Povod za pisanje ovog komentara je odluka Apelacionog suda u Nišu 16Kž1 504/2017 od 15. decembra 2017. god. koja na jedan sveobuhvatan način predstavlja krivično delo trgovina ljudima iz ugla ropskog statusa, kroz seksualnu i radnu eksploataciju i to kako sa aspekta domaćeg zakonodavstva tako i sa aspekta međunarodnog prava.
U ovoj presudi Apelacionog suda dati su odgovori na mnoga značajna pitanja u vezi definisanja ovog pojma, njegovog prepoznavanja, trenutka od kog se može smatrati da osoba ima ropski status, manifestacija eksploatacije i mnoga druga karakteristična za konkretni slučaj.
U konkretnom slučaju radilo se o krivičnom delu trgovine ljudima, ali se načelno može govoriti i o prisilnom radu, odnosno radnoj eksploataciji, o seksualnoj eksploataciji i uopšteno o ropskom statusu.
Relevantni propisi
Ocenjujući da li se u radnjama optuženog u konkretnom slučaju nalaze elementi krivičnog dela trgovina ljudima za koje je optužen, Apelacioni sud je pošao ne samo od definicije trgovine ljudima iznete u našem krivičnom zakonodavstvu već i definicije iznete u međunarodnim dokumentima – Konvenciiji Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog odnosno njenog dopunskog (Palermo) protokola i Konvenciji Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, koje ukazuju da trgovina ljudima znači ozbiljno kršenje osnovnih ljudskih prava i ljudskog dostojanstva jer tretira ljude kao robu.
Kako se navodi u odluci suda jedan od možda najvažnijih dokumanata koji se bavi trgovinom ljudima je Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima, posebno ženama i decom (Palermo Protokol) koji predstavlja dopunski deo Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.
U čl. 3. Palermo protokol trgovinu ljudima određuje kao: „vrbovanje, prevoženje, prevođenje, prebacivanje, skrivanje i primanje lica, putem pretnje silom ili upotrebom sile ili drugih oblika prisile, otmice, prevare, obmane, zloupotreba ovlašćenja ili teškog položaja, davanja ili primanja novca ili drugih koristi da bi se dobio pristanak lica koje ima kontrolu nad drugim licem u cilju eksploatacije. Eksploatacija obuhvata, kao minimum, eksploataciju prostitucije drugih lica i druge oblike seksualne eksploatacije, prinudni rad ili službu, ropstvo ili odnos sličan ropstvu, servitut ili uklanjanje organa“, s tim što je u čl. 3b. istog dokumenta propisano da pristanak žrtve na nameravanu eksploataciju nema nikakvog značaja odnosno ne umanjuje odgovornost pred zakonom onih lica koja su počinioci trgovine ljudima.
Kao ne manje važan dokument za nas, Apelacioni sud ističe Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima koja je od strane Republike Srbije potvrđena Zakonom o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima (“Sl. glasnik RS” – Međ. ugovori, broj 19/2009 od 19.03.2009. godine).
Ova Konvencija u čl. 4. određuje da trgovina ljudima znači vrbovanje, prevoz, premeštanje, skrivanje i prihvat lica uz primenu pretnje ili sile ili drugih oblika prinude, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja ili stanja ugroženosti ili davanje ili primanje novčanih sredstava ili druge koristi radi dobijanja pristanka lica koje ima kontrolu nad drugim licem u cilju iskorišćavanja, s tim da iskorišćavanje u najmanju ruku treba da uključi iskorišćavanje prostitucije drugih lica i druge oblike seksualnog iskorišćavanja, prisilan rad ili pružanje usluga, služenje, ropstvo ili praksu sličnu ropstvu ili vađenje ljudskih organa.
U našem krivičnom zakonodavstvu odnosno u Krivičnom zakoniku (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 08/2014, 94/2016 i 35/2019) ( u daljem tekstu: KZ) u glavi trideset četvrtoj koja nosi naziv Krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, u čl. 388. KZ propisano je:
„(1) Ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima,
kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.
(2) Za delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu učinilac će se kazniti kaznom propisanom za to delo i kad nije upotrebio silu, pretnju ili neki drugi od navedenih načina izvršenja.
