Uvod
Naknada u obliku novčane rente propisana je članom 188. Zakona o obligacionim odnosima. Povod za ovaj tekst je nova odluka Vrhovnog kasacionog suda u kojoj je zauzet drugačiji stav nego u u dosadašnjoj sudskoj praksi, a odnosi se na dospelost potraživanja novčane rente.
Članom 188. ZOO propisano je:
“(1) U slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje, po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme.
(2) Novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo.
(3) Poverilac ima pravo da zahteva potrebno obezbeđenje za isplatu rente, osim ako to prema okolnostima slučaja ne bi bilo opravdano.
(4) Ako dužnik ne pruži obezbeđenje koje sud odredi, poverilac ima pravo da zahteva da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota čija se visina određuje prema visini rente i verovatnom trajanju poveriočevog života, uz odbitak odgovarajućih kamata.
(5) Iz ozbiljnih uzroka poverilac može i u drugim slučajevima zahtevati, odmah ili docnije, da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota.”
Dosadašnja praksa u vezi sa novčanom rentom
Naime, u dosadašnjoj praksi zauzet je stav da potraživanje novčane rente dospeva danom donošenja odluke suda. Navešćemo par odluka u vezi sa rentom:
“Imajući u vidu da tužilac više ne može da ostvaruje prihode kao građevinski radnik, da je kod njega nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti i to u velikoj meri kao posledica povređivanja u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, on ima pravo na naknadu štete, koja će nastupiti u budućnosti-novčanu rentu, i to u iznosu od 175 evra mesečno, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, počev od 06.09.2013. godine, kao dana prvostepenog presuđenja, pa dok traju zakonski uslovi za isplatu rente i to dospele rate odjednom, a buduće od 01. do 10. u mesecu, za prethodni mesec, u smislu odredbe čl. 188. stav 1. i stav2. i čl. 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.”
Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, broj Gž 4440/2013 od 16. juna 2014. god.
“Novčana renta je buduća naknada štete, utvrđuje se u visini na dan presuđenja i dosuđuje se za ubuduće. Šteta koja je nastupila do presuđenja, nema karakter novčane rente, već naknade štete zbog izgubljene zarade, usled nesposobnosti za rad. Sud može na zahtev oštećenog lica za ubuduće povećati rentu, a može je na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti , koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke.”
Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, broj GŽ 2551/2013 od 25. marta 2014. god.
“…naknada štete u vidu novčane rente se može dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa za ubuduće, dok naknada štete za vreme od donošenja presude (ili određeni period pre donošenja presude, kao u ovom slučaju) nema oblik rente, već jednokratnog iznosa – jedinstvene novčane sume jer se za to proteklo vreme zna ukupni obim štete. Stoga je donošenjem pobijane presude nižestepeni sud propustio da napravi razliku između naknade materijalne štete nastale do presuđenja, odnosno u konkretnom slučaju tražene naknade do dana od kada tužilac prima naknadu po osnovu nezaposlenosti (01.08.1998. godine) koja se do tada ne može smatrati rentom, kako to pogrešno čini prvostepeni sud, već dospelom naknadom materijalne štete u smislu čl. 195 st. 2 ZOO. Tužilac zahteva materijalnu štetu nastalu gubitkom zarade u utuženom periodu.”
Iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž 3047/2012 od 20. februara 2014. god.
“…visina izgubljene zarade do dana presuđenja (veštačenja) mora se utvrditi u jednokratnom nominalnom iznosu, što znači da tužilac nema pravo na mesečne iznose sa kamatom od dana dospeća, jer se mesečna renta dosuđuje počev od dana presuđenja pa ubuduće, kao specifična vrsta tzv. buduće štete.”
Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 4420/2010 od 22. decembra 2010. god.
“Naknada štete u vidu novčane rente može se dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće, a ne i za ranije pretrpljenu štetu koja se dosuđuje u jednokratnom iznosu. Dakle, renta je naknada u novčanom obliku, čiji ukupan iznos nije poznat u vreme odlučivanja o tužbenom zahtevu, a koja se plaća periodično, u unapred utvrđenim iznosima. Za vreme do donošenja presude, naknada štete nema oblik rente, već jednokratnog iznosa (jedinstvene sume). Ono što je odlučujuće je da je u vreme odlučivanja o tužbenom zahtevu, sva šteta za proteklo vreme nastala i da se zna njen ukupan obim. Ove dospele iznose obveznik naknade je dužan platiti odjednom, kao jedinstvenu sumu koja pokriva svu prouzrokovanu štetu za proteklo vreme i koja se ni po čemu ne razlikuje od jednokratne naknade koja se dosuđuje u slučaju trenutne štete. Do donošenja prvostepene presude postoji samo izgubljena zarada, koja može biti različita u različitim vremenskim periodima, ali ukupan obim štete za to proteklo vreme je poznat i dospeo.
