Još jedna u nizu preduzetih mera u cilju sprovođenja fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi u Republici Srbiji je donošenje Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2007, 84/2014 i 84/2015), koja se primenjuje od 14. oktobra 2015. godine.
Napravićemo kratak sažetak svih izmena koje donosi navedena Uredba, kako bi se šira javnost, a pre svega zaposleni na koje se ova uredba neposredno primenjuje, informisali i upoznali sa sadržinom izvršenih izmena.
Prva značajna izmena odnosi se na član 9. Uredbe, u kome je izmenjena visina dnevnice za službeno putovanje u zemlji, koja umesto dosadašnjih „5% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan polaska na službeno putovanje“ iznosi 150 dinara. Navedeno smanjenje dnevnica nije nimalo zanemarljivo s obzirom da se radi o značajnom smanjenju, kojim je dnevnica sa otprilike 2.500,00 din. smanjena na 150,00 dinara.
U istom članu brisan je stav 2. koji je predviđao da se državnom službeniku ili namešteniku dnevnica za službeno putovanje u zemlji umanjuje za 80% u slučaju da mu je obezbeđena besplatna ishrana.
Druga značajna izmena izvršena je u članu 20. koji se odnosi na troškove ishrane i gradskog prevoza u mestu boravka u inostranstvu (dnevnica), te se umesto ranije utvrđenog iznosa dnevnica „Spiskom dnevnica po stranim državama“ (koji je ujedno brisan ovim izmenama i više ne važi), iznos dnevnice utvrđuje u visini od 15 evra na svaka 24 časa provedena u inostranstvu.
Utvrđeni iznos dnevnice od 15 evra isti je za sve strane države u kojima zaposleni boravi, što nije bio slučaj pre izvršenih izmena, već je iznos dnevnice zavisio od boravka u konkretnoj državi i konkretnom mestu unutar nje. Tako su bili utvrđeni različiti iznosi u zavisnosti od države do države, pa čak i u zavisnosti od boravka u svakom konkretnom mestu unutar određene države. Sve navedeno ukazuje da izvršeno smanjenje dnevnica nije zanemarljivo, ali da opravdava cilj zbog koga je izvršeno.
Iz Uredbe su brisani članovi 21, 22. i 25. koji su se odnosili na:
- Uvećanje utvrđene dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo (član 21.) – po kome se iznos utvrđene dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo uvećavao šefovima delegacije za 20%.
- Umanjenje utvrđene dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo (čl. 22.) – po kome se iznos dnevnice umanjivao u zavisnosti: da li je obezbeđena besplatna ishrana (za 60%), ili samo besplatan doručak (10%), samo besplatan ručak (30%) ili samo besplatna večera (20%); zatim 60% ako su u cenu avionske karte i karte za putovanje brodom uračunati troškovi za ishranu i prenoćište itd.
- Određivanje dnevnice prema vremenu provedenom u više stranih država (čl. 25.) – u skladu sa kojim se iznos dnevnica državnog službenika ili nameštenika koji u toku službenog putovanja boravi u više stranih država, određivao za svaku stranu državu u kojoj boravi, srazmerno vremenu koje je proveo u stranoj državi.
Izmene je pretrpeo i član 30. koji se odnosi na obračun putnih troškova službenog putovanja u inostranstvo time što je predviđeno da ukoliko je u dokumentu o nastanku troškova koji se prilaže uz obračun (karta za prevoz, račun za prenoćište i doručak, računi za ostale troškove i dr.), iskazan iznos u nacionalnoj valuti, onda se za obračun i priznavanje izdataka uz dokument prilaže i pismeni dokaz o kursu nacionalne valute u odnosu na evro, u suprotnom, ako se ne priloži – izdaci po tom dokumentu se ne priznaju.
U delu koji se odnosi na nakandu troškova prevoza radi posete porodici (član 47.), državni službenik ili nameštenik koji živi odvojeno od svoje porodice ima pravo na naknadu tih troškova i to najviše za jedno putovanje mesečno, u visini stvarnih troškova prevoza u međugradskom saobraćaju, dok je prethodnim rešenjem imao pravo na naknadu za najviše četri putovanja mesečno.
U delu Uredbe koji se odnosi na „Pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice“, konkretno u članu 48., izmenjen je stav 1. i dodat je novi stav 2.), tako da navedeni član nakon izmena glasi:
„Državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi za odvojeni život od porodice ako zbog toga što je privremeno premešten u drugo mesto rada koje je više od 50 km udaljeno i od mesta njegovog prebivališta i od prethodnog mesta rada živi odvojeno od porodice – dok traje privremeni premeštaj.
Državnom službeniku i namešteniku koji je trajno premešten u drugo mesto rada koje je više od 50 km udaljeno i od mesta njegovog prebivališta i od prethodnog mesta rada, a nema rešeno stambeno pitanje u novom mestu rada, naknađuju se troškovi za odvojeni život od porodice najduže godinu dana od dana trajnog premeštaja.