(3) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje pet godina.
(4) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda nekog lica,
učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina, a ako je nastupila teška telesna povreda maloletnog lica usled dela iz stava 3. ovog člana, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje pet godina.
(5) Ako je usled dela iz st. 1. i 3. ovog člana nastupila smrt jednog ili više lica,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina.
(6) Ko se bavi vršenjem krivičnog dela iz st. 1. do 3. ovog člana ili je delo izvršeno od strane grupe,
kazniće se zatvorom najmanje pet godina.
(7) Ako je delo iz st. 1. do 3. ovog člana izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina.
(8) Ko zna ili je mogao znati da je lice žrtva trgovine ljudima, pa iskoristi njen položaj ili drugome omogući iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije predviđene stavom 1. ovog člana,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(9) Ako je delo iz stava 8. ovog člana učinjeno prema licu za koje je učinilac znao ili je mogao znati da je maloletno,
učinilac će se kazniti kaznom zatvora od jedne do osam godina.
(10) Pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa iz stava 1. ovog člana ne utiče na postojanje krivičnog dela iz st. 1, 2. i 6. ovog člana.“
Kako zaključuje Apelacioni sud proizilazi da se krivično delo trgovina ljudima može izvršiti svakom od alternativno propisanih radnji u čl. 388 KZ ali da bi delo postojalo neophodno je da radnja izvršenja mora biti preduzeta u cilju eksploatacije s tim da delo postoji i kada nije došlo do eksploatacije ali je postojala namera za izvršenje makar jednog od navedenih oblika eksploatacije.
Međutim ni naše krivično zakonodavstvo pa ni Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudim ne definišu eksploataciju rada, ropski odnos, a ni prisilan ili prinudan rad, ali se ovim bave drugi međunarodni dokumenti.
Pa tako Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (ECHR) zabranjuje ropstvo i prinudni rad i u čl. 4. navodi „niko ne može biti držan u ropstvu ili odnosu prinudnog služenja, ni od koga se ne može tražiti da obavlja prinudan rad“ dok Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda porobljavanje definiše kao primenu nekog ili svih prava koje proizilaze iz prava vlasništva nad osobom i obuhvataju primenu takvih prava u toku trgovine osobama naročito ženama i decom.
Ženevska konvencija o ropstvu iz 1926. godine pod ropstvom podrazumeva status ili stanje lica nad kojim se sprovode neki ili svi oblici moći koji proizilaze iz prava vlasništva dok Konvencija o prisilnom i prinudnom radu se bavi prisilnim i prinudnim radom, koji u čl. 2 opisuje kao sav rad ili službu koje jedna osoba obavlja pod pretnjom kakve kazne i za koje se ta osoba nije prijavila, pri čemu ni Evropski sud za ljudska prava ne pravi razliku između koncepta prinudnog rada i prinudnog služenja.
Značajno u konkretnom slučaju je tumačenje „služenja“ od strane Evropske konvencije koja smatra da je „služenje“ to kada osoba mora živeti i raditi na imovini druge osobe i obavljati izvesne delatnosti za nju, bilo plaćeno ili neplaćeno, bez mogućnosti da svoje stanje promeni, iz čega proizilazi da se služenje smatra za naročit oblik ropstva koji se od njega razlikuje manje u karakteru a više u stepenu, jer iako predstavlja stanje ili položaj koji čini ozbiljan oblik uskraćivanja slobode, ne sadrži karakteristične crte vlasništva kao ropstva.
Na dalje se navodi da kada je u pitanju eksploatacija prostitucije, prema međunarodnim dokumentima ista se može manifestovati (najčešće) kao eksploatacija kroz prinudnu prostituciju, onu kod koje žrtva zbog nemoći nije u mogućnosti da pruži otpor kod koje je dobrovoljnost dobijena na prevaran način ali i kroz nekomercijalnu seksualnu eksploataciju (sklapanje dečijih, prisilnih, ugovorenih i privremenih brakova uz novčanu ili drugu materijalnu naknadu).
