odnosno do tolikog njegovog rasta koji će dovesti u pitanje i svrhu samog zaključenja ugovora.“.
Na kraju Sud kaže da:
- u trenutku zaključivanja predmetnog ugovora bilo je dozvoljeno ugovaranje valutne klauzule,
- ugovor nije ništav od zaključenja,
- za tužioce kao korisnike kredita preuzeta obaveza vraćanja kredita postala prevelika,
- prilikom odlučivanja vodio se računa i o normalnom riziku ugovarača.
Pošto je sve gore navedeno tako kako je, šta se sad dešava?
Kako se ugovor ovom presudom raskida, korisnici (tužioci) ono što su davali, dali su, a sada moraju ostatak duga (onoliki koliki je prema ugovoru i onome što banka obračuna) da vrate odmah ili će biti aktivirana sredstva obezbeđenja. Jer u slučaju raskida odnosno otkaza ugovora, obaveza se smatra dospelom. Znači, trenutno su u još goroj poziciji nego pre. Em su (po njima) dali više nego što treba, em treba da vrate, onoliko koliko banka kaže, odmah i odjednom. Ili…
Zašto? Prosto, ovaj ugovor nije ništav od početka, već se raskida. Poništaj proizvodi dejstvo od početka a raskid samo za ubuduće. Kada je nešto ništavo, smatra se da ga nije ni bilo i sve što se čini posle toga ude u pravcu uspostave ranijeg stanja. Kod raskida je neki odnos postojao i funkcionisao, bio zakonit, a sada više ne odgovara stranama u tom odnosu. A sam raskid nikad i nije bio sporan. Svaki ugovor je moguće raskinuti ako se strane slože ili ako su ispunjeni zakonski ili ugovoreni uslovi. Navedeni ugovor je inače raskinut zbog opštih principa pravičnosti, odnosno bitno promenjenih uslova, a po tom tom osnovu može se bilo kada i bila šta raskinuti.
O posledicama ništavosti Zakon o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i “Sl. list SRJ” 31/1993), u daljem tekstu: ZOO, u članu 104. kaže sledeće. U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište. Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima.
A šta ZOO kaže o dejstvu raskida ugovora? Raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete a ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. (član 132). Svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi. Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila.
Ali ZOO kaže u članu 133. da u slučaju nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.
A korisnici stambenih kredita iskazanih u CHF ne traže to. Njima nije potreban raskid ugovora.
Tu se sada mora postaviti pravo pitanje. O čemu se zapravo radi? Pre analize, da naglasim sledeće. Ovim tekstom ne zastupaju se interesi banaka, čemu u prilog govore mnogobrojni tekstovi istog autora koji nisu išli u prilog bankama, već se daje stručni komentar. A za stručni komentar relevantni su samo slovo zakona i opšti principi pravičnosti (ako već moramo da se na njih pozivamo). U stvari, reč je o elementarnoj logici.
Videli smo (iz sadržine ugovora koju je sud utvrdio) da su konkretni korisnici mogli, bilo kad podneti zahtev banci da se preostali iznos glavnice iskaže u evrima. Zašto to nisu učinili?
Prosto, do pre par godina, kurs CHF je bio znatno niži od EUR, a stopa LIBOR manja od EURIBOR, te im to nije išlo u prilog.
