Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji („Sl. glasnik RS“, br. 18/2020) stupio je na snagu 11. marta 2020. godine, a primenjuje se od 11. juna 2020. godine, izuzev pojedinih odredaba koje se primenjuju danom stupanja na snagu ovog zakona, odnosno od 11. marta 2020. godine.
1. Razlozi za donošenje zakona
Prema obrazloženju predloga zakona osnovni razlog za donošenje ovog zakona je sledeći:
„Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je 26. marta 2013. godine objavio presudu u predmetu Zorica Jovanović protiv Republike Srbije, kojom je utvrdio da je imenovanoj podnositeljki predstavke povređeno pravo na porodični život iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Istom presudom, sud je obavezao Republiku Srbiju da isplati podnositeljki predstavke odgovarajući iznos na ime naknade nematerijalne štete. Takođe, obavezao je Republiku Srbiju da sprovede i određene mere opšte prirode, odnosno da u roku od jedne godine od pravnosnažnosti njegove presude preduzme odgovarajuće mere radi ustanovljavanja mehanizma koji bi omogućio svim roditeljima da u sličnim situacijama dobiju odgovarajuće odgovore i odgovorajuću naknadu. Pri tome, ovaj proces trebalo bi da nadzire nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima, da bi mogli da se daju verodostojni odgovori o sudbini svakog deteta, i ponudi odgovarajuća naknada.
Radi izvršavanja obaveze Republike Srbije po navedenoj presudi Evropskog suda za ljudska prava potrebno je bilo da se donese zakon koji propisuje poseban postupak za utvrđivanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, utvrdi nadležnost državnih organa u tom postupku i istovremeno odredi pravična naknada ako bude utvrđeno da je povređeno pravo na porodični život roditelja novorođenog deteta.
Imajući u vidu Ustavni položaj sudova, kao nezavisnih i samostalnih državnih organa, i sudija, kao jedinih i izvornih protagonista sudske vlasti, roditeljima (i drugim predlagačima određenim Zakonom) novorođene dece za koje postoji sumnja da su nestala iz porodilišta omogućava se da u posebnom sudskom postupku saznaju istinu o tome šta se desilo sa nestalim novorođenim detetom i ostvare pravo na pravičnu naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na porodični život. Rešenje da se postupak vodi pred sudom jeste i najcelishodnije, budući da bi obrazovanje novog državnog organa zahtevalo dodatna sredstva i vreme i time prolongiralo ostvarenja zahteva roditelja.“
Dakle, ispada da je jedini razlog donošenja zakona je što je morala da se izvrši presuda Evropskog suda, a ne zato što postoji potreba da se utvrdi šta se desilo sa nestalom decom, jer da je tako zakon bi bio donet ranije.
Inače, ono što se ne navodi u obrazloženju predloga zakona jeste da je u presudi po predstavci broj 21794/08 – Zoricа Jovаnović protiv Srbije, navedeno i to da Vlаdа Republike Srbije tvrdilа dа podnositeljkа predstаvke nije pokrenulа pаrnični postupаk nа osnovu čl. 199. i 200. Zаkonа o obligаcionim odnosimа radi naknade nematerijalne štete, a da je u suštini mogla tako da se naknadi, a odgovor Evropskog suda je bio sledeći:
„U vezi sа pаrničnom tužbom, Sud smаtrа dа ovаj put nаknаde ne bi mogаo dа isprаvi sporno stаnje stvаri. Konkretno, pаrnični sudovi su u nаjboljem slučаju mogli priznаti povredu „prаvа ličnosti” podnosiocа predstаvke i pružiti nаknаdu zа pretrpljenu nemаterijаlnu štetu. Oni su tаkođe eventuаlno mogli nаložiti druge oblike nаknаde „koji bi mogli” pružiti nemаterijаlno zаdovoljenje. Ništа od ovogа, međutim, ne bi moglo delotvorno pružiti nаknаdu zа pritužbu podnositeljke predstаvke kojа se podrаzumevа, tj. njenu potrebu zа informаcijаmа u „stvаrnoj sudbini njenog sinа”.“
Dakle, Evropski sud (i zdrav razum i moral) smatra da prosta novčana naknada ne može da pruži naknadu jer ljudi hoće da znaju šta se desilo sa decom, a ne da zarade na tome što ne znaju gde su im deca.
Da ne bude zabune, kada govorim o Vladi mislim na državni organ, a ne na konkretan sastav Vlade ili predstavnike političkih partija koji je čine (inače, predstаvkа podnositeljke je 12. аprilа 2011. godine prosleđenа Vlаdi).