U konkretnom slučaju ima elemenata upravo ovako definisane nekomercijalne seksualne eksploatacije.
Konkretan slučaj
Prema činjeničnom opisu navedenom u predmetnoj presudi u konkretnom slučaju se upravo radi o odvođenju devojčice u inostranstvo, o prisilnom sklapanju jedne vanbračne zajednice, oduzimanju dokumenata oštećenoj, primoravanje na obavljanje kućnih poslova i primoravanje na seksualne odnose sa navodnim vanbračnim partnerom.
Vanbračna zajednica sa 14 godina
Otežavajuća okolnost u konkretnom slučaju je činjenica da je oštećena u trenutku zasnivanja vanbračne zajednice imala samo 14 godina usled čega Apelacioni sud i navodi da je prvostepeni sud prenebregao da se u tom uzrastu ne može zasnovati vanbračna zajednica.
Naime, čl. 4. Porodičnog zakona (“Sl. glasnik RS”, broj 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015) propisano je da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca između kojih nema bračnih smetnji, dok je odredbama čl. 23. propisano da brak ne može sklopiti lice koje nije navršilo osamnaest godina a da jedino sud može iz opravdanih razloga dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo šesnaest godina života i dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku, dok je odredbama čl. 24 istog zakona propisano da brak ne može sklopiti lice čija volja nije slobodna.
U konkretnom slučaju oštećena je imala četrnaest godina, zbog čega nije mogla da zaključi brak niti da zasnuje vanbračnu zajednicu i prema mišljenju veštaka nije ni bila zrela za zasnivanje braka, a time i vanbračne zajednice.
„Služenje“ i radna eksploatacija
Apelacioni sud ukazuje na pogrešan stav prvostepenog suda da rad koji je oštećena obavljala u kući ne predstavlja ropski odnos, jer se obavljanje kućnih poslova po stavu prvostepenog suda ne može smatrati eksploatacijom. Oštećena je, po stavu Apelacionog suda, bila u statusu žrtve jer je obavljala poslove koji su joj zadati bez mogućnosti izbora ili odlučivanja da li će ostati u tom statusu ili otići uz stalno predočavanje da je kupljena.
Apelacioni sud nalazi da je oštećena „služila“ u porodici a to služenje se smatra oblikom ropstva, jer iako ne sadrži karakteristične crte vlasništva kao ropstva, isto predstavlja ozbiljno uskraćivanje slobode imajući u vidu stav Konvencije o prisilnom i prinudnom radu, da je to rad ili služba koju jedna osoba obavlja, pod pretnjom kakve kazne i za koje se ta osoba nije prijavila, kao i stav Evropske konvencije da je „služenje“ to kada osoba mora živeti i raditi na imovini druge osobe i obavljati izvesne delatnosti za nju, bilo plaćeno ili neplaćeno, ali bez mogućnosti da svoje stanje promeni i da je „služenje“ kada osoba mora živeti i raditi na imovini druge osobe i obavljati izvesne delatnosti za nju, bilo plaćeno ili neplaćeno, bez mogućnosti da svoje stanje promeni.
Pristanak oštećene
Činjenica da je oštećena sama pristala na zasnivanje vanbračne zajednice ne utiče na utvrđivanje postojanja navedenog krivičnog dela jer pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa ne utiče na postojanje krivičnog dela.
U konkretnom slučaju Apelacioni sud je našao da je oštećena dobrovoljno došla u tu kuću ali su njena očekivanja u vezi te zajednice bila sasvim drugačija od stvarnosti, jer su to bila očekivanja jednog deteta od četrnaest godina koje je želelo bolji život, a umesto toga njen boravak u kući se pretvorio u služenje.
Od trenutka kada je oštećena jasno stavila do znanja da ne želi da obavlja poslove koji su joj zadati, niti da ima seksualne odnose, optuženi je postupao sa saznanjem da ona i obavlja poslove u kući i održava seksualne odnose sa njegovim sinom protivno svojoj volji, ali je nastavio da oštećenu drži opominjujući je da je kupljena upravo onda kada je ona odbijala da obavlja zadate poslove na koji način je manifestovao nad njom prava koja proizilaze iz prava vlasništva nad nekom osobom. Samim tim optuženi je postupao sa svešću da je nad njom uspostavljen ropski odnos, da joj je uskraćena sloboda, da se ona ne nalazi ni u kakvoj vanbračnoj zajednici već da je eksploatisana, i radno i seksualno.
