Nedavno najavljena revizija invalidskih penzija izazvala je burne reakcije javnosti, te su je jedni prihvatili sa negodovanjem, drugi sa odobravanjem, ali niko od njih nije ostao ravnodušan. Da se ne bi pristrasno sudilo da li se revizija koristi u dnevno političkim potrebama ili da bi se smanjio deficit u budžetu, moraju se pre svega analizirati odredbe Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, na osnovu kojih će se revizija sprovoditi. Osim ako će se sprovoditi bez zakonskog osnova!
Ako po strani ostavimo one uživaoce invalidskih penzija nelegalno stečenih, kod kojih postoji element krivičnog dela, odnosno kod kojih je pravo na invalidsku penziju utvrđeno na osnovu lažnih dokaza (medicinske dokumentacije) ili kršenjem zakona, jer takve invalidske penzije nisu deo ove teme, pitanje celishodnosti revizije se postavlja samo kod zakonito stečenih penzija.
U zavisnosti od perioda koji će biti obuhvaćen revizijom, mora se poći od zakona koji je u datom periodu bio na snazi i na osnovu kog se vršilo ostvarivanje prava na invalidsku penziju. U tom smislu, moraju se proučiti bar odredbe Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja (“Sl. list SFRJ”, br. 23/82, 77/82, 75/85, 8/87, 65/87, 76/88-odluka USJ, 74/89-odluka USJ, 87/89, 44/90, 54/90-ispr. i 84/90-ispr. i “Sl. list SRJ”, br. 41/94), zatim Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja (“Sl. list SRJ”, br. 30/96 i 59/98-Oduka SUS i 70/2001, 3/2002 i 39/2002-odluka SUS), s obzirom da se pravo na invalidsku penziju određivalo prema oceni radne sposobnosti koja je zavisila od pojma invalidnosti odnosno definicije invalidnosti propisane pomenutim zakonima a koja se menjala uporedo sa izmenama zakona.
Da krenemo hronološki, ako se razmotre odredbe članova 36. do 39. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, koji je stupio na snagu 1. januara 1997. god., ustanoviće se da je invalidnost određena kao trajno smanjenje ili gubitak sposobnosti za rad na svom poslu (posao koji je osiguranik obavljao, odnosno na osnovu koga je bio obavezno osiguran neposredno pre nastanka invalidnosti). Na osnovu ovako utvrđenog pojma invalidnosti odn. trajne nesposobnosti za rad na svom radnom mestu, osiguranik je po sili zakona sticao pravo na invalidsku penziju, bez obzira na to što je sa takvom trajnom nesposobnošću mogao da radi na nekom drugom radnom mestu.
Navedena definicija invalidnosti se kvalitativno i bitno razlikuje od definicije potpunog gubitka radne sposobnosti sadržane u kasnije donetom i trenutno važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 85/2005, 101/2005, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013 i 75/2014), u članu 21. koji kaže:
„Invalidnost postoji kad kod osiguranika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti, odnosno kad kod profesionalnog vojnog lica nastane potpuni gubitak sposobnosti za profesionalnu vojnu službu, zbog promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada ili bolešću, koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom.“
Kada se uporede navedeni pojmovi invalidnosti sadržani u gore pomenutim zakonima, postavlja se logično pitanje: na koji način i na osnovu kojih kriterijuma se može izvršiti revizija invalidskih penzija priznatih po Zakonu o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, ako su zakonski uslovi bili daleko blaži od pooštrenih uslova priznatih važećim zakonom?
Prava po osnovu invalidnosti bila su trajna prava, pa bi kontrolni pregled propisan članom 96. važećeg zakona automatski značio uvođenje retroaktivnog principa važenja zakona, a koji je suprotan osnovnom principu pravne države- principu legaliteta (Lex prospicit, non respicit. – Zakon gleda napred, a ne natrag). Navedenim članom 96. u stavu 2. propisano je da:
„Fond određuje obavezan kontrolni pregled korisnika prava, najkasnije u roku od tri godine od dana utvrđivanja invalidnosti, osim u slučajevima predviđenim opštim aktom fonda.“
Ti slučajevi predviđeni opštim aktom fonda su taksativno nabrojani u članu 35. Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (“Sl. glasnik RS”, broj 59/2008, 75/2008-ispravka, 24/2011 i 7/2012) a odnose se na maligna i druga teška oboljenja zbog kojih se neće vršiti kontrolni pregled, kao i kod osiguranika koji na dan utvrđivanja invalidnosti imaju navršenih 55 (žena), odnosno 58 (muškarac) godina života.