Član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija je povreda utvrđena propisuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života i glasi:
„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“
2. Postupak za utvrđivanju činjenica o statusu nestalih beba
2.1. Pokretanje postupka
Postupak, za koji je propisano da je hitan, pokreće se tako što predlagač podnosi sudu predlog za utvrđivanje činjenica o statusu novorođenog deteta za koje se sumnja da je nestalo iz porodilišta u Republici Srbiji.
Predlog se može podneti sudu u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno od 11. juna 2020. godine.
Predlog može da podnese:
– roditelj novorođenog deteta, ako se do dana stupanja na snagu ovog zakona obraćao državnim organima ili porodilištu u vezi sa statusom novorođenog deteta za koje se sumnja da je nestalo.
– ako nijedan roditelj nije živ, postupak mogu da pokrenu brat, sestra, deda ili baba nestalog novorođenog deteta, bez obzira na to da li su se obraćali državnim organima ili porodilištu u vezi sa statusom novorođenog deteta.
– lice koje sumnja u svoje poreklo, bez obzira na to da li se obraćalo državnim organima u vezi sa svojim porodičnim statusom.
– u ime lica ovih predlog može da podnese i Zaštitnik građana.
Dakle, za roditelje je propisan poseban uslov da su se do dana stupanja na snagu ovog zakona obraćali državnim organima ili porodilištu.
2.2. Sadržina predloga
Predlog za utvrđivanje činjenica o statusu novorođenog deteta za koje se sumnja da je nestalo iz porodilišta sadrži:
– ime i prezime, prebivalište ili boravište predlagača,
– porodičnu vezu sa nestalim novorođenim detetom,
– podatke o vremenu rođenja deteta,
– naziv i adresu porodilišta u kome je dete rođeno,
– podatke o načinu na koji je saopštena smrt deteta (potvrda o smrti, prijava rođenja i sl.),
– i podatke o drugim navodima značajnim za postupak.
Pored navedenog, predlog sadrži zahtev da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta, a može da sadrži i zahtev za pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na porodični život.
Pravo na porodični život predviđeno je članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Predlagač je dužan da uz predlog priloži ili u predlogu predloži dokaze kojima potkrepljuje činjenice koje je izneo u predlogu.
2.3. Tok postupka
Kada su pitanju zakonu upućuje na primenu Zakona o parničnom postupku, odnosno da sud može da odredi da se izvedu sva dokazna sredstva koja su predviđena ovim zakonom.
Posebno se ističe, da samo javne isprave kojima se dokazuje smrt nisu dovoljan dokaz da je nestalo dete umrlo.
U cilju utvrđivanja činjenica o statusu nestalog novorođenog deteta, sud može odrediti sprovođenje forenzičko-genetičke analize bioloških uzoraka humanog porekla, odnosno DNK analiza od predlagača i drugih lica koja se mogu dovesti u vezu sa nestalim novorođenim detetom, kao i sa leševa.
Dakle, DNK analiza se vrši prema predlagaču i drugim licima koja se mogu dovesti u vezu sa nestalim novorođenim detetom.
Predlagač može odbiti uzimanje bioloških uzoraka za potrebe DNK analize samo ako bi zbog toga nastupila šteta po njegovo zdravlje, ali neopravdano odbijanje smatra se povlačenjem predloga. Ovo rešenje je čini se u redu.
Ali ono što nije u redu jeste sledeća odredba po kojoj se DNK analiza prema drugim licima može sprovesti samo uz njihovu pismenu saglasnost. Ovo nije najjasnije, jer ako se već kaže da su to lica koja se mogu dovesti u vezu sa nestalim novorođenim detetom, zašto je potreban pristanak, odnosno zašto sud ne može narediti uzimanje uzoraka biološkog porekla (npr. kao u krivičnom postupku po članu 141. Zakonika o krivičnom postupku).
U krivičnoj sferi, član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nije zabranio upotrebu medicinskog postupka protivno volji svedoka radi pribavljanja dokaza. (Jalloh protiv Nemačke, br. 54810/00, Caruana protiv Malta, br. 41079/16).
Da li ovakva mera može biti propisana i u građanskoj sferi (s obzirom da se sud može da odredi da se izvedu sva dokazna sredstva koja su predviđena zakonom kojim se uređuje parnični postupak), odnosno da li bi propisivanje DNK analize bez pristanka „drugih lica“ bilo moguće kada se uzme u obzir cilj zakona? U presudi Mifsud protiv Malte, po predstavci br. 62257/15 od 29. januara 2019. godine (konačna 29. aprila 209. godine), ponavljajući stav u vezi sa DNK analizom bez pristanka u krivičnoj sferi, ESLJP kaže sledeće:
„Ono što je najvažnije jeste da je mera u skladu sa relevantnim zahtevima Konvencije. Dakle, takve metode, uključujući i građansku sferu, same po sebi nisu u suprotnosti s vladavinom zakona i prirodnom pravdom. Sud primećuje da je u takvoj proceni legitimni cilj od posebnog značaja i da je u ovom slučaju osporavana radnja bila usmerena na ispunjavanje pozitivnih obaveza države proisteklih iz člana 8 Konvencije…“
Da li ovde postoji legitimni cilj od posebnog značaja, ostavljam čitaocima na procenu.
