Zakon o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003-USRS i 6/2015) ugovor o doživotnom izdržavanju uređuje članovima 194.-205., tačnije čitava glava III. koja nosi naziv UGOVOR O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU bavi se ovim oblikom raspolaganja imovinom za života.
Na ovom mestu ovaj ugovor je prikazan iz ugla sudske prakse, tačnije pojedinih odluka sudova u Republici Srbiji u cilju otklanjanja eventualnih dilema koje nastaju prilikom zaključenja, realizacije ili raskida ovog ugovora. Sudskoj praksi su dodata pojedina mišljenja Ministarstva finansija kao i tzv. odgovori Stručnog saveta Javnobeležničke komore Srbije.
Članom 194. Zakona o nasleđivanju određen je pojam i predmet ugovora o doživotnom izdržavanju na sledeći način:
„Ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.
Primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora.
Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.“
Kada je u pitanju svrha ugovora o doživotnom zadržavanju, imajući u vidu zakonom definisane obaveze davaoca izdržavanja, jasno je da nisu u pitanju samo materijalna davanja, kako i navodi Vrhovni sud Srbije u presudi broj Rev. 1973/2008 od 26. marta 2009. godine: „Svrha zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju nisu samo materijalna davanja od strane davaoca izdržavanja (obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, troškovi lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe), nego i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i starosti.“
I Konkretizacija predmeta ugovora
Kada je u pitanju predmet ugovora pored opštih pravila ugovornog prava propisanih Zakonom o obligacionim odnosima, Zakon o nasleđivanju u citiranom čl. 194. jasno propisuje da to moraju biti tačno određene stvari ili kakva druga prava i da se radi o stvarima i pravima koja su postojeća u trenutku zaključenja ugovora.
Kada je u pitanju konkretizacija predmeta ugovora Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi br. Gž 2242/2015 od 19. novembra 2015. god. je zauzeo stav da pokretne stvari kao predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, moraju biti konkretno nabrojane i postojati u momentu zaključenja ugovora. Kada su u pitanju novčani ulozi, kako su navedeni brojevi računa kao i banka kod koje se nalaze, sam iznos uloga nije neophodan.
Kada je u pitanju individualizacija pokretnih stvari u ugovoru, Okružni sud u Valjevu u rešenju broj br. Gž. 915/2009(2) od 14. septembra 2009 god. navodi da je ugovor o doživotnom izdržavanju punovažan samo ukoliko su pokretne stvari tačno određene, odnosno u ugovoru pojedinačno navedene i stoga ugovor ne proizvodi pravno dejstvo u pogledu pokretnih stvari ukoliko se primalac izdržavanja obavezao da davaocu izdržavanja prenese u svojinu „sve pokretne stvari i novac koji se u momentu smrti primaoca izdržavanja nađe u njenom domaćinstvu.“
Kada se kao predmet ugovora pojavljuje nepokretnost, Vrhovni sud Srbije u presudi broj Rev 338/2006 od 13.4.2006. god. navodi da je predmet ugovora dovoljno određen kada su u njemu navedeni brojevi posedovnih listova u koje je upisana nepokretnost, koja je predmet ugovora.
Postavlja se pitanje kada je predmet ugovora nepokretnost, ali koja uključuje i pokretne stvari koje se nalaze odnosno služe iskorišćavanju nepokretnosti da li ugovor obuhvata i njih. Apelacioni sud u Beogradu, u presudi br. Gž 5654/2011 od 17. jula 2012. god. navodi sledeće: „U pogledu pokretnih stvari koje služe iskorišćavanju nepokretnosti koje su predmet ugovora nije nužno da u ugovoru budu navedene, jer kada se prenose nepokretnosti, smatra se da su prenesene i pokretne stvari koje služe iskorišćavanju tih nepokretnosti, a sve druge pokretne stvari da bi bile obuhvaćene moraju u ugovoru biti navedene.“
Na ovom mestu ćemo priložiti i stav sudske prakse o pojedinim spornim pitanjima do kojih može doći u praksi, posebno ako se radi o istom predmetu ugovora, a to su sukcesivno zaključivanje više ugovora o doživotnom izdržavanju i zaključivanje ugovora o poklonu nakon zaključenja ugovora o izdržavanju u pogledu istog predmeta ugovora.
I.1. Zaključivanje više ugovora o doživotnom izdržavanju
U situaciji sukcesivnog zaključivanja više ugovora o doživotnom izdržavanju, prema stavu Višeg suda u Šapcu, koji je zauzeo u rešenju broj 1Gž 316/2014 od 22. maja 2014. god. sačinjavanjem novog, naknadnog ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja je faktički raskinuo prethodno zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju ali samo u odnosu na imovinu koja je predmet novog ugovora, dok bi za preostalu imovinu prethodni ugovor proizvodio pravno dejstvo.
