Ovaj tekst predstavlja deo serije komentara na Pravnom portalu, započetih tekstom „Koje su obaveze trgovaca u vezi isticanja i oglašavanja cene?“, u kojima pokušavam da ukažem na ponašanja trgovaca koja su problematična (po mom mišljenju), i dam potrošačima neke praktične savete. Znači, analiziram „greške“ koje trgovci namerno ili iz neznanja prave prilikom prodaje proizvoda u maloprodajnim objektima. Zato, da bi se razumelo ovo izlaganje poželjno je pročitati i navedeni tekst. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu važe i ovde (svrha i manir pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, oko upotrebe izraza i skraćenica itd.).
1. Kada je fiskalni račun neispravan?
Da ponovim, iako je sve ono o čemu pišem primećeno u maloprodajnom objektu jednog trgovačkog lanca, ovi komentari nisu upereni protiv istog, ovo su stvari koje sa malim varijacijama čine svi trgovci. Naime, u svim maloprodajnim objektima dobijamo fiskalne račune koji ne sadrže sve potrebne podatke.
Dakle, ovde ću se konkretno pozabaviti time, šta trgovac čini ako izda fiskalni račun koji ne sadrže sve potrebne podatke?
Konkretno, nakon jedne kupovine, po dolasku kući, pogledao sam račun jer me je interesovalo nešto sasvim drugo i uočio nešto problematično. Naime, u fiskalnom računu kod većine proizvoda potupno je nejasno o kom proizvodu je reč, jer nema oznake proizvoda, kod nekih čak ni bilo kakvog naziva proizvođača niti opisa proizvoda, samo generička odrednica i veličina pakovanja. Recimo, piše samo maslac 200 g, i pasta za zube 75 ml, što će reći da se navedeno može odnositi na bilo koji maslac ili pastu za zube u navedenoj veličini pakovanja.
Dakle, sadržina računa je neispravna.
Jer, Zakon o zaštiti potrošača (“Sl. glasnik RS”, br. 62/2014, 6/2016-dr.zakon i 44/2018-dr.zakon) u članu 12. kaže da je trgovac dužan da za kupljenu robu potrošaču izda račun, koji, između ostalog, naročito sadrži podatke o prodatoj robi (stav 2. tač. 2), a u stavu 6. dodaje da račun sadrži i ostale podatke u skladu sa posebnim propisima. Inače, uz odrednicu o količini, pod podacima o robi podrazumeva se upravo ono što nedostaje (naziv proizvođača i proizvoda, oznaka tipa, vrste…).
Inače, i Zakon o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS“), br. 84/2004, 86/2004-ispr., 61/2005, 61/2007, 93/2012, 108/2013, 68/2014-dr.zakon, 142/2014, 83/2015, 108/2016, 113/2017, 30/2018, 72/2019 i 153/2020), u članu 42. stav 4. tač. 4), predviđa da račun, pored ostalog naročito sadrži podatke o vrsti isporučenih dobara.
A i Zakon o fiskalnim kasama („Sl. glasnik RS“, br. 135/2004 i 93/2012), u članu 12. stav 2. tač. 4), predviđa da fiskalni račun, pored ostalog naročitosadrži i naziv dobara.
2. Da li se navedenim čini kazneno delo?
Ovde ću najpre podsetiti da pravni sistem ne čini jedan propis, jer pravni poredak je jedinstven kako to u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), a ponavlja i u članu 194. I tako, u Zakonu o porezu na dodatu vrednost i Zakonu o fiskalnim kasama nije predviđeno kažljavanje za suprotno postupanje (i dobro je što je tako), čisto da se ne bi multiplikovali prekršaji po raznim zakonima. Dakle, ako je to bila namera zakonopisca, onda to pohvaljujem, a ako je to stvar propusta, onda ne znam šta bih rekao.
Inače o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, koji se uz ostale tekstove koje pominjem može pročitati na Pravnom portalu.
Gore navedeno je u direktnoj vezi sa obavezom iz člana 12. stav 6. Zakona o zaštiti potrošača (podaci u računu u skladu sa posebnim propisima), te se za navedeno kažnjava po ovom zakonu. A za postupanje u suprotnosti sa navedenom obavezom članom 160. (stav 1, tač. 3) Zakona o zaštiti potrošača predviđena je novčana kazna za prekršaj, u iznosu od 300.000,00 do 2.000.000,00 din. za pravno lice, i za odgovorno lice u pravnom licu (direktora) od 50.000,00 do 150.000,00 din. (stav 2.).