Vraćamo se na odredbe zakona. Sud može pismenim putem, od organa koji vodi nacionalni DNK registar, zahtevati pretraživanje tog registra radi upoređivanja DNK profila dobijenog DNK analizom sa podacima koji se već nalaze u registru. Podaci dobijeni DNK analizom mogu se koristiti samo u svrhu utvrđivanja činjenica o statusu nestalog novorođenog deteta.
Svedok i veštak ne mogu da uskrate svedočenje, odnosno veštačenje, niti odgovor na pojedina pitanja, odnosno biće novčano kažnjeni, a svedoci i prinudno dovođeni.
2.4. Podnošenje krivične prijave
Ako u toku postupka dođe do saznanja o postojanju osnova sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud je dužan da odmah podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu.
2.5. Odlučivanje suda
O osnovanosti predloga sud odlučuje rešenjem.
Ako usvoji predlog rešenjem određuje status nestalog novorođenog deteta tako što se utvrđuju činjenice o njegovoj smrti i mestu gde se telo deteta nalazi ili, ako ne može da se utvrdi da je dete mrtvo, utvrđuju se činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo i mesto gde se ono nalazi.
Dakle, redosled utvrđivanja je sledeći: prvo se utvrđuje da li je dete mrtvo, pa tek ako se ne utvrdi ova činjenica, onda se utvrđuje šta se desilo sa detetom i gde nalazi.
Iako je ovaj redosled pretpostavljamo posledica toga što je roditeljima saopštavano da su deca umrla, ovakav redosled je mučno čitati, o njemu pisati, da ne govorim o osećanjima roditelja.
Ako ne može da se utvrdi šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo, sud rešenjem konstatuje – da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta.
Pravnosnažno rešenje kojim je sud konstatovao da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta ne sprečava predlagača da ponovo pokrene postupak o istoj stvari ako je saznao nove činjenice ili našao ili stekao mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je moglo da bude doneto usvajajuće rešenje da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku.
Sud je dužan i da utvrdi koji organ, organizacija ili ustanova je odgovorna za nestanak novorođenog deteta.
3. Pravična novčana naknada
Kada sud usvoji predlog dosuđuje predlagaču pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na porodični život.
Ova naknada se i ako je sud doneo rešenje kojim konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta, ali samo ako je zahtevana u predlogu.
3.1. Visina pravične naknade
Visinu pravične novčane naknade nematerijalne štete sud određuje po slobodnoj oceni, ceneći sve okolnosti slučaja, a pre svega intenzitet pretrpljenih duševnih bolova i straha i druga merila određena zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.
Ovde dolazimo do najspornijeg dela zakona.
Pravična novčana naknada ne može da se dosudi u iznosu većem od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja rešenja suda. Dakle, ovde se gubi svaki smisao prethodnih odredabama, samim određivanjеm visine maksimalnog iznosa koji se može dosuditi, a sledeća odredba objašnjava i zašto je određen. Zato što se naknada isplaćuje iz iz budžeta Republike Srbije.
Ovakvo ograničenje postoji i u Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, broj 40/2015) koji je propisano da se novčano obeštećenje priznaje u visini od 300 evra do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, s tim što se neimovinsku šteta koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, ne može porediti sa štetom zbog pretrpljenih duševnih bolova i straha zbog povrede prava na porodični život koja je predmet Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.
Da li se kod određivanja maksimalne visine naknade štete zakonodavac vodio iznosom koji je dosuđen u presudi po predstavci broj 21794/08 – Zoricа Jovаnović protiv Srbije, jer je podnositeljki dosuđen iznos od 10.000 evrа (deset hiljаdа evrа), plus svаki porez koji se može nаplаtiti, nа ime nemаterijаlne štete, zbog povrede člаnа 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života)?