I.2. Zaključivanje ugovora o poklonu u pogledu iste imovine
Kada primalac izdržavanja, nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključi ugovor o poklonu sa davaocem izdržavanja u pogledu iste imovine koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, tada je otpao predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i ovaj ugovor više ne postoji (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2695/01 od 25. juna 2002. god.)
U slučaju kada ugovarači kasnije u pogledu iste imovine zaključe punovažan ugovor o poklonu nije izvršena novacija obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju, ako ugovorne strane nisu na nesumnjiv način izrazile volju da izvrše novaciju ranije zaključenog ugovora i ako nastave da se ponašaju kao da i dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2694/02 od 22. januara 2003. god.)
I.3. Raspolaganje udelom pre utvrđivanja njegove veličine
Zakonske odredbe zahtevaju da se prilikom utvrđivanja predmeta ugovora tačno navedu određene stvari ili kakva druga prava zahtevaju da su ista postojeća u trenutku zaključenja ugovora.
U praksi je postavljeno pitanje da li supružnik može raspolagati ugovorom o doživotnom izdržavanju imovinom odnosno udelom stečenim u bračnoj zajednici i pre utvrđivanja veličine tog udela. Okružni su u Valjevu u presudi br. Gž 459/05 od 14. jula 2005 god. navodi da se ugovorom o doživotnom izdržavanju punovažno može raspolagati svojim udelom po osnovu sticanja u bračnoj zajednici i pre utvrđivanja veličine tog udela u parničnom postupku.
Sa druge strane, imovina koju stuče davalac izdržavanja po ugovoru je uvek zajednička ako je isti u braku, ne spada u režim posebne imovine.
II Oblik ugovora
U skladu sa čl. 195. Zakona o nasleđivanju:
„Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.
Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.
U suprotnom, ugovor je ništav.“
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, broj 6/2015) izmenjen je član 195. a u cilju usklađivanja sa Zakonom javnom beležništvu.
Na ovom mestu stavićemo po strani samu solemnizaciju propisanu Zakonom o javnom beležništvu u smislu obaveze javnog beležnika da utvrdi identitet stranaka, u njihovom prisustvu pročita ispravu, objasni strankama smisao pravnog posla, da im ukaže na njegove posledice, da ispita da li je pravni posao dozvoljen, odnosno da nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima.i sl. te ćemo priložiti odgovore na neka značajna sporna pitanja iz prakse.
Na prvom mestu, ističemo da je u praksi postavljeno pitanje da li se ugovor o doživornom izdržavanju može zaključiti preko punomoćnika, na šta je Vrhovni kasacioni sud u presudi broj Rev 852/2016 od 20. oktobra 2016. god. zauzeo stav da se ugovor o doživotnom izdržavanju može zaključiti preko punomoćnika, a zabranom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju preko punomoćnika priznalo bi mu se svojstvo strogo ličnog pravnog posla, a što on (ugovor) po svojoj pravnoj prirodi nije i ne može biti.
Postavilo se i pitanje kakva mora biti forma ponomoćja za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. Iako čl. 90. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da forma propisana zakonom za neki ugovor ili koji drugi pravni posao važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, odnosno za preduzimanje tog posla, Vrhovni kasacioni sud uistoj presudi navodi da „iako bi punomoćje za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju moralo ispunjavati zahteve forme samog ugovora, ugovor koji je davalac izdržavanja zaključio preko punomoćnika sa overenim punomoćjem u konzulatu, nije ništav jer je staralac primaoca ugovor odobrio i za primaoca primao izdržavanje, a davalac izvršio sve obaveze.“ Dalje se navodi da bi restriktivno tumačenje i primena navedenih odredbi člana 90. Zakona o obligacionim odnosima bila protivna prirodi i cilju forme u pravu.
