Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o ograničenju visine cena naftnih derivata (u daljem tekstu: Uredba), koja je objavljena u „Sl. glasniku RS”, broj 17/2022. I mnogi će reći konačno, osetiti olakšanje, ali postoji problem po mom mišljenju.
Kao i uvek, ograda na početku. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko uradio ili izjavio, ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno odnosno polno neutralno i generički. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Šta donosi Uredba?
Uredba se primenjuje od narednog dana po objavljivanju u „Sl. glasniku RSˮ, odnosno od 12. februara, a važi narednih 30 dana, znači zaključno sa 14. martom 2022. god. Naravno, ukoliko joj se ne produži vreme važenja.
Inače, Vlada je iskoristila ovlašćenja iz člana 39. Zakona o trgovini („Sl. glasnik RS”, broj 52/2019), po kojima, radi sprečavanja poremećaja na tržištu ili otklanjanja štetnih posledica poremećaja na tržištu u pogledu snabdevanja robom i uslugama od vitalnog značaja za život i zdravlje ljudi i za rad privrednih subjekata, ustanova i drugih organizacija od opšteg interesa, mogu se odrediti privremene mere koje se odnose na određenu vrstu robe i usluga, određenu kategoriju trgovaca, pružalaca usluga ili potrošača, radno vreme, na potrebu sprovođenja obaveza preuzetih međunarodnim ugovorom, na cene, kao i na druge uslove za obavljanje trgovine, osim mera koje se odnose na uvoz i izvoz robe. Kako je tržište slobodno, ove privremene mere mogu trajati najduže šest meseci, odnosno najduže do ispunjenja obaveze kada je u pitanju sprovođenje obaveza preuzetih međunarodnim ugovorom, osim ako posebnim zakonom nije drugačije određeno.
Da, zaista, nešto se moralo učiniti, jer cene goriva neprestano rastu, što je uzrokovano cenom sirove nafte na svetskom tržištu. Zašto raste cena sirove nafte, neću razmatrati, tako je kako je. Sve države na različite načine pokušavaju da ublaže efekte rasta cena goriva, jer te cene posredno (ali značajno) utiču na cene svih ostalih roba i usluga. A mi opet kasnimo za drugima, ali, bolje ikad nego nikad.
Uredbom su utvrđeni iznosi najviših maloprodajnih cena naftnih derivata (sa uračunatim porezom na dodatu vrednost – u daljem tekstu: PDV) po jednom litru, ali ne za sva goriva, već samo za:
1) EVRO DIZEL u iznosu od 179,00 din;
2) EVRO PREMIJUM BMB 95 u iznosu od 171,00 din.
Na najvišu maloprodajnu cenu navedenih goriva nije dozvoljeno obračunavati druge naknade ili druge troškove koji nisu propisani Uredbom ili drugim posebnim propisima.
Privredni subjekti koji se bave prometom goriva, ne smeju isporučivati navedena goriva u količinama manjim od prosečnih u poslednjih 12 meseci. Naravno, ne sme doći ni do pada kvaliteta goriva, koje mora biti u skladu sa Pravilnikom o tehničkim i drugim zahtevima za tečna goriva naftnog porekla („Sl. glasnik RS”, br. 150/20 i 127/21).
Za one koji postupaju drugačije predviđene su novčane kazne u iznosu od 100.000,00 do 2.000.000,00 din. za pravno lice, 5.000,00 do 150.000,00 din. za odgovorno lice u pravnom licu (direktora), i 10.000,00 do 500.000,00 din. za preduzetnike. Uz novčanu kaznu može se izreći i zaštitna mera zabrane u trajanju od šest meseci do jedne godine, pravnom licu i preduzetniku da obavljaju određene delatnosti, a odgovornom licu da vrši određene poslove.
Nadzor nad primenom ove uredbe sprovodi ministarstvo nadležno za poslove trgovine.
2. Šta je problematično?
Ukratko, to što je država umesto da se odrekne dela cene koji predstavlja fiskalni prihod sve opet prevalila na nekog drugog. Jer, najveći deo maloprodajne cene goriva (preko 50% u krajnjoj fazi prodaje, uz prethodne faze i više) čine fiskalna zahvatanja, pre svega PDV i akciza na gorivo.