Ako jeste, logika je pogrešna, jer je Evropski sud dosudio ovaj iznos zbog neefikasnosti države i nepostojanja mehanizma za utvrđivanje istine, i to navodeći sledeće:
(a) osаmdesetih godinа prošlog vekа bilo je ozbiljnih mаnjkаvosti u vаžećem zаkonodаvstvu, kаo i u postupcimа pred rаznim držаvnim telimа i zdrаvstvenim orgаnimа; (b) nije bilo doslednih zаkonskih propisа o tome kаko bi trebаlo dа se postupа u situаcijаmа kаdа novorođenče umre u bolnici; (v) preovlаđujuće lekаrsko mišljenje je bilo dа bi roditelje trebаlo poštedeti duševnog bolа sаhrаnjivаnjа svog novorođenčetа, zbog čegа je bilo sаsvim moguće dа su neki pаrovi bili nаmerno lišeni te mogućnosti; (g) ovа situаcijа je oprаvdаlа sumnje/brige roditeljа zbog togа štа se stvаrno desilo sа njihovom decom, pа se premа tome ne bi moglo isključiti dа su bebe u pitаnju zаistа nezаkonito oduzete od njihovih porodicа; (d) reаkcijа Tužene držаve u periodu između 2006. godine i 2010. godine i sаmа je bilа neаdekvаtnа; (đ) а roditeljimа premа tome ostаje prаvo dа sаznаju istinu o tome kаkvа je stvаrnа sudbinа njihove dece.
Zaključuje da je podnositeljkа predstаvke pretrpelа trаjnu povredu prаvа nа poštovаnje njenog porodičnog životа usled togа što joj Tuženа držаvа u kontinuitetu nije pružаlа pouzdаne informаcije o sudbini njenog sinа.
Dakle, Evropski sud nije dosudio 10.000 evra zbog pretrpljenih duševnih bolova i straha i sl, odnosno nije došao do ovog iznosa procenom njihovog intenziteta.
Ovaj sud navodi članove 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, koji uređuju naknadu, odnosno visinu naknade nematerijalne štete, ali samo u kontekstu navoda Vlade o iscrpljenju pravnih sredstava pre obraćanja ovom sudu, odnosno da podnositeljka nije pokrenula parnični postupak za nematerijalne štete. U vezi sa tim, ponovimo još jednom šta je Evropski sud zaključio:
„U vezi sа pаrničnom tužbom, Sud smаtrа dа ovаj put nаknаde ne bi mogаo dа isprаvi sporno stаnje stvаri. Konkretno, pаrnični sudovi su u nаjboljem slučаju mogli priznаti povredu „prаvа ličnosti” podnosiocа predstаvke i pružiti nаknаdu zа pretrpljenu nemаterijаlnu štetu. Oni su tаkođe eventuаlno mogli nаložiti druge oblike nаknаde „koji bi mogli” pružiti nemаterijаlno zаdovoljenje. Ništа od ovogа, međutim, ne bi moglo delotvorno pružiti nаknаdu zа pritužbu podnositeljke predstаvke kojа se podrаzumevа, tj. njenu potrebu zа informаcijаmа u „stvаrnoj sudbini njenog sinа”.“
Kao što smo već naveli, a ako u toku postupka dođe do saznanja o postojanju osnova sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud je dužan da odmah podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu.
Da li dosuđeni iznos ograničava oštećene da u krivičnom postupku podnesu imovinskopravni zahtev, da li će biti odbijen ili odbačen, jer već dosuđena naknada štete u postupku koji propisuje Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji? Prema članu 258. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019), u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim sud će ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak. Ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku. Da li će u parničnom postupku biti odbačen?
Kada su u pitanju domaći sudovi, Vrhovni kasacioni sud na svom sajtu objavio je Smernice za unapređenje sudske prakse u postupcima za naknadu štete žrtvama teških krivičnih dela u krivičnom postupku (ako pretpostavimo da je nestanak dece u većini slučajeva i bio uzrokovan krivičnim delom): „Kod naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, slobode ili prava ličnosti, kao i smrti bliskog lica, sud po pravilu ne izvodi dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka psihijatrijske struke, već odluku donosi samo na osnovu neposrednog saslušanja žrtve na okolnost pretrpljene štete (kako su se posledice manifestovale u njenoj životnoj i radnoj sredini, da li je zbog toga doživela stres, uznemirenost, nesanicu i druge manifestacije), ceneći okolnosti konkretnog slučaja.“ (Smernice za unapređenje sudske prakse u postupcima za naknadu štete žrtvama teških krivičnih dela u krivičnom postupku, Radmila Dragičević Dičić, Ljubica Milutinović, Sanja Agatonović, Jelena Danilović, Tamara Mirović, Tatjana Lagumdžija, Vrhovni kasacioni sud, Misija OEBS-a u Srbiji, 2019).
Dakle, čini se da ovde ima dosta spornih pitanja.
