U mnogim slučajevima, sporazum o priznanju krivičnog dela, kao vid konsesulne pravde, motivisan je voljom okrivljenog da u njegovoj realizaciji bude osuđen na kaznu zatvora koju će izdržavati u prostorijama u kojim stanuje-kućni zatvor.
S tim u vezi, postavilo se pitanje kada i gde taj element sporazuma mora biti sadržan da bi sud u svojoj presudi moga da odredi takav način izvršenja kazne zatvora.
Pođimo od odredbi Krivčnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) koje definišu mogućnost primene kućnog zatvora, odredaba čl.45 , prema kojoj:
(1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana niti duža od dvadeset godina.
(2) Kazna zatvora iz stava 1. ovog člana izriče se na pune godine i mesece, a do šest meseci i na dane.
(3) Ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.
(4) Osuđeni kojem je određeno izvršenje kazne zatvora na način predviđen u stavu 3. ovog člana ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija. Ukoliko osuđeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora.
(5) Osuđenom za krivično delo protiv braka i porodice koji živi sa oštećenim u istom porodičnom domaćinstvu ne može se odrediti izvršenje kazne zatvora na način propisan u stavu 3. ovog člana.
U ovoj odredbi zakonodavac propisuje koja mera kazne zatvora se može izvršiti na opisani način, uz ispunjenje propisanih uslova, isključujući tu mogućnost za okrivljenog koji živi sa oštećenima, a za krivično delo protiv braka i porodice. Međutim, ovde nije propisano kada, na koji način i po čijem predlogu sud može da odredi ovakav način izvršenja kazne zatvora do jedne godine.
Ovo pitanje je posebno aktuelno prilikom postupka zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela, a posebno u situaciji ukoliko to sporazumom nije predviđeno.
Prema slovu Zakonika o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 – odluka US i 62/2021 – odluka US) i to čl.314:
Sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži:
1) opis krivičnog dela koje je predmet optužbe;
2) priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo iz tačke 1. ovog stava;
3) sporazum o vrsti, meri ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije;
4) sporazum o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom i o imovinskopravnom zahtevu, ukoliko je podnet;
5) izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum, osim u slučaju iz člana 319. stav 3. ovog zakonika;
6) potpis stranaka i branioca.
Pored podataka iz stava 1. ovog člana, sporazum o priznanju krivičnog dela može sadržati:
1) izjavu javnog tužioca o odustajanju od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom o priznanju krivičnog dela;
2) izjavu okrivljenog o prihvatanju obaveze iz člana 283. stav 1. ovog zakonika, pod uslovom da priroda obaveze omogućava da se započne sa njenim izvršenjem pre podnošenja sporazuma sudu;
3) sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog.
Prema pravnom shvatanju Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda:
“Kazna zatvora do jedne godine za koju je određeno da će se izvršiti na način iz člana 45. stav 5. KZ (tzv.kućni zatvor), mora biti predviđena u sudu podnetom pisanom sporazumu stranaka o priznanju krivičnih dela, a sud koji odlučuje o sporazumu je ovlašćen da je prihvati ukoliko je zaključenim sporazumom „predložena u skladu sa krivičnim i drugim zakonom“.
2.Ukoliko ovo nije predviđeno podnetim sporazumom o priznanju krivičnog dela, sud koji o njemu odlučuje nije ovlašćen da isto odredi u presudi kojom prihvata sporazum, ni po, makar i saglasnom, usmenom predlogu stranaka na ročištu iz člana 315. ZKP, niti po sopstvenoj oceni o ispunjenosti uslova.
Sud ovakvo pravno shvatanje crpi iz odredbe čl.317.stav 1 tačka 4 Zakonika o krivčnom postupku, prema kojoj odredbi:
Sud će presudom prihvatiti sporazum o priznanju krivičnog dela i oglasiti okrivljenog krivim ako utvrdi:
1) da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao krivično delo, odnosno krivična dela koja su predmet optužbe;
2) da je okrivljeni svestan svih posledica zaključenog sporazuma, a posebno da se odriče prava na suđenje i da prihvata ograničenje prava na ulaganje žalbe (član 319. stav 3.) protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma;
3) da postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo;
4) da je kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum predložena u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom.
Pored elemenata iz člana 428. st. 2, 3. i 5. ovog zakonika, presuda iz stava 1. ovog člana sadrži i razloge kojima se sud rukovodio prilikom prihvatanja sporazuma.
Dakle, kućni zatvor mora biti predviđen u sudu podnetom sporazumu o priznanju krivčnog dela, jer ukoliko nije, sud koji o njemu odlučuje, nije ovlašćen da isto odredi u presudi kojom prihvata sporazum, ni po, makar i saglasnom, usmenom predlogu stranaka na ročištu.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.