Dakle, kad sumiramo, trgovac nije izdao ispravan račun za kupljenu robu, čime je postupljeno suprotno odredbama čl. 12. stav 2. Zakona o zaštiti potrošača, a u vezi člana 42. stav 4. tač. 4) Zakona o porezu na dodatu vrednost, i člana 12. stav 2. tač. 4) Zakona o fiskalnim kasama, što je kažnjivo počlanu 160. stav 1, tač. 3. Zakona o zaštiti potrošača.
Ni ovde se ne traži ostvarenje neke specifične zabranjene posledice. Delo je svršeno samim izdavanjem računa koji ne sadrži propisane podatke.
3. Zašto ovde postoji odgovornost trgovca?
E sad, u zavisnosti od toga, da li je reč o nameri, nemaru ili prostom neznanju, ovo može proizvesti ozbiljne posledice po učinioca prekršaja i u vezi isticanja cene što samopisao u tekstovima „Koje su obaveze trgovaca u vezi isticanja i oglašavanja cene?“, „Šta predstavlja neuklanjanje snižene cene nakon prestanka njenog važenja?“ i „Šta predstavlja isticanje cene za koju nije jasno na šta se odnosi?“. Jer, ako je reč o nameri, onda bi se moglo smatrati da se takvim postupanjem u stvari žele pokriti upravo „nejasne“ situacije u vezi isticanja cene, što je kvalifikatorna okolnost koja gore opisana dela u vezi isticanja cene kvalifukuje kao teža i povlači kaznu na gornjoj granici.
Važno da napomenem, kod navedenog dela ne može se isključiti odgovornost za prekršaj primenom pravila o krivici (uopšte, ali i krivici pravnih lica) iz Zakona o prekršajima („Sl. glasnik RS“, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019). Jer, kod navedenog prekršaja ne traži se direktan umišljaj, već je dovoljan i nehat, jer po decidnoj odredbi člana 20. navedenog zakona, za postojanje odgovornosti dovoljan je nehat učinioca ako propisom o prekršaju nije određeno da će se kazniti samo ako je prekršaj učinjen sa umišljajem. A postojanje umišljaja učinioca navedenih prekršaja nije propisano niti jednim od navedenenih zakona. Jer, svugde je odrednica: „kazniće se za prekršaj pravno lice ako:“, bez dodatnih uslova, nigde nema formulacije tipa: „ako u nameri“ i sl.
Dalje, krivica pravnog lica ne može se potrti ni primenom odredbi člana 27. navedenog zakona. Jer, pravno lice je odgovorno za prekršaj učinjen radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica. A pogotovo ako fizičko lice izvrši prekršaj usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu. Ovo je mogao da spreči bilo koji radnik koji unosi oznake robe u sistem, a pogotovo šef te službe da je izdao precizno uputstvo za rad. A ko god da je direktno odgovoran (unosio oznake), opet po decidnoj odredbi istog člana, pravno lice može da odgovara za prekršaj i kada postoje pravne ili stvarne smetnje za utvrđivanje odgovornosti odgovornog lica u pravnom licu ili se ne može odrediti ko je odgovorno lice. A ni odgovornost fizičkog ili odgovornog lica u pravnom licu za učinjeni prekršaj ne isključuje odgovornost pravnog lica za prekršaj.
4. Umesto zaključka – nešto kao savet za potrošače
Iako u svojim tekstovima generalno izbegavam da dajem savete, ponoviću ono rečeno u „Koje su obaveze trgovaca u vezi isticanja i oglašavanja cene?“. Dakle, bez obzira da li je u nekom slučaju reč reč o neznanju, nehatu, nameri ili naprosto bezobrazluku, štitite sami svoja prava, jer niko drugi to neće činiti. Ako vas interesuje šta i kako da činite, pročitajte deo „5. Šta je savet za potrošače?“ u navedenom tekstu, da se ne ponavljam ovde. Ukratko, iskoristite sve ono što zakon predviđa.
A mene zaista ne zanima šta će (i da li će) neko drugi (recimo nadležni organi) uraditi povodom svega što sam naveo. Sigurno je samo da lično nisam zainteresovan da pravim skandale niti da radim posao udruženja za zaštitu potrošača. Svakako ne snosim bilo kakvu odgovornost ukoliko neko sam zaključi koja kompanija je posredi, a ista pretrpi bilo kakvu štetu tim povodom.
Izvor: Izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