Državni službenik ili nameštenik nema pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice:
1) ako je na svoj zahtev premešten u drugo mesto rada;
2) ako je premešten na osnovu internog ili javnog konkursa ili ako mu je mesto rada bilo poznato u vreme kad je zasnovao radni odnos u državnom organu.“
Novina vezana za ovaj član uredbe je najpre to, da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi za odvojen život od porodice u slučaju privremenog i trajnog premeštaja u drugo mesto rada i to dok traje privremeni premeštaj, odnosno najduže godinu dana od dana trajnog premeštaja. Zatim, kada je reč o udaljenosti mesta rada u koje se državni službenik ili nameštenik premešta, sada je propisano da se nadoknađuju troškovi za premeštaj u drugo mesto rada koje je više od 50 km udaljeno od mesta njegovog prebivališta, a ranije je to bilo 30 km.
Ovakvo rešenje će bitno uticati na državne službenike i nameštenike koji su izmenom udaljenosti sa 30 km na 50 km, zapravo izgubili pravo na nadoknadu troškova za odvojeni život od porodice.
Još bitnija činjenica koja će uticati na njihov položaj je i vremensko ograničenje naknade troškova za odvojeni život od porodice, direktno povezano sa preciziranjem privremenog i trajnog premeštaja. Kao što se može videti, naknada se isplaćuje dok traje privremeni premeštaj, odnosno najduže godinu dana od dana trajnog premeštaja. Faktički ovom izmenom su pogođeni oni državni službenici i nameštenici koji su trajno premešteni jer će nakon godinu dana od dana trajnog premeštaja izgubiti pravo na naknadu troškova, dok će oni koji su privremeno premešteni imati to pravo za sve vreme trajanja privremenog premeštaja, pri čemu nije precizirano koliko, vremenski posmatrano, može da traje privremeni premeštaj.
Propisano je da će se materijalna rešenja sadržana u ovoj uredbi primenjivati na sve postupke za ostvarivanje prava iz ove uredbe koji su započeti pre stupanja na snagu ove uredbe, osim ako je do stupanja na snagu ove uredbe doneto prvostepeno rešenje, u kom slučaju će se u daljem postupku primeniti materijalno pravo sadržano u propisu koji je važio do stupanja na snagu ove uredbe.
Državnim službenicima i nameštenicima kojima je do stupanja na snagu ove uredbe priznato pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice u skladu sa ranije važećim propisom, to pravo će ostvarivati do isteka perioda na koji im je to pravo priznato, a najduže godinu dana od dana stupanja na snagu ove uredbe.
Ovo bi konkretno značilo da se dejstvo odredaba ove uredbe proširuje na već ostvarena prava po ranije važećem propisu, što baš i nije najispravnije rešenje ali ako se uzme u obzir izmena izvršena u članu 48. i cilj koji se želi postići ovim izmenama, onda u tom slučaju ima smisla.
Sporna je i kontradiktorna sama formulacija „do isteka perioda na koji im je to pravo priznato, a najduže godinu dana od dana stupanja na snagu ove uredbe“. Kako postupiti u slučajevima gde je pravo priznato npr. na 2 godine. Ako bi se pravo omogućilo do isteka perioda na koji je priznato (dve godine) to bi svakako bilo duže od godinu dana od dana stupanja na snagu uredbe, te bi u skladu sa ovom formulacijom navedeno značilo da će presudni značaj imati drugi deo formulacije i da je zapravo namera i bila da zaključno sa 14. oktobrom 2016. god. prestane isplata naknada priznatih po ranije važećem propisu. Time se zapravo vrši usklađivanje sa izmenama izvršenim u članu 48. kojima je vremenski ograničena naknada troškova za odvojen život od porodice.
Propisano je i da do stupanja na snagu propisa kojima će se urediti prava po osnovu rada u organima lokalne samouprave, izabrana, postavljena i imenovana lica i zaposleni u organima lokalne samouprave pravo na naknadu troškova uređeno ovom uredbom ostvaruju shodnom primenom odredaba ove uredbe.
Na ovom mestu nije na odmet ukazati na činjenicu, koja nije obuhvaćena navedenim izmenama ali se postavlja pitanje kako navedene izmene utiču na nju, a to je pitanje neoporezivog iznosa dnevnice za službeno putovanje u zemlji do iznosa od 2.168 dinara, odnosno dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo do iznosa propisanog od strane nadležnog državnog organa, uređenog članom 18. Zakona o porezu na dohodak građana (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2001).
Kada je reč o dnevnicama za službeno putovanje u zemlji, kako je izmenama Uredbe visina dnevnice smanjena na 150 dinara, to je jasno da navedene izmene neće imati uticaj na zakonom utvrđen neoporezivi iznos od 2.168 dinara.
Dok s druge strane, kada je reč o dnevnicama za službeno putovanje u inostranstvo, kod kojih se ne plaća porez na zarade na primanja zaposlenog do iznosa propisanog od strane nadležnog državnog organa, taj iznos je upravo propisan članom 20. Uredbe i iznosi 15 evra na svaka 24 časa provedena u inostranstvu, te navedeno znači da će poslodavci koji dnevnice budu isplaćivali u iznosu većem od propisanog (15 evra), biti u obavezi da na razliku plate porez na zarade u iznosu od 10%.
