Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru poznatiji kao Zakon o solidarnom porezu, koji je stupio na snagu 7. decembra 2013. god. a počeo da se primenjuje na sve isplate počev od 1. januara 2014. godine, u par navrata je razmatran i komentarisan na Portalu iz različitih uglova ali nikada iz ugla porodilja i njihovih po zakonu stečenih ali i po zakonu oduzetih prava.
Da krenemo metodom dedukcije i počnemo od važećeg Ustava Republike Srbije kao najvišeg opšteg pravnog akta države kojim se uređuju najbitniji odnosi u državi, konkretno od člana 20. u kome se navodi:
„Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.
Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati.
Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.“
Ustav građanima jemči vladavinu prava (koja počiva na neotuđivim ljudskim pravima) i socijalnu pravdu, a jedno od osnovnih ljudskih prava zagarantovano Ustavom je i „Sloboda odlučivanja o rađanju“, regulisano članom 63. koji glasi:
„Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece.
Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.“
Dalje, članom 66. Ustava se jemči posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta:
„Porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom.
Majci se pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja.“
Ako bi se porodilje pozvale na navedene članove Ustava, a u duhu ove problematike, verovatno bi se zapitale o kojoj pomoći, podršci i zaštiti njihovih prava se u ovom slučaju govori, ko je taj „zaštitnik“ kome duguju neizmernu zahvalnost jer se pored svih gorućih problema u državi setio i njih, nije ih izostavio i zaboravio? Njihova prava, kao garđana ove zemlje, su nepravilnim i nepravičnim zaračunavanjem solidarnog poreza višestruko povređena, najpre kašnjenjem mesečne zarade odn. naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva, čime je njihova i egzistencija njihove porodice dovedena u pitanje, a zatim i neosnovanim (retroaktivnim) umanjenjem tih istih prihoda zbog nepravilne naplate poreza (zapravo se ni ne radi o porezu već o tehničkom umanjenju primanja nakon obračuna). Sa stanovišta Ustava ovim se derogira već stečeno pravo trudnica i porodilja, što po Ustavu nije dozvoljeno!
U skladu sa Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014)i Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom (“Sl. glasnik RS” br. 16/2002, 115/2005 i 107/2009) naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta ostvaruju:
1) zaposleni kod pravnih i fizičkih lica (u daljem tekstu: zaposleni kod poslodavca);
2) lica koja samostalno obavljaju delatnost.
Naknadu zarade ostvaruje i otac, jedan od usvojitelja, hranitelj, odnosno staratelj deteta, kada u skladu sa propisima o radu koristi porodiljsko odsustvo, kao i odsustvo sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.
Naknada zarade utvrđuje se u visini prosečne osnovne zarade za 12 meseci koji prethode mesecu u kome otpočinje korišćenje odsustva, uvećane po osnovu vremena provedenog na radu, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu u skladu sa Zakonom, a najviše do pet prosečnih mesečnih zarada u Republici Srbiji.
Pun iznos naknade zarade pripada porodilji pod uslovom da je neposredno pre ostvarivanja ovog prava bila u radnom odnosu i po tom osnovu ostvarivala zaradu, ili naknadu zarade, odnosno samostalno obavljala delatnost više od šest meseci neprekidno. Porodilji koja je bila u radnom odnosu, od tri do šest meseci neposredno pre ostvarivanja ovog prava pripada 60%, a porodilji u radnom odnosu do tri meseca, pripada 30% od iznosa naknade zarade, s tim da mesečni iznos naknade zarade ne može biti manji od minimalne zarade utvrđene za mesec u kojem se vrši isplata.
Obračun i isplatu naknade zarade vrši poslodavac istovremeno sa obračunom i isplatom zarada zaposlenima, pri čemu je neophodno naglasiti da opštinska odn. gradska uprava poslodavcu refundira isplaćena sredstva po dostavljanju dokaza da je izvršio isplatu (uz dostavljanje opštinskoj odn. gradskoj upravi potvrde o visini osnovne i uvećane zarade zaposlenog; obračuna zarade odnosno naknade zarade koji je dužan da dostavi zaposlenom, u skladu sa zakonom za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kome otpočinje odsustvo; potvrdu o kretanju prosečne mesečne zarade kod poslodavca za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kome otpočinje odsustvo).
Ministar nadležan za finansije i ministar nadležan za socijalna pitanja sporazumno propisuju način i postupak prenosa sredstava za isplatu naknade zarade zaposlenima za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.
Rešenja o priznavanju prava na naknadu za vreme porodiljskog odsustva donosi Grad, kao jedinica lokalne samouprave koja i isplaćuje navedene naknade a u njima se navodi: „… da se utvrđen iznos naknade neće menjati za vreme ostvarivanja prava”, što znači da se isplaćuju u nepromenjenom (fiksnom) iznosu za sve vreme ostvarivanja prava na naknadu (ne vrši se njeno usklađivanje) bez obzira na inflaciju i druge ekonomske parametre, pa s toga nema ni mesta dodatnom oporezivanju jer se navedeni iznosi ne mogu retroaktivno menjati.
Iako je opštepoznata činjenica da retroaktivnost u pravu nije pravilo već izuzetak, primenjiv isključivo u opravdanim situacijama, Ministarstvo finansija svojim mišljenjem (br. 401-00-508/2014-04 od 11. februara 2014. god.) je tu da nas demantuje i pokaže kako se u stečena prava ipak dira i da za to verovatno postoji vrlo „opravdan“ interes:
“Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, br. 108/13, u daljem tekstu: Zakon) primenjuje se na prihode koji su Zakonom definisani kao zarada i druga primanja zaposlenih u javnom sektoru, a koji se tim licima isplaćuju počev od 1. januara 2014. godine, nezavisno od toga za koji mesec (period) se vrši isplata.
Primera radi, ako isplatilac prihoda svrstan u javni sektor u februaru 2014. godine vrši isplate zarade (plate) za decembar 2013. godine i januar 2014. godine, umanjenje neto zarade vrši se za isplate izvršene u februaru 2014. godine.”
Ovo mišljenje ministarstva sporno je i sa stanovišta zakona i stanovišta Ustava. Sa stanovišta Ustava njime se derogira već stečeno pravo trudnica i porodilja, što po Ustavu nije dozvoljeno o čemu je već bilo reči. Time se zapravo dovodi do toga da naknada, koja bi trebala da im pruži finansijsku sigurnost i potporu, za njih predstavlja još jednu brigu više i povlači brojna pitanja na koja bar za sada niko nema odgovor.
Mogu li trudnice i porodilje u budućnosti očekivati sigurnost i zaštitu svojih prava kroz konkretna zakonska rešenja ostaje da vidimo i prepustimo da o tome misle oni u čijoj je to nadležnosti.
dipl. prav. Irena Drča