Nekomercijalna seksualna eksploatacija
Iako Apelacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne radi o klasičnom obliku eksploatacije radi prostitucije, ipak ta eksploatacija postoji jer je oštećena u tom odnosu postala žrtva koja zbog okolnosti u kojima se našla nije bila u mogućnosti da ne održava seksualne odnose, koji u konkretnom slučaju zbog prisile i odsustva njene volje predstavljaju ustvari seksualne usluge. Sama činjenica da te usluge nisu pružane za novac, ne oduzima istima karakter seksualne eksploatacije tim pre što je oštećena bila dete u to vreme a što je optuženi znao, jer je za svog sina tražio devojčicu od trinaest do petnaest godina.
Ovo jer se, kada je u pitanju eksploatacija prostitucije, ista može manifestovati ne samo kroz prinudnu prostituciju, kada žrtva zbog nemoći nije u mogućnosti da pruži otpor ili je dobrovoljnost dobijena na prevaran način, već i kroz nekomercijalnu seksualnu eksploataciju – sklapanje dečijih, ugovorenih i privremenih brakova uz novčanu ili drugu materijalnu naknadu, prisilnih brakova, pa time i prisilnih vanbračnih zajednica.
Primena sile optuženog nad oštećenom kako bi održavala seksualne odnose predstavlja manifestaciju vlasništva optuženog nad oštećenom koja proizilazi iz njegovog stava da nad oštećenom ima ta prava jer je oštećenu kupio.
Trenutak zasnivanja ropskog statusa
Prema stavu Apelacionog suda ropski odnos nad oštećenom zasnovan je onog trenutka kada je ista saopštila okrivljenom i članovima njegove porodice da je nezadovoljna statusom, kada je saopštila da ne želi da ima seksualne odnose sa njegovim sinom, da ne želi da obavlja kućne poslove, te da od tog trenutka držanje oštećene predstavlja držanje u smislu krivičnog dela trgovina ljudima.
Romski običaji kao opravdanje
Apelacioni sud takođe navodi da je odbrana optuženog da se u konkretnom slučaju isključivo radilo o romskim običajima, prema kojima se brakovi sklapaju između veoma mladih osoba potpuno neprihvatljiva, jer običaji ne mogu imati veću snagu od zakona i međunarodnog prava, odnosno međunarodnih konvencija jer se u konkretnom slučaju ne radi ni o bračnoj ni o vanbračnoj zajednici, već o služenju koje obuhvata i eksploataciju rada i nekomercijalnu seksualnu eksploataciju jer se ta zajednica svela na obavljanje poslova i pružanje seksualnih usluga protivno volji oštećene, što sve predstavlja jedan oblik ropstva, jer oštećena ni kao dete ni kao žena u tom odnosu nije imala ni slobodu, ni prava, a najmanje pravo odlučivanja.
Kada je u pitanju ovaj romski običaj na ovom mestu nije na odmet podsetiti da je u javnosti relativno skoro bila dugo prisutna rasprava oko presude Apelacionog suda u Beogradu, koji je takođe okolnosti konkretnog događaja cenio u sklopu sociokulturoloških osobenosti romske zajednice u pogledu obrasca bračnih i porodičnih odnosa, koje se, između ostalog, odnose na rano stupanje u polne odnose i rano zasnivanje zajednice života. U tom slučaju oštećena nije imala ni punih 14 godina, ali je sud osobenost etničke zajednice pronašao i u iskazu veštaka koji je u svom iskazu naveo da se okrivljeni ponašao kao većina pripadnika njegove zajednice. Kod okrivljenog je po stavu Apelacionog suda postojala u tom slučaju neotklonjiva pravna zabluda te da kao neko ko dolazi iz porodice slabijeg socijalno-ekonomskog stanja i ko je napustio školovanje u trećem razredu srednje škole, bez zanimanja, nezaposlen, sa nivoom znanja ispod svog uzrasta, nije mogao da zna za postojanje pravne norme koja se odnosi na njegovo ponašanje.