Prema tome, tužilac se neosnovano u reviziji poziva na odredbu čl.197. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nastala do presuđenja, odnosno u ovom slučaju do smrti tužene BB se ne može smatrati rentom, već dospelom naknadom materijalne štete u jedinstvenom novčanom iznosu…”
“U slučaju da postoje opravdani razlozi da se za ovaj vid štete tužiocu dosudi renta počev od presuđenja pa ubuduće treba imati u vidu da se ukoliko postoje naročiti razlozi, ova renta može dosuditi u mesečnim iznosima i da ona može biti podložna smanjenju, povećanju ili ukidanju, a može se izvršiti i kapitalizacija te rente (po pravilima iz odredbe člana 188. ZOO). nižestepeni sudovi nisu postupili po prednjem jer nisu utvrdili da li postoji delimična ili potpuna nesposobnost za rad kod tužioca (budući da utvrđeni invaliditet nije ekvivalent nesposobnosti za rad), niti kada je radna nesposobnost utvrđena, a nisu utvrdili ni koliko iznosi materijalna šteta za period od utvrđenja nesposobnosti za rad pa do dana presuđenja, već su dosudili novčanu rentu retroaktivno, a što je suprotno odredbi člana 188. Zakona o obligacionim odnosima.Imajući u vidu izloženo Vrhovni sud je odlučio kao u stavu dva izreke presude na osnovu člana 395. stav 2. saveznog ZPP u vezi člana 491. stav 4. republičkog ZPP.”
Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev 1869/2005 od 29. decembra 2005. god.
Nova presuda Vrhovnog kasacionog suda
Vrhovni kasacioni sud u presudi, Rev2 1340/2015 od 21. januara 2016. god, a koja je povod za ovaj tekst navodi da je presudom Osnovnog suda u S.M, P1 404/12 od 14.10. 2013. godine, … tuženi, odnosno poslodavac tužioca obavezan je da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu razlike u zaradi za period od 01.09. 2010. godine (napomena autora: datum kada je tužilac zbog profesionalne bolesti premešten na radno mesto sa smenjenom zaradom) do 30.06. 2013. godine ukupno … dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose, od dospelosti svakog iznosa do isplate.
Takođe, obavezan je tuženi da tužiocu isplaćuje novčanu rentu počev od 01.07. 2013. godine, pa ubuduće dok postoje zakonski uslovi, a da neisplaćene rate isplati odjednom sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.
Tužilac je tužbenim zahtevom tražio isplatu rente od 01.07. 2013. do 14.10. 2013. godine (napomena autora: dan donošenja prvostepene odluke).
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 563/14 od 01.09. 2014. godine odbijen je zahtev za isplatu rente u periodu od 01.07. 2013. do 14.10. 2013. godine, s obzirom da tužbenim zahtevom nije tražio isplatu razlike u zaradi za taj period, već isplatu rente, koje pravo mu ne pripada pre donošenja sudske odluke, jer novčana renta predstavlja buduću naknadu štete koja se utvrđuje u visini na dan presuđenja i dosuđuje se za ubuduće.
Protiv ove odluke tužilac je izjavio reviziju po kojoj je Vrhovni aksacioni sud odlučio na sledeći način:
“Utvrđeno je da je tužilac zbog profesionalnog oboljenja, …, kod tuženog raspoređen na radno mesto sa umenjenom zaradom, pa mu stoga pripada novčana renta, u smislu čl. 188. i čl. 195. stav 2.[1] Zakona o obligacionim odnosima.
Tužilac je zahtev za isplatu rente postavio u tužbi podnetoj sudu 23.07. 2012. godine, a podneskom od 22.07. 2013. godine, nakon dostavljenog nalaza i mišljenja veštaka, tužba je preinačena tako što je tužilac tražio isplatu razlike zarade za period od 01.09. 2010. godine (napomena autora: datum kada je tužilac zbog profesionalne bolesti premešten na radno mesto sa smenjenom zaradom) do 30.06. 2013. godine, a od 01.07. 2013. godine isplatu novčane rente u mesečnom iznosu od … dinara.
S obzirom na navedeno, tužiocu pripada novčana renta od opredeljnog zahteva 01.07. 2013. godine, ubuduće dok zato postoje zakonski uslovi, s obzirom da potraživanje rente ne dospeva od dana donošenja prvostepene presude, kako je to smatrao drugostepeni sud, već od datuma opredeljenog zahteva za isplatu rente. Stoga je drugostepena presuda u ovom delu preinačena, odbijena je žalaba tužene i potvrđena prvostepena presuda.”
Umesto zaključka
Bez ulaženja u ispravnosti komentarisanje bilo kog stava iz navedenih odluka, jer je ovaj tekst pre svega informativnog karaktera (presuda Rev2 1340/2015 nije objavljena na sajtu VKS), moramo postaviti pitanje da li ovom odlukom Vrhovni kasacioni sud nagoveštava promenu jednog, do sada, u praksi postojećeg stava ili se radi o pojedinačnom slučaju sa određenim specifičnostima koje su prozrokovale ovakav stav. Ako se radi o promeni stava, te – potraživanje rente ne dospeva od dana donošenja presude, već od datuma opredeljenog zahteva za isplatu rente – onda bi o tome trebalo zauzeti opšti stav, npr. na nekoj od sednica VKS, jer svaki slučaj je poseban, ali princip mora da postoji.
[1] Član 195. stav 2. ZOO glasi: “Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.”
NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 23-24. , jul-avgust 2016.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