Shodno iznetom, Fond nema pravo da posle 3 godine od dana utvrđivanja potpunog gubitka radne sposobnosti, poziva osiguranika na kontrolni pregled. Pravo važi za sve i niko nije iznad zakona, Fond je dužan da se pridržava striktne primene zakonske odredbe i da poštuje rokove, kao što i podnosilac žalbe mora žalbu da podnese u zakonom predviđenom roku. Da li je neko preopterećen poslom, prezauzet ili jednostavno neće da postupa blagovremeno, ne može biti razlog za raznovrsno tumačenje zakona i zauzimanje stavova. A posebno ne može svake tri godine da poziva istog osiguranika na kontrolni pregled, jer to onda predstavlja pritisak i ugrožavanje stečenog prava a ne zakonsku obavezu ili pravo Fonda, bar ne u pravnoj državi.
„Sporni“ član 96. preuzet je iz stranog zakonodavstva, ali samo delimično inkorporiran, bez paralelne odredbe u Zakonu o radu. Ako je rok za kontrolni pregled tri godine, samim tim je u Zakonu o radu morala biti uneta paralelna odredba o mirovanju radnog odnosa u tom periodu od 3 godine, takođe po ugledu na strano zakonodavstvo.
Ne može egzistencijalno pravo osiguranika na rad i penziju da bude u isključivoj vlasti organa veštačenja Fonda i zavisno u potpunosti od njihove ocene radne sposobnosti, utoliko pre što ona u krajnjoj liniji jeste ocena doneta po slobodnom uverenju.
Fondu je ostavljena mogućnost da nakon 3 godine vrši kontrolni pregled i da njegovi organi zbog nepostojanja jedinstvenih kriterijuma, nakon 3 godine donesu potpuno suprotnu ocenu i osiguranika praktično ostave bez penzije i bez plate.
Pitamo se, gde je tu odgovornost Fonda, kao organa koji ima monopolistički položaj u oceni radne sposobnosti, da organizuje veštačenje u skladu sa medicinskim i etičkim kriterijumima i uspostavi nadzor nad primenom jedinstvenih kriterijuma i ujednačenih ocena. Suprotnom praksom Fond je pravo na invalidsku penziju sveo na privremeno pravo, potpuno zavisno od mišljenja veštaka nad čijim radom praktično nije uspostavljena institucionalna kontrola.
Takav osiguranik nije zaštićen ni Zakonom o radu, jer nije propisano da osiguraniku kod koga je utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti sa kontrolnim pregledom do 3 godine miruje radni odnos, te da se u slučaju poboljšanja radne sposobnosti vrati na svoje radno mesto, a što je u radnim zakonodavstvima iz kojih je član 96. preuzet predviđeno.
Imajući upravo u vidu, da se ovaj član neće moći primeniti na slučajeve iz prethodnog zakona, zakonodavac je prilikom donošenja važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, u prelaznim i završnim odredbama članom 240. stavom 2. propisao:
„Nalazi i mišljenja organa veštačenja na osnovu kojih su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, mogu se preispitivati po službenoj dužnosti u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona.“
Pravilnikom o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje propisano je obrazovanje Komisija za preispitivanje, čiji je rad ,shodno članu 240. Zakona, morao da prestane zaključno sa 9. aprilom 2008. godine, s obzirom da je preispitivanje samim ovim članom ograničeno na 5 godina. I sam Sektor za normativnu delatnost Fonda, dao je stručno mišljenje, od 10. februara 2010. godine, da se preispitivanje nalaza ne može vršiti nakon 10. aprila 2008. godine.
RF PIO je imao zakonsku mogućnost, da u roku od 5 godina od dana stupanja na snagu Zakona, preispita nalaze, a da bi svako eventualno preispitivanje nakon tog roka bilo u suprotnosti sa samim zakonom, sa principom zabrane retroaktivnog važenja zakona i principom stečenih prava.
Stoga se ponovo postavlja pitanje kriterijuma na osnovu kojih će se utvrđivati da li je ocena o radnoj sposobnosti po tada važećem zakonu, lažna. Ako je nalaz veštaka dat 1997. godine u skladu sa zakonskom definicijom, i ako je taj isti nalaz postao osnov za rešenje o invalidskoj penziji, da li se penzija ostvarena po zakonu može proglašavati nezakonitom? Naročito ako je razlog tome što zakonski uslovi nisu bili strogi kao deceniju kasnije.
Dakle, ostaje jedina mogućnost da Vlada donese Uredbu na osnovu koje će se vršiti revizija na osnovu slobodnog uverenja organa veštačenja Fonda, što bi takođe bilo suprotno zakonu, jer se podzakonskim aktima ne mogu menjati niti ukidati zakonske odredbe.
Umesto pronalaženja adekvatnog rešenja, sporni član 240. koji je prestao da važi još pre šest godina, ostao je kao „relikt“ u prečišćenom tekstu Zakona, čija primena počinje 1. januara 2015. godine.
Postavlja se opravdano pitanje, da li je član 240. prosto zaboravljen, da li su članovi radne grupe smatrali da penzioneri ne prate propise ili da niko neće obratiti pažnju na podmetnuti član? Ostaje da pomno pratimo dešavanja jer epilog tek sledi.
dipl. prav. Irena Drča
