Na početku postaviću pitanje, šta činiti kada te optužuje onaj ko je u stvari kriv za prekršaj? Kao i uvek, ma ko to bio, ne prihvatiti to, ne predati se, već iskoristiti sva zakonska sredstva.
Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta kada prijavu vrši onaj ko je u stvari kriv za prekršaj?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 121, septembar 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti). Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Kao ilustraciju (pokazni primer) u komentaru uzimam slučaj iz sopstvenog iskustva, naravno uz pridržavanje pravila pisanja stručnih tekstova (bez navođenja konkretnih imena i sl.). Sve ono o čemu pišem ovde, zaista se desilo, u konkretnom postupku u kom sam profesionalno učestvovao (zastupao okrivljeno pravno lice i izneo odbranu). Dakle, za sve što navodim imam pismeni dokaz. Niti ja niti okrivljena lica iz pokaznog primera nemamo više nikakav direktan interes, jer postupak je završen povoljno po okrivljene. A sigurno je da lično nisam zainteresovan da pravim skandale.
1. O kakvom prekršaju je konkretno bila reč?
Prošle godine, Agencija za privredne registre (u daljem tekstu: APR ili podnosilac zahteva) je podnela Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka (u daljem tekstu: Zahtev), Prekršajnom sudu u Beogradu, protiv jednog udruženja i odgovornog lica u njemu.
Najpre da ukratko prepričam sadržinu Zahteva. Podnosilac zahteva je podneo isti zato što okrivljena lica (citat): „ […] nisu, do isteka roka […] izvršili evidentiranje podataka o stvarnom vlasniku Registrovanog subjekta u Centralnu evidenciju stvarnih vlasnika elektronskim putem uz upotrebu kvalifikovanog sertifikata za elektronski potpis, preko veb portala (pristupne tačke, internet strane) Agencije […]. Čime je, po mišljenju podnosioca zahteva, okrivljeno pravno lice izvršilo prekršaj iz člana 14. stav 1. tačka 1) a okrivljeno odgovorno lice prekršaj iz stava 2. istog člana Zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika („Sl. glasnik RS“, br. 41/2018, 91/2019, 105/2021 i 17/2023) – u daljem tekstu: Zakon.
Ono što je posebno zanimljivo, podnosilac zahteva je smatrao da su okrivljena lica nesumnjivo izvršila to što im se stavlja na teret (tako je napisano). Pri čemu, zanemario je mnogo toga (odredbe propisa npr.), uključujući i sopstvenu odgovornost.
Uzimajući u obzir kazne koje su propisane, ovde nije reč o nečem bezazlenom po okrivljena lica.
Naime, tačkom 1) stava 1 člana 14. Zakona, predviđena je ozbiljna novčana kazna u iznosu od 500.000,00 do 2.000.000,00 dinara za registrovani subjekt – pravno lice, ako ne izvrši evidentiranje podataka o stvarnom vlasniku registrovanog subjekta u Centralnoj evidenciji u propisanom roku iz stava 4. člana 7. Zakona, računajućiod dana nastupanja osnova evidentiranja iz člana 6. tačka 1) Zakona. A prema stavu 2. istog člana za isti prekršaj kažnjava se i odgovorno lice u registrovanom subjektu – pravnom licu.
Kao i uvek u slučajevima koje opisujem, ovde nije bila reč o izbegavanju odgovornosti već o primeni zakona. Ko je kriv taj treba da snosi posledice, o tome spora nema, ali kazna mora da bude izrečena u zakonitom postupku za zaista učinjeno i propisano delo. Uprkos onome što se dešava u našem pravosuđu i brojnim negativnim iskustvima, i dalje, načelno, propagiram da se ima poverenja u sudske instance ove države. Da se veruje u osnovno pravilo da “sud poznaje pravo”, te da uloga suda nije da sprovede kažnjavanje (da nije naplatni servis i ne služi punjenju budžeta) nego da presudi da li objektivno postoji odgovornost. Jer, svaki “običan prekršaj“ je upravo situacija u kojoj se najbolje dokazuje nezavisnost sudstva i vladavina prava.
Inače, u pokaznom primeru okrivljeno pravno lice je neprofitno udruženje, osnovano radi opšteg, plemenitog cilja – poboljšanja bezbednosti saobraćaja na putevima kroz javno zalaganje za promenu navika učesnika u saobraćaju i rad na unapređenju vozačke kulture, solidarnosti i tehničkih znanja vozača, te edukaciju građana, a posebno dece i mladih, naročito u pogledu načina i manira korišćenja vozila.
