Ovaj tekst je nastao od stručnog komentara „Restitucija i obeštećenje, ispravljanje stare ili nova nepravda?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 90, februar 2022. god. Inače, tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu. Konkretan povod za pisanje navedenog komentara bila je potreba da se analizira nešto što kod nas, po mom mišljenju, nije urađeno na najbolji način (što je praktično standard u postupanju), a sprovodi se već više od deceniju i po.
Naime, ovde govorim o procesu restitucije, uređenom Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015-OUS, 95/2018 i 153/2020) – u daljem tekstu: Zakon.
Opšti zaključak nakon čitanja Zakona je da ovim propisom jeste na neki način rešeno pitanje restitucije ali nisu mogle biti ispravljene sve nepravde. Štaviše, u postupku restitucije po mom mišljenju učinjene su i neke nove nepravde. Moja namera nije da sudim i presuđujem, niti dajem konačan stav i mišljenje, već da izložim problem. Zakonodavac jeste bio u nezavidnoj situaciji da podmiri interese svih zainteresovanih grupa, bivših vlasnika, nosilaca prava na oduzetoj imovini, privatizovanih privrednih subjekta, pa i same države, odnosno poreskih obveznika, koji u krajnjem ishodu snose trošak po osnovu vraćanja oduzete imovine. Kao što je bilo i u slučaju Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“, br. 92/2011), čija je primena direktno uslovila pojedina rešenja u ovom zakonu, a kojim sam se bavio u tekstu „Rehabilitacija, pravda za nevine ili nova nepravda za mnoge?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 93, maj 2022. god.
Osnovnim pitanjima, šta je to restitucija uopšte i šta može biti predmet restitucije, bavio sam se u tekstu „Šta je to restitucija?“. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
U tekstu „Ko ima a ko nema pravo na restituciju?“, bavio sam se time ko ima pravo na restituciju a kome to pravo može biti uskraćeno, i zašto? Dakle, jedan aspekt ove priče, šta je sporno kod vraćanja imovine oduzete od lica koja su rehabilitovana, razmatrao sam u tom tekstu. U ovom komentaru ću se pozabaviti onim što je još ostalo sporno kod restitucije.
1. Generalizacija kao problem
Moja zamerka se kreće prvenstveno u načinu izjednačavanja propisa i akata kojima su vršena podržavljenja imovine, kao i osnova i postupaka kojima je to rađeno. Problem je u generealizaciji.
Na primer, ako se u spisak uvrsti propis koji reguliše oduzimanje ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije, obesmišljava se čitava ideja ispravljanja „istorijske nepravde“. Nijedna država koja je bila pod okupacijom, nakon Drugog svetskog rata nije imala razumevanja za ratne profitere, čak naprotiv (uzmimo primere Francuske ili Holandije). Ne želim da ulazim u konkretne slučajeve, ali postaviću retoričko pitanje, da li je moralno vratiti i oduzetu imovinu koja je višestruko uvećana za vreme rata, realizacijom direktnih poslova (proizvodnja opreme i sredstava) za potrebe nemačke vojske (znači neprijateljske, okupacione sile).
Slično je i ako se vraća imovina oduzeta po propisu o suzbijanju nedopuštene trgovine i nedopuštene špekulacije. Ako nešto nije dozvoljeno u određenom trenutku, znači posredi je neko protivpravno postupanje, bez obzira na društveno-politički sistem koji u tom trenutku važi. I danas se oduzima imovina proistekla iz krivičnih dela. U slučajevima nedopuštene trgovine i nedopuštene špekulacije bi na primer, u postupku trebalo utvrditi da li je oduzeta imovina proistekla iz učinjenog dela ili premašuje ostvarenu korist, u kom slučaju bi moglo biti povraćaja, ukoliko nije reč o imovinskoj kazni za učinjeno delo.
Po mom mišljenju najviše je sporno izjednačavanje osnova i postupaka podržavljenja imovine. Nacionalizacija na primer, generalno je zamišljena kao podržavljenje uz određenu naknadu, zbog promene društveno-političkog sistema. Ovde ne raspravljam da li je takav koncept ispravan, kako su postupci sprovođeni, niti da li je određena naknada bila pravična, da li je i kako isplaćena, što je pitanje za svaki konkretan slučaj.