Šta su EURIBOR i LIBOR? To su referentne kamatne stope. A šta je referentna kamatna stopa? To je kamatna stopa prema čijim promenama se menjaju druge kamatne stope. Referentna kamatna stopa u postupku sprovođenja monetarne politike ima ulogu signalizirajuće kamatne stope, kao i ulogu polazne kamatne stope, pošto se visina osnovnih kamatnih stopa na novčanom tržištu, utvrđuje prema visini te kamatne stope. Kod nas, referentna kamatna stopa je najviša, odnosno najniža kamatna stopa koju NBS primenjuje u postupku sprovođenja repo transakcija prodaje, odnosno kupovine hartija od vrednosti i njena visina se utvrđuje odlukama NBS. U samom početku, referentna stopa je predstavljala stopu po kojoj banke pozajmljuju sredstva klijentima sa izuzetno visokim kreditnim rejtingom, najčešće drugim bankama. Analogno tome, najpoznatije i najmerodavnije referentne stope se i utvrđuju kao stope po kojima banke jedna drugima nude i pozajmljuju sredstva na različitim tržištima kapitala (EURIBOR, LIBOR, TIBOR, PRIME RATE…). Dakle, EURIBOR (Evropska međubankarska stopa – Euro Interbank Offered Rate) je dnevna referentna kamatna stopa po kojoj prvoklasne evropske banke jedne drugima pozajmljuju sredstva. LIBOR (Londonska međubankarska stopa – London Interbank Offered Rate) predstavlja dnevnu referentnu kamatnu stopu po kojoj banke jedna drugoj nude novac za pozajmljivanje na londonskom međubankarskom tržištu. Krediti indeksirani u EUR vezju se za promenu EURIBOR a oni u CHF za promenu LIBOR (obično). A zašto se ove referente stope ugrađuju u kamatnu stopu koju plaća korisnik kredita? Zato jer sama banka po toj stopi pozajmljuje novac koji plasira dalje.
A sam Sud potvrđuje da je ugovaranje valutne klauzule dozvoljeno prema odredbama ZOO. Znači, iskazivanje visine ukupne obaveze i iznosa rate u evrima ili švajcarskim francima a plaćanje u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate je dozvoljeno i zakonito.
Pa šta je problem?
U godinama kada su uzimani sporni krediti u „švajcarcima“, kurs CHF prema dinaru ali i prema ostalim valutana (EUR na pr.) bio je znatno niži. LIBOR je bio niži te je i kamatna stopa za kredite u CHF bila niža za koji procenat. Kurs CHF prema dinaru je bio povoljniji a time je rata u CHF u odnosu na ratu u EUR za isti kredit (obračunat u dinarima ili bilo kojoj od te dve value), bila manja. I tako je bilo prvih par godina.
Evo računice kao primer, i to u EUR, da bude jasnije. Za stambeni kredit od neto 75.000 EUR indeksiran u EUR, na 25 godina otplate, prosečna rata u EUR je bila oko 350 EUR mesečno, a ako je bio indeksiran u CHF, mesečna rata iznosila je oko 270 EUR. I tako, nekoliko godina, korisnici kredita indeksiranih u EUR plaćali su mnogo više. I EURIBOR se povećavao, tako da je rata za navedeni kredit u EUR rasla i do 430 EUR. Ali, u jednom trenutku EURIBOR je zbog svetske ekonomske krize počeo da pada, tako da je danas ta rata oko 265 EUR. A kako je Švajcarska zemlja banaka i kapitala, sa realnom podlogom za valutu, na nju ne deluju zakoni otvorenih tržišta već logika bankarskog poslovanja. I nastupilo je očekivano. CHF je značajno ojačao i eto problema. Odnos više nije isti. Iznos kredita iskazanog u CHF kada se sada iskaže u EUR mnogo je veći, a i mesečne rate koje se plaćaju u dinarima takođe.
I sada bi korisnici kredita indeksiranih u CHF, sve pozivajući se na pravičnost, želeli da se sve vrati, ali ne na početak, nego na trenutak kada za njih postaje nepovoljnije plaćanje u CHF, da im iznosi budu od početka iskazani u EUR ali da se za ono što su davali u dinarima priznaju tadašnje kamatne stope i razlike itd.
Ako već moramo da rabimo „pravičnost“, onda bi trebalo napraviti apsolutni presek od početka, indeksirati sve kredite u EUR od početka, obračunati dato u dinarima ali po kamatnim stopama koje su važile za kredite u EUR od početka, pa videti koliko je dato a koliko preostalo od glavnice. Ali, kada bi se tako što učinilo, ispostavilo bi se verovatno da korisnici kredita u CHF treba još i da doplate razliku (zbog gore navedenog). Jer korisnici kredita indeksiranih u EUR plaćali su mnogo više i to godinama. A drugačije postupanje ne bi bilo pravično prema njima.