Dečiji brakovi i vanbračne zajednice
Važnost pitanja dečijih brakova i vanbračnih zajednica možemo posmatrati i u svetlu skorašnjih navoda predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost da su dečiji brakovi oblik nasilja te da će biti predložena izmena tri relevantna zakona: Krivičnog zakonika, Porodičnog zakona i Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Takođe, osnovana je na inicijativu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i UNICEF-a u Vladi Srbije Nacionalna koalicija za okončanje dečjih brakova.
Kada prevencija zakaže, kada ne reaguju primarne porodice, koje često ne mogu naći rešenje a neretko se i saglašavaju pa i podstrekavaju maloletničke brakove, kada centri za socijalni rad, škole i druge institucije ne prepoznaju problem na vreme, ostaje jedino sud kao poslednje sredstvo u rukama oštećenih.
Od velike je važnosti upoznavanje svih institucija koje se bave prevencijom sa konkretnim presudama, imajući u vidu da ove institucije najčešće i nemaju obaveznu proscenu ulogu, a sve u cilju daljeg preventivnog delovanja na sprečavanju širenja ove pojave. Krivično pravo je represivna odbrana koja ima statički karakter jer krivično pravni mehanizam stupa u dejstvo, kada se nešto dogodi, a ne pre nego što se nešto dogodi.1
Umesto zaključka
Trgovina ljudima je samo po sebi naročito teško krivično delo, ako tome dodamo u konkretnom slučaju zasnivanje ropskog statusa, konstantnu radnu eksploataciju, prisilnu vanbračnu zajednicu kao vid nekonvencionalne seksualne eksploatacije, a povrh svega činjenicu da je oštećena u konkretnom slučaju u vreme izvršenja dela imala samo 14 godina, onda se shvata značaj ovako temeljnog razmatranja svih raspoloživih činjenica i dokaza, šta je sud i dužan imajući u vidu stav Ustavnog suda.2
Iako se u konkretnom slučaju ne radi o maloletničkom prisilnom braku, već on ovde samo predstavlja jedan od elemenata, ipak zauzima centralno mesto i u praksi najčešće predstavlja bazu za ostale elemente bića krivičnog dela trgovine ljudima.
Pored brojnosti ovog problema pre svega u romskoj ali i u opštoj populaciji, naročit problem predstavlja i učestala sekundarna viktimizacija žrtve trgovine ljudima.
Trgovina ljudima je jedan od najtežih oblika kršenja ljudskih prava u savremenom svetu i najdrastičnije ugrožava osnovna ljudska prava licima koja postanu žrtve, trgovina ljudima je fenomen star koliko i ljudski rod, samo je kroz istoriju imala različite forme i obim. Trgovina ljudima je globalni problem, koji je prisutan u svim kulturama i društvima savremenog sveta, bez obzira na ekonomsku razvijenost, političko uređenje ili religijsku pripadnost stanovništva.3
Ovim tekstom dali smo doprinos razumevanju ovog globalnog problema, kroz prikaz jedne značajne sudske odluke kojom su definisani pojedini pojmovi, pojašnjena manifestacija radne i seksualne eksploatacije i dat odgovor na pitanje u kom trenutku se postaje rob.
1 „Krivično delo vanbračna zajednica sa maloletnikom“ Vojkan Ilić, zamenik javnog tužioca u prvom OJT u Beogradu, časopis „Advokatska Kancelarija“, br. 32, april 2017.
2 Odluka Ustavnog suda Broj Už-1526/2017, objavljena u “Sl. glasniku RS”, br. 34/2021 od 6. aprila 2021. god.
3 „Trgovina ljudima u domaćem i konvencijskom pravu sa osvrtom na prepoznavanje žrtve“, Ljuba Slijepčević, Pravosudna akademija Novi Sad, časopis „Advokatska kancelarija“, br. 3, novembar 2014.
Izvor: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 87, novembar 2021.