Kada je u pitanju forma ugovora, postavilo se i pitanje u kojoj formi se zaključuje ugovor o doživotnom izdržavanju kada je primalac izdržavanja poslovno nesposobno lice, na šta je Stručni savet Javnobeležničke komore 20. oktobra 2015. god. dao odgovor da se takav ugovor mora zaključiti u formi javnobeležničkog zapisa. U obrazloženju datog odgovora navodi se da Zakon o javnom beležništvu u članu 82. st. 1. tač. 1. predviđa da se u formi javnobeležničkog zapisa obavezno zaključuju ugovori kojima se raspolaže nepokretnošću poslovno nepsposobnog lica. Tom odredbom se uvodi izuzetak od opšteg režima za zaključenje ugovora kojima se otuđuju nepokretnosti da bi se zaštitili maloletni i poslovno nesposobni sopstvenici nepokretnosti.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je nesumnjivo ugovor kojim se raspolaže nepokretnošću (usmeren je na prenos prava svojine). Sledstveno tome, ako je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju nepokretnost, a primalac izdržavanja nema potpunu poslovnu sposobnost, nužna je forma javnobeležničkog zapisa.
U navedenom obrazloženju se takođe navodi i odgovor na pitanje forme u slučaju poslovne nesposobnosti davaoca izdržavanja u kom slučaju se ugovor o doživotnom izdržavanju može zaključiti u formi notarski potvrđene (solemnizovane) isprave.
Kada je u pitanju oblik odnosno forma ugovora o doživotnom izdržvanju, postavilo se pitanje da li su stranke vezane modalitetom ugovora o doživotnom izdržavanju koji je uređen zakonom, konkretnije da li su dozvoljeni ugovori o doživotnom izdržavanju u kojima je predviđeno da se prenos svojine na davaoca izdržavanja vrši neposredno po zaključenju ugovora, a ne u momentu smrti primaoca izdržavanja, na šta je Stručni savet Javnobeležničke komore dao potvrdan odgovor u kom se navodi da su dozvoljeni takvi ugovori i da su notari dužni da solemnizuju, odnosno da sačine takve ugovore u formi javnobeležničkog zapisa.
U obrazloženju navedenog odgovora navedeno je da u skladu sa načelom autonomije volje, odnosno slobode ugovaranja stranke nisu vezane modalitetom ugovora o doživotnom izdržavanju koji je uređen zakonom, već da mogu zaključivati i tzv. neimenovane ugovore sa obavezom doživotnog izdržavanja, te da je takvo stanovište je nesporno i u sudskoj praksi i pravnoj teoriji.
III Odgovornost davaoca izdržavanja za poreske obaveze preminulog primaoca izdržavanja
Ministarstvo finansija je u mišljenju br. 430-00-529/2015-04 od 5. avgusta 2016. god. dalo odgovor na pitanje da li lice – davalac izdržavanja odgovara za poreske obaveze preminulog lica – primaoca izdržavanja navodeći da imovina koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja (preminulog lica), te da samim tim lice − davaoc izdržavanja ne predstavlja naslednika (ne nasleđuje imovinu od preminulog lica već je stiče uz naknadu − teretnim poslom) te ne odgovara za poreske obaveze preminulog lica.
IV Zanimanje ili delatnost kao smetnja za zaključenje ugovora
Pored opštih uslova za ništavost, Zakon o nasleđivanju u čl. 196. propisuje tzv. poseban slučaj ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju:
„Ništav je ugovor u kome je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti i stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva.“
Navedena odredba je često sporna u praksi. Naime, postavlja se pitanje određivanja šta se može smatrati staranjem o ljudima u okviru delatnosti ili zanimanja i kako se definiše staranje.
Apelacioni sud u Beogradu je u presudi br. Gž 4802/2013 od 2. oktobra 2015. god. staranje defnisao na sledeći način:
„Staranje je svaka direktna ili indirektna briga, nega ili usluga koja se potencijalnom primaocu izdržavanja pruža u okviru zanimanja fizičkog lica zaposlenog u medicinskoj ili sličnoj ustanovi za zbrinjavanje bolesnih ili nemoćnih lica, koja vršiocu delatnosti, omogućava da stupi u kontakt sa potencijalnim primaocem izdržavanja, ili da odnos uspostavljen u vršenju delatnosti ili zanimanja iskoristi za zaključenje ugovora.“
Takođe interesantno pitanje je da li treba tretirati staranje o ljudima u okviru delatnosti ili zanimanja u smislu u smislu navedene odredbe, ako takva profesija davaoca izdržavanja nema uticaja na zaključenje ugovora. Apelacioni sud u Beogradu je u presudi br. Gž 4802/2013 od 2. oktobra 2015. god. zauzeo stav da kada se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključi na bazi odnosa ugovornih strana nezavisnih od profesije davaoca izdržavanja i kada zanimanje ili delatnost davaoca izdržavanja nema nikakvog uticaja na zaključenje ugovora, davaoca izdržavanja ne treba tretirati kao lice na koje se odnosi odredba iz čl. 196. Zakona o nasleđivanju.