Drugi argument koji se poteže, je, da su korisnici kredita indeksiranih u CHF bili primorani da uzmu kredit indeksiran u CHF. To naprosto nije istina. Obaveza da se uzme kredit indeksiran u nekoj valuti postojala je samo za tzv. subvencionisane kredite (sa državnom subvencijom), i to, da budu indeksirani u EUR i da se na njih promenjuje EURIBOR. Krediti u CHF su bili čisto komercijalni, znači stvar izbora i ekonomske logike.
U krajnoj liniji niko nikoga i ne može naterati da uzme stambeni kredit. A kada se zaključuje dugogodišnji ugovor, valjda se treba dobro raspitati. A ko se raspitao saznao je da se sve ovo (skok CHF i LIBOR) dugo vremena očekivalo. To su čak i sami bankarski službenici sugerisali, što autor može potvrditi iz prve ruke (iz sopstvenog iskustva pri uzimanju stambenog kredita). Ali nije imao ko da razume, ili je prosto mentalitet u pitanju, da se gleda danas a sutra šta bude biće.
Čak i ovi korisnici koji su tužili u predmetnom slučaju, mogli su da promene CHF u EUR, ako im toliko smeta da su to hteli. Čak i odmah po uzimanju kredita, ako ih je već neko „primorao“ da uzmu kredit u CHF. Ugovor im daje pravo na to. Ali nisu, i sad se žale. Na koga i na šta?
Nije ovo jedina besmislica. Sud kaže da su ispunjeni uslovi za raskid predmetnog ugovora zbog promenjenih okolnosti imajući u vidu da je nakon zaključenja istog ugovora došlo do skoka valute CHF nezavisno od volje ugovarača, usled čega je visina obaveze korisnika kredita znatno uvećana te otežava ispunjenje ugovornih obaveza i ne odgovara očekivanjima korisnika kredita. Dobro, pa šta? Svako može da kaže, npr. nisam mogao da predvidim da ću ostati bez posla, ili da će da pada kiša, ili šta god. Ili, očekivao sam da će mi biti lakše da plaćam. I, hoće li se uvek poništiti ugovor? Isto tako te promenjene okolnosti su mogle da idu na štetu banke. Šta bi onda bilo?
Sud sam kaže da je propisano da se raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati. A bilo ih je moguće predvideti, što se vidi iz gore navedenog. Stambeni kredit je ozbiljan posao, tu se mora primeniti pravni standard „pažnja dobrog domaćina“, dakle da je „znao ili je morao da zna“, odnosno da je prema okolnostima mogao biti svestan nastupanja neke mogućnosti i njene posledice. A ako prema svojim ličnim svojstvima nije sam bio svestan (nema takva znanja) bio je dužan da konsultuje nekog ko zna, jer je veliki iznos u pitanju.
Još je neverovatniji zaključak da je za korisnike kredita preuzeta obaveza vraćanja kredita postala prevelika. Šta to znači? Da svako ko smatra da mu je obaveza prevelika ima pravo da traži raskid ugovora?
Ali, opet ponavljamo. Ovaj i svi ostali ovakvi ugovori nisu ništavi ugovori nego postoji osnov za njihovo raskidanje. A ako se raskinu dužnici će biti u još gorem položaju.
Ono što se autor ovog teksta kao pravnik i profesionalac pita je sledeće? Ko je savetovao dužnicima pokretanje ovog postupka i time ih doveo u još gori položaj? U odbranu struke i profesionalizma ostaje nada da je ovo zamisao nekavih udruženja i laika a ne nekog profesionalca – advokata. Ako nije, o čemu govorimo i čemu da se nadamo uz takve stručnjake (i sudove i advokate)?
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema i rešenja problema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 31, mart 2017. god.