U pokaznom primeru, postupajuća sudija je bila veoma profesionalna, razumna rekao bih, složila se sa argumentacijom odbrane, ali (po mom mišljenju) nedovoljno hrabra. Naime, izrekla je opomenu umesto oslobađajuće presude, pozivajući se na ustaljenu „praksu“ prekršajnih sudova. Ovde neću navesti šta mi je rečeno u privatnom razgovoru. Kako god, ta „praksa“ se nažalost, u poslednjih par godina svela na „kažnjavaj redom, za sve i svašta i naplati koliko god možeš“. Isti sudovi, isti ljudi čak, za ono što su oslobađali pre par godina sada donose osuđujuće presude u identičnim situacijama. Zašto je tako?
2. Postoji li ovde prekršaj?
U pokaznom primeru,na okolnosti iz Zahteva, okrivljena lica su izjavila da se jeste desilo ono što je navedeno. Da, tačno, nije izvršeno evidentiranje zastupnika udruženja u Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika u propisanom roku, već naknadno. U prilogu odbrane je dostavljen dokaz o izvršenom evidentiranju.
Namerno se govorilo samo o tačnom i netačnom, jer nije bilo namere da se neko optuži za bilo šta, to su bile samo konstatacije. Jer, laž se definiše kao izneta neistina, i podrazumeva neke subjektivne i objektivne elemente. Objektivan element je činjenica da li je nešto tačno ili ne, da li odgovara stvarnosti, a subjektivni element je svest učinioca o tome (da li zna) da li je nešto istina ili ne. Neko ko nije svestan da iznosi nešto što nije tačno, tehnički ne laže, on samo pronosi neistinu. A u odgovornost službenika koji sprovodi proceduru ne treba ulaziti ako se nemaju konkretni dokazi, on samo sprovodi ono što mu je naloženo.
Ali, u vezi prekršajne odgovornosti okrivljenih lica u vezi sa opisanim, decidno je izjavljujeno da ista ne postoji jer:
– činjenični opis prekršaja ne odgovara onome što je tačno, i za šta postoje dokazi;
– nije jasno zašto se terete okrivljena lica, tj. kako je ostvarena štetna radnja i po koga;
– ne postoji prekršajna odgovornost okrivljenih lica (nema krivice). Jer, čak i da u opisanim delima postoji prekršajna radnja, i da je dokazano sve, postoje okolnosti koje isključuju prekršajnu odgovornost okrivljenih lica (nema krivice u smislu zakona). A kako god, ni krivica nije dokazana;
– nije dokazano da je izvršena prekršajna radnja niti da su okrivljena lica učinila prekršaj za koji se terete.
Posebno je navedeno da nije potrebna kumulacija gore navedenog, već je svaki razlog pojedinačno dovoljan da se okrivljena lica oslobode odgovornosti.
3. Šta je još bilo sporno?
Pored onog što sam posebno razmatrao u povezanim komentarma, u pokaznom primeru postojalo je još toga spornog.
U strukturi norme koju razmatram, jasno je i šta je sankcija (novčana kazna) i pretpostavka sankcije (izostanak evidentiranja u propisanom roku). Jasno je i šta je dispozicija tj. obaveza (evidentiranje u propisanom roku). Inače, podnosilac zahteva je u istom pogrešio kad je naveo osnov, jer je ta obaveza propisana stavom 4. člana 7. Zakona, a ne 3, kako je isti naveo. Što nije uzeto za zlo iako to predstavlja pogrešan zakonski osnov na koji se podnosilac zahteva poziva. Zato što je bilo jasno o čemu je reč, sastavljač teksta Zahteva nije ispratio izmene objavljene u „Sl. glasniku RS”, br. 17/2023, gde su u članu 14. reči: „članu 7. stav 3.” zamenjene rečima: „članu 7. stav 4.”, što je bilo ispravljanje propusta kada je izmenama objavljenim u „Sl. glasniku RS“, br. 105/2021, dodat novi stav 3. u članu 7., a dotadašnji stav 3. postao stav 4.
Ali, ako govorimo o pretpostavci dispozicije, to je već dikutabilno. Podnosilac zahteva smatra da je je ista ostvarena istekom 15-tog dana od dana upisa (donošenja rešenja o upisu osnivanja registrovanog subjekta). Jer, po podnosiocu zahteva, relevantan je samo dan kada pravno lice stiče takvo svojstvo (što je dan upisa). Međutim, ovde imamo obavezu u odnosu na tačno određeno lice, a ne javnost. Jer, Zakonom, štaviše, nijednim propisom nije predviđena obaveza bilo kog lica da neprestano proverava javne registre i sl., pa ni za zastupnika udruženja. Pogotovo zato što je u slučaju iz pokaznog primera na prijavi upisa osnivanja podnetoj APR stajalo da se zahteva dostava rešenja putem pošte. Ako APR sama daje opciju, zašto ne tretira posledice izbora te opcije?