Prethodna saglasnost organa starateljstva predviđena čl. 196. Zakona o nasleđivanju je predviđena u cilju da se unapred otkloni ili umanji mogućnost da ugovor o doživotnom izdržavanju bude zaljučen suprotno svojoj svrsi, jer organ starateljstva ispituje kakve su usluge potrebne potencijalnom primaocu izdržavanja i da li potencijalni davalac prema okolnostima u kojima živi, radi, ili obavlja delatnost, prema ličnim svojstvima i drugim okolnostima svakog pojedinačnog slučaja ima mogućnosti da primaocu izdržavanja pruži potrebnu negu, o čemu je stav zauzeo Apelacioni sud u Beogradu u presudi br. Gž 4802/2013 od 2. oktobra 2015. god.
V Poremećeni odnosi kao razlog za raskid ugovora
Članom 201. Zakona o nasleđivanju je propisano:
„Ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor.
Kad sud izrekne raskid, primalac izdržavanja je dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge.
Ako je do raskida došlo zbog krivice jedne strane, druga strana ima pravo na pravičnu naknadu.
Kad je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, raskid ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja može zahtevati i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno.“
Apelacioni sud u Nišu je u presudi br. 30 Gž 2771/2016 od 20. decembra 2012. god. zauzeo niz značajnih stavova po pitanju poremećaja odnosa između primaoca i davaoca izdržavanja kao razloga za raskid ugovora.
Za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju dovoljno je da je ugovor nepodoban samo za jednu stranu tj. da su odnosi postali nepodnošljivi samo za jednu stranu:
„…ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor sa trajnim prestacijama, koje mogu trajati bilo kraći, bilo duži vremenski period. Za to vreme, odnosi ugovornih stranaka se mogu poremetiti do tog nivoa, da postaju nepodnošljivi. U takvoj situaciji, nezadovoljna strana ima pravo da traži da se ugovor raskine. Pritom, nije potrebno da je ugovor nepodoban za obe strane, dovoljno je da su odnosi nepodnošljivi samo za jednu stranu“
U navedenoj presudi se navodi da je za raskid ugovora zbog poremećenih nepodnošljivih odnosa potrebno da su kumulativno ispunjena dva uslova: subjektivni i objektivni: „objektivna manifestacija nepodnošljivosti ogleda se u vidljivim lošim odnosima koji sprečavaju da ugovor ostvaruje svoju funkciju, a subjektivni uslov u emocijama stranaka i njihovoj međusobnoj netrpeljivosti.“
Kada je u pitanju krivica za poremećenost odnosa odnosno krivica za raskid ugovora u navedenoj presudi se navodi da je kod ugovora o doživotnom izdržavanju krivica za raskid ugovora od značaja samo za pravne posledice raskida, jer u tom slučaju druga strana, koja nije skrivila raskid ima pravo na pravičnu naknadu. Pravo na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog nepodnošljivosti života ugovornih strana je lično pravo, tako da krivica jedne strane nije relevantna za raskid, jer isti može tražiti i strana koja je skrivila raskid istog.
Činjenicu da svaka ugovorna strana ima pravo da traži raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog poremećenih odnosa, bez obzira iz kog su uzroka odnosi postali poremećeni, pa i ona ugovorna strana čijom je krivicom nastao razlog za raskid ugovora ističe i Apelacioni sud u Beogradu u presudi br. Gž 2607/2012 od 20. decembra 2012. god.
Navedena presuda Apelacionog suda u Nišu ističe i da za ispunjene ovog uslova za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije neophodno da se dese neki vanredni događaji:
„savremeni tempo života i kompleksnost međuljudskih interesa mogu dovesti do toga, da korektni odnosi na osnovu kojih je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen, posle izvesnog vremena ne odgovaraju više željama i potrebama ugovornika, bez izrazitog uticaja vanrednih događaja koji bi se mogli definisati kao promenjene prilike.“
Takođe, postavilo se pitanje relevantnosti uzroka poremećaja odnosa za mogućnost raskida, pa se u pomenutoj presudi navodi da uzrok poremećaja međusobnih odnosa ugovornih strana kod ugovora o doživotnom izdržavanju nije od značaja za mogućnost raskida ugovora.
Brojnom sudskom praksom odnosno relevantnim delom obrazloženja odluka Vrhovnog suda Srbije, Vrhovnog kasacionog suda, apelacionih sudova, pre svega u Beogradu, Nišu i Kragujevcu, viših sudova, stavovima ministarstva i dr. približeno je tumačenje pojedinih pojmova i spornih situacija kod ugovora o doživotnom izdržavanju.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com