2. Da li se ispravljaju stare ili čine nove nepravde?
Ali, svakako se ne može generalizovati i reći da se ne uzima u obzir obeštećenje odnosno naknada isplaćena bivšem vlasniku u novcu ili hartijama od vrednosti po osnovu propisa čijom primenom je imovina oduzeta. Ako je nešto isplaćeno ili dato treba utvrditi koliko, kada i koja je realna vrednost toga što je isplaćeno ili dato u svakom konkretnom slučaju. Pogotovo, ako se već u jednoj od odredbi Zakona kaže da fizičko lice koje je zaključilo ugovor o kupoprodaji sa državnim organom u periodu od 1945. do 1958. godine, a za koje se u sudskom postupku utvrdi da je oštećeno visinom kupoprodajne cene, ima pravo na obeštećenje, umanjeno za visinu isplaćene kupoprodajne cene. Zašto se kod jednih uzima u obzir isplaćeno a kod drugih ne?
Takođe, naknada ne mora biti samo u novcu ili imovini. Jedan od pobrojanih propisa čija primena sada predstavlja osnov za vraćanje imovine ili obeštećenje je, pored varijante procene vrednosti i isplate naknade, predviđao mogućnost sporazuma kojim je bivši vlasnik nepokretnosti koja prelazi u državno vlasništvo u zamenu za svojinu na nepokretnosti i opremu u njoj, mogao da ostvari pravo na zaposlenje za sebe i svoju porodicu, kao i pravo na priznavanje penzijskog staža za godine do tada. Postaviću pitanje, da li je rešenje egzinstencijalnog problema u vidu redovnih primanja (plata i penzija), nekakva nadoknada?
Kao sporna, nameće se i odredba Zakona, po kojoj je, zbog nekog navodnog opšteg interesa, ograničen iznos ukupnog obeštećenja na 500.000,00 evra po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika, po svim osnovima, čak i u slučaju da jedan zakonski naslednik ostvaruje pravo po osnovu oduzete imovine od više bivših vlasnika. Čekajte, vrednost imovine koja je oduzimana nije ista, neka ima višemilionsku vrednost? Gde je tu pravda o kojoj se ovde toliko govori?
3. Da li je stavljena tačka na ovo pitanje?
Inače, Zakonom je izmenjeno nešto, tačnije brisana odredba Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Sl. glasnik RS”, br. 45/2005 i 72/2011-dr.zakon), po kojoj prijava po tom zakonu ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim propisom, što će reći Zakonom. Znači, par godina rada na nekom prethodnom postupku je obesmišljeno.
Sporno je i kako su do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje uprkos zabrani otuđenja i opterećenja (hipoteke, zaloge) imovine, iste sprovođene u nekim slučajevima, ali to je druga priča.
Za otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije (u daljem tekstu: RS), koje nemaju živih zakonskih naslednika, predviđeno je donošenje posebnog propisa. U odnosu na pripadnike jevrejske zajednice to je učinjeno Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika („Sl. glasnik RS“, br. 13/2016), dok ostale više niko ne pominje. Znači, neki su „jednakiji“ od drugih? Verovatno jer je njihov uticaj na globalnom nivou veći? Nemam dalji komentar.
Na kraju, kakav god bio moj lični stav prema pitanju Kosova i Metohije (teritorija na kojoj RS nema faktičku vlast, bez obzira na formalne postavke), ipak mi je (logički) sporno to što je od primene Zakona izuzeta teritorija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, navodno sve do prestanka funkcionisanja međunarodne uprave uspostavljene u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ako tvrdite da je nešto u sastavu RS, onda rešavajte pitanja obeštećenja tamošnje imovine (jednakost u pravu), a kasnije kada se raspravi konačni status te teritorije potražujte naknadu od faktičkih držalaca.
Na kraju stiče se utisak da je, iako se na njega dugo čekalo, te i pored više izmena, Zakon ipak ostao nedorečen i nedorađen, što je jasno i pokazala primena istog u praksi. Drugo pitanje koje se postavlja, a o kom neću raspravljati, je, da li se iza donošenja manjkavog propisa, krila možda namera odugovlačenja postupaka i osporavanja prava pojedinaca u konkretnim slučajevima, prostim komplikovanjem postupka i prevaljivanjem odgovornosti na organe koji postupke sprovode?
Da li da ponovim na šta me podseća ono što se čini kod nas? Mislim da nije potrebno, ko je ranije čitao moje komentare jasno mu je. Kome nije, neka pogeda ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