Rešenje o upisu osnivanja je okrivljenim licima dostavljeno je putem pošte, punih 20 dana kasnije u odnosu na dan upisa (što je dan saznanja okrivljenih lica za upis osnivanja), što znači da bi rok za evidentiranje trebalo računati od tada. Nebitno, prijava nije uspela ni u tom roku, ali je moglo biti od značaja da jeste uspela (vreme izvršenja prekršaja bilo bi sporno, tj. kada su i da li su ostvarene pretpostavke diposzicije i sankcije). Ovde ćemo zanemariti, da čak i po rešenju APR o upisu osnivanja postoji pravo na žalbu, te da upis nije pravnosnažan dok ne protekne rok za žalbu. Šta ako se podnosilac prijave za upis žali, ako je APR nešto pogrešno upisala (recimo podatke zastupnika)? Od kad će im teći rok za ono što je APR pogrešila?
4. Mora li sve biti nesumnjivo dokazano?
A osnovni postulati kaznenog prava predviđaju da je za postojanje kaznenog dela potrebno da radnjom učinioca ostvarena pretpostavka sankcije (a negde i zabranjena posledica), a što onaj ko pokreće postupak mora i dokazati, odnosno dokazati da postoji posledica preduzete radnje i da su ta radnja i ta posledica u direktnoj vezi.
Već smo rekao da je podnosilac zahteva smatrao da je nesumnjivo da su okrivljena lica izvršila to što im se stavlja na teret, a sva sreća nije napisano ništa što bi dalo ocenu odnosa učinioca prema delu, tj. stepen krivice (nehat ili umišljaj). Ali, bez obzira, kako podnosilac zahteva dokazuje to što smatra?
Podnosilac zahteva mora da dokaže da je radnjom učinioca ostvarena pretpostavka sankcije. Odgovornost pravnog lica i odgovornog lica u njemu izvodi se iz odgovornosti nekog fizičkog lica koje je prekršaj zaista učinilo, a pravno lice je odgovorno samo ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi, ako postoji direktna naredba, propuštanje dužnog nadzora i sl.
U konkretnom slučaju iz pokaznog primera nema objektivne odgovornosti, kao, na primer, kod držalaca opasne stvari. To opet znači da se prvo mora utvrditi ko je konkretno učinilac prekršaja i u kakvim okolnostima, pa tek onda iz toga izvoditi odgovornost (i direktnu – za zastupnika i posrednu – za pravno lice).
I možda najvažnije, postoji nešto što se zove teret dokazivanja, po kom pravilu, onaj ko tvrdi da prekršaj postoji, mora da dokaže krivicu okrivljenog. Ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio nego onaj ko ga krivi, da jeste. Nečija procena nije dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno delo. ZOP u članu 89. kaže da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, što recimo potvrđuje i Prekršajni sud u Beogradu, u svojoj presudi 9 Pr.br. 23411/17 od 10. jula 2018. god.
Naprekršajni postupak shodno se primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP, koji u članu 16. kaže da će se u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje postupka, postojanje obeležja dela ili primena neke odredbe zakona, rešiti u korist okrivljenog.
Inače, Prekršajni sud u Beogradu se precizno odredio i prema dokazivanju krivice, u pominjanoj presudi 9 Pr.br. 23411/17, gde je rekao i (citat): „[…] podnosilac zahteva nije obezbedio ni dokaze iz kojih bi proizašla odgovornost okrivljenih […] nije dokazao sve navode zahteva[…] nije dokazao odgovornost okrivljenih, jer nije pružio pouzdane dokaze da je odgovorno lice svojim činjenjem ili propuštanjem umišljajno ili nehatno dovelo do izvršenja prekršaja […].“.
Dakle, prekršajna odgovornost okrivljenih lica u smislu zakona ne postoji ako nije dokazana krivica istih. Jer, krivica se dokazuje, a ne pretpostavlja se njeno postojanje.
5. Umesto zaključka
Ovde sam opisao šta se konkretno desilo (predstavio slučaj koji je pokazni primer) i otvorio temu, te ukazao na osnovne postavke u svakom kaznenom postupku.
Iako generalno ne dajem savete, u tekstu „Zašto je bolje dati pisanu odbranu?“ sam obrazložio zašto je u svakom postupku (pogotovo kaznenom) uvek bolje nešto staviti na „papir“.
Svrhom propisivanja nečega, konkretno čemu to služi evidencija stvarnih vlasnika i kako se na osnovu toga pravi konstrukcija kaznenog dela u slučaju nepoštovanje propisanog, odnosno time koja je svrha sankcionisanja bavio sam se u „Šta je svrha upisa u evidenciju stvarnih vlasnika?“.
Iz čega proizilazi pretpostavka krivice razmatrao sam u „Čija je odgovornost ako se nešto ne izvrši zbog nefunkcionisanja sistema?“.
A u „Ko u stvari ima obavezu da upiše zastupnika u evidenciju stvarnih vlasnika?“ sam se pozabavio onim najspornijim, konkretno time ko po onome što zaista piše u propisima u stvari ima obavezu da evidentira zastupnika udruženja u evidenciju stvarnih vlasnika.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