Pri tome, dosuđivanje pravične novčane naknade ne utiče na pravo predlagača na naknadu materijalne štete. Ovde je malo nejasno na kakvu materijalnu štetu se misli. Da li su to troškovi koje su roditelji imali pokušavajući da dođu do saznanja šta se desilo sa njihovom decom? Ono što je najvažnije za roditelje je da se mehanizam utvrđivanja šta se desilo sa decom, sprovodi uz preduzimanje svih mogućih zakonskih koraka i efikasno.
4. Postupak po žalbi
Protiv rešenja višeg suda može se podneti žalba nadležnom apelacionom sudu u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja. Žalba se podnosi preko višeg suda.
Žalbom može da se pobija i samo visina dosuđene pravične novčane naknade. Dakle, i ako je predlagač zadovoljan činjeničnim utvrđenjem suda, ali ne i visinom naknade.
Apelacioni sud odlučuje o žalbi u veću od troje sudija, i to odlukom u formi rešenja. Revizija nije dozvoljena, prema obrazloženja predloga zakona, zbog prirode postupka i pravila postupka koja se primenjuju. Dakle, žalbom protiv odluke apelacionih sudova iscrpljeni su pravni lekovi, odnosno ispunjen je procesni uslov za podnošenje ustavne žalbe.
5. Komisija za prikupljanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji
Vlada, u roku od 30 dana od dana početka primene ovog zakona, dakle, do 11. septembra 2020. godine, obrazuje Komisiju za prikupljanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji (u daljem tekstu: Komisija), od:
– pravosudnih organa pred kojima su vođeni ili se još uvek vode pretkrivični i krivični postupci pokrenuti po krivičnim prijavama roditelja ili drugih osoba, a koja sadrže navode o oduzimanju i trgovini sa novorođenom decom;
– organa unutrašnjih poslova koji su došli u posed činjenica, podataka i saznanja koji se odnose na oduzimanje i trgovinu novorođenom decom;
– svih medicinskih ustanova koje su u svom radu ili na bilo koji drugi način došle ili su mogle da dođu u kontakt sa trudnicama, novorođenom decom ili decom koja su mrtvorođena, ili decom koja su ubrzo nakon porođaja preminula u medicinskim ustanovama;
– matičnih službi jedinica lokalne samouprave u koje su upisivane činjenice rođenja i smrti sve dece za koje postoji sumnja da su oduzeta i da se sa njima trgovalo;
– svih javnokomunalnih preduzeća kojima je bilo ili još uvek jeste delegirano javno ovlašćenje sahranjivanja pogrebnih ostataka mrtvorođene dece ili dece koja su preminula ubrzo nakon porođaja u nekoj od medicinskih ustanova
– svih centara za socijalni rad koji bi u svom posedu mogli da imaju činjenice, podatke i saznanja koja se odnose na oduzimanje i trgovinu novorođenom decom;
– svih drugih državnih, pokrajinskih organa, kao i organa jedinica lokalne samouprave, i svih javnih preduzeća i ustanova koje bi u svom posedu mogle da imaju činjenice, podatke i saznanja koji se odnose na oduzimanje i trgovinu novorođenom decom.
6. Završna odredba
Zakon je stupio na snagu 11. marta 2020. godine, a primenjuje se od 11. juna 2020. godine, osim odredabama o određivanju prvostepenog suda (član 3.), specijalizaciji sudija (član 5.), koja zbog vanrendog stanja verovatno nije bila održana i odredaba o pokretanju postupka (čl. 15. do 17.), koje se primenjuju stupanja na snagu, odnosno od 11. marta 2020. godine.
S obzirom da specijalizacija sudija, kao što rekoh, verovatno nije bila održana, zbog vanrednog stanja uzrokovanog COVID-19, možemo očekivati odlaganje zakona.
Umesto zaključka
Sve što bi ovde stajalo, već je u tekstu navedeno.
Ispada da je jedini razlog donošenja zakona je što je morala da se izvrši presuda Evropskog suda, a ne zato što postoji potreba da se utvrdi šta se desilo sa nestalom decom, jer da je tako zakon bi bio donet ranije. Logika određivanja maksimalne pravične naknade zbog nematerijalne je izgleda pogrešna, a kako će se dokazivati matreijalna šteta i šta predstavlja, tek je posebno pitanje.
Ipak, bitno je da jednom krene sa utvrđivanjem šta se desilo sa decom, uz nadu da će se zakon i sprovoditi, te će istina isplivati na videlo i roditelji saznati šta je sa njihovom decom, a oni koji učinili krivična dela biti kažnjeni.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 68-69, april-maj 2020. god.