Po Zakonu o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004, 86/2004-ispr., 61/2005, 61/2007, 93/2012, 108/2013, 68/2014-dr.zakon, 142/2014, 83/2015, 108/2016, 113/2017, 30/2018, 72/2019 i 153/2020), PDV je opšti porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku (promet) dobara i pružanje usluga. Opšta stopa PDV iznosi 20% (član 23. zakona). Član 17. navedenog kaže da poreska osnovica kod prometa dobara jeste iznos naknade u novcu. Ali, za ovu priču važno je da se u tu osnovicu uračunavaju i akcize, te carina i druge uvozne dažbine(ako se plaćaju što zavisi od međudržavnih ugovora koji su zaključeni, vrste robe itd.),kao i ostali javni prihodi, osim PDV. Znači, sve se sabere (svi troškovi – uvoza sirovine, prerade, transporta, javne dažbine), pa se na to obračuna još 20% za PDV. Zato je iznos akcize još bitniji jer on uvećava i iznos PDV. Zanemarićemo ovde koliko je nepravično (čitaj bezobrazno) odrediti nešto kao fiksni iznos koji se plaća uvek, a onda još i oporezovati taj iznos.
Prema Zakonu o akcizama („Sl. glasnik RS“, br. 22/2001, 73/2001, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 43/2003, 72/2003, 43/2004, 55/2004, 135/2004, 46/2005, 101/2005-dr.zakon, 61/2007, 5/2009, 31/2009, 101/2010, 43/2011, 101/2011, 93/2012, 119/2012, 47/2013, 68/2014-dr.zakon, 142/2014, 55/2015, 103/2015, 108/2016, 30/2018, 153/2020 i 53/2021), na svaki proizvod – naftni derivat, koji se prodaje i upotrebljava kao pogonsko gorivo, plaća se akciza u zavisnosti od klasifikacije istog. Trenutno, akciza na bezolovni benzin je 57,84 din. a za evro dizel 59,48 din. po litru.
Iznosi akcize su fiksni, usklađuju se godišnje indeksom potrošačkih cena u prethodnoj kalendarskoj godini a prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Ove godine još uvek nije bilo usklađivanja, ali usklađivanje sigurno znači rast iznosa akcize, jer prethodne godine cene nisu padale, već rasle i to značajno.
Inače, prema stavu 2. člana 17. Zakonu o akcizama, u slučaju rasta cene sirove nafte na svetskom tržištu, koji negativno utiče na makroekonomsku stabilnost u zemlji, Vlada može privremeno smanjiti iznose akciza za iznose za koje su povećane cene tih derivata nafte, s tim što to umanjenje ne može biti veće od 20% poslednjih objavljenih iznosa akciza (nekih 11 i malo više din. po litru). A umanjenje akcize će umanjiti i PDV, jer se akciza uračunava u osnovicu za PDV.
Gore navedeno je postojeće rešenje u važećem tekstu zakona, ali Vlada uvek može predložiti i izmene zakona po hitnom postupku, kojima smanjuje iznose akcize i stope i način obračunavanja poreza.
A pored navedenih, postoje i drugi (parafiskalni) nameti, kod kojih nije (i nikada neće biti jasno) zašto se uopšte plaćaju, koja im je svrha. Ali to je druga priča.
Recimo, postoji naknada za obavezne rezerve nafte i derivata nafte od 2,6 din. po litru, koja se prema članu 22. Zakona o robnim rezervama („Sl. glasnik RS br. 104/2013, 145/2014-dr.zakon i 95/2018-dr.zakon), plaća za potrebe formiranja, skladištenja, obnavljanja obaveznih rezervi, investicija u skladišta i prateću infrastrukturu, kao i za druge troškove vezane za obavezne rezerve. Postoji i (doduše simbolična) naknada za unapređenje energetske efikasnosti od 15 para po litru. Ove naknade obračunavaju se i naplaćuju u skladu sa Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara („Sl. glasnik RS“, br. 95/2018 i 49/2019).
Možda i ovde postoji mogućnost za smanjenje, jer ma koliko nominalno mali, svaki iznos uvećava ukupnu cenu, pa puta broj litara….
Nisam ekonomski stručnjak, ali smanjenje procenta fiskalnih zahvatanja ne smanjuje nužno prihod države. Povećanje cena uvek uzrokuje manju potrošnju, što direktno smanjuje fiskalni prihod, za koji su bitne prodate količine svih roba široke potrošnje na koje direktno utiče cena goriva. Tu je važno preraspodeliti opterećenje. Krajnji potrošač uvek plati sve, kako god. Ovde je poenta relaksirati građane, ostaviti im novca za druge namene.
3. Šta se može desiti?
Ne želim da proričem budućnost (nemam takve sposobnosti), niti špekulišem, jer ne znam namere i da li su postignuti neki „zakulisni“ dogovori. Razmotriću ono što je logično da se može desiti u ovakvoj postavci stvari.
Na način kako je urađeno Uredbom praktično su ograničene zarade onih u lancu prodaje goriva (uvoznika, prerađivača, ditributera i trgovaca). Oni moraju da nađu način da se uklope u navedene cene a da ne smanje količinu koju isporučuju na tržište, i ne kompromituju kvalitet onoga šta prodaju. Ako cena sirove nafte i dalje bude rasla, pitam se, kako? A usklađivanje akciza (koje mogu biti samo veće, jer su cene rasle), dodatno će umanjiti zaradu tih subjekata. Ispuniti nametnute obaveze praktično je nemoguća misija. Zaprećene kazne to neće rešiti, jer ko će nešto raditi sa gubitkom? I koliko može da izdrži rad sa gubitkom?
Znači, moguće su dve opcije, ili će biti nekih mahinacija ili nestašica goriva.
Pre svega mislim na mahinacije sa uvozom i izvozom na teritoriju Kosova i Metohije (zbog izbegavanja plaćanja fiskalnih dažbina), što se pominje kao manir nekih trgovaca naftnim derivatima, za koje kažu da su bliski aktuelnim vlastima. Izgleda da postoji i ogromna manipulacija kod preračuna količina, znači osnovice (gde se nešto uvozi u jedinicama mere po zapremini a obračunava po merama za masu, i obratno, jer goriva su takve materije koje se skupljaju i šire…), pogotovo kod transporta produktovodima, ali to je druga tema koju neću ovde otvarati.
S druge strane, nestašice uvek otvaraju mogućnost da neko zaradi, ili od šverca goriva ili na drugi način. Naime, možda je neko smislio nešto drugo. Jer, cene ostalih motornih goriva, npr. skupljih benzina, recimo EVRO BMB 98 i 100, te drugih gasnih ulja (vrste dizela), tečnog naftnog gasa itd., nisu ograničene. Kad smo kod dizela, najspornije je što nije ograničena cena dizela 0,1 (koga inače nema na pumpama) koji se koristi za pogon radnih mašina i traktora (poljoprivrednih i šumskih), što može direktno da ima uticaj na cenu poljoprivredne proizvodnje. A nije ograničena ni cena ulja za loženje koje je isto po sastavu kao dizel, avionskih benzina koji su visokooktanski benzini, mlaznih goriva – kerozina koji je takođe blizak dizelu. Ne treba zaboraviti ni biodizel, on ne spada u goriva naftnog porekla (ne potpada pod ograničenje), ali jeste motorno gorivo. Pa će se, ako na tržištu nema evro izela i benzina od 95 oktana, korisiti zamenska goriva, ona kojih ima na tržištu, koja su skuplja, jer njihova cena nije ograničena. Da li je to namera, ekstraprofitom na tim proizvodima pokriti gubitak i ipak napraviti veći profit? Ko pamti 90-te godine, setiće se ograničene cene hleba i pekara u kojima se nije mogao naći taj hleb, već samo kifle i druga skuplja peciva. O tome pričam.
4. Umesto zaključka
Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke.
Ponoviću lični utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, koji se može pročitati na Pravnom portalu.
Ostaje nada da ipak postoji nekakav smislen plan, da Uredba neće biti jedino što je donešeno, da će uslediti propisi (odnosno izmene propisa) kojima će se „ispeglati“ problemi koje sam opisao. Ali, nada umire poslednja kako kažu, a postupanja nadežnih poslednjih godina ne daju razloge za optimizam. Izgleda da nam svima zajedno samo sreća može pomoći,jer tojedino ostaje u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja, stručnosti i sposobnosti.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
