Ovaj tekst je nastao od stručnog komentara „Rehabilitacija, pravda za nevine ili nova nepravda za mnoge?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 93, maj 2022. god. Konkretan povod za pisanje navedenog komentara bila je potreba da se analizira nešto što kod nas, po mom mišljenju, nije urađeno na najbolji način (što je praktično standard u postupanju), a sprovodi se već više od deceniju i po.
Naime, ovde govorim o rehabilitaciji lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava, uređenoj Zakonom o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“, br. 92/2011) – u daljem tekstu: Zakon. Inače, to nije prvi propis koji je kod nas tretirao ovu problematiku, naime stupanjem na snagu Zakona prestao je da važi Zakon o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006) – u daljem tekstu: prethodni zakon.
Osnovnim pitanjima, šta je to rehabilitacija uopšte odnosno šta predstavlja, bavio sam se u tekstu „Šta je to rehabilitacija?“. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
Pitanjem ko ima pravo na rehabilitaciju a kome to pravo može biti uskraćeno i zašto bavio sam se u komentaru „Ko ima a ko nema pravo na rehabilitaciju?“
U ovom komentaru ću se pozabaviti nekim spornim pitanjima (po mom mišljenju) kod procesa rehabilitacije.
Inače, tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
1. Pravda za nevine ili nova nepravda za mnoge?
Iako je Zakon, kao što je već rečeno, mnogo opširniji i obuhvatniji, opšti zaključak nakon čitanja istog je da ovim propisom nisu mogle biti ispravljene sve nepravde, ali da su njegovom primenom učinjene i neke nove, a što je primena Zakona jasno pokazala.
Moja namera nije da sudim i presuđujem, niti dajem konačan stav i mišljenje, već da izložim problem. Zakonodavac i ovde jeste bio u nezavidnoj situaciji, kao i u slučaju Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015-OUS, 95/2018 i 153/2020), čija je primena direktno uslovila pojedina rešenja u Zakonu, a kojim sam se takođe detaljno bavio u komentarima: „Šta je to restitucija?“, „Ko ima a ko nema pravo na restituciju?“ i „Šta je još sporno kod restitucije?“.
Moja zamerka se kreće prvenstveno u pogledu relativizovanja i izjednačavanja. Problem je u generealizaciji. Nisu svi zločinci isti (postoje veći i manji zločini), ali je svim učiniocima zajedničko da su nekakvo nedopušteno delo učinili. Sama polazna konstrukcija, koja je osnov prava na rehabilitaciju i kaže da to pravo imaju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava, je vrlo diskutabilna.
Ako je neko lice pretrpelo neku posledicu bez valjanog postupka i bez donete odluke, takvo postupanje jeste nezakonito i nepravedeno, ali to se lice (po mom mišljenju) ne može automatski smatrati bezgrešnim samo zato što je postupak bio loš, već bi postupak trebalo sprovesti ili ponoviti, te utvrditi činjenice. Zakonski termin „nevin“ podrazumeva i one oslobođene iz formalnih razloga, a ciljevi Zakona su više na terenu pravde i pravičnosti nego prava (u formalnom smislu).
U stvari, ovde je ponovo reč o nekom ideološkom pristupu, ali sa nedovoljno utvrđenim parametrima. Mi smo država u kojoj se istorija još uvek piše i tumači (umesto da samo tretira činjenice), a o tome šta se i kako zbivalo, ne postoji jedinstven stav. U takvoj situaciji, davanje konačnog suda o nečijim postupcima i delima je vrlo nezahvalno.
Zakonom su obuhvaćeni politički ili ideološki razlozi, ali se u praksi domaćih sudova taj pojam pokazao kao veoma „rastegljiv“. Ovde moram reći, mnogo lica jeste osuđeno samo zato što su bili pripadnici neke grupe ili politički aktivni pre i za vreme rata, ali ne treba zaboraviti da postoje mnogi slučajevi gde postoji osnov za krivicu.
Navešću jedan od primera iz sudske prakse, gde je lice osuđeno na zatvorsku kaznu (koju uzgred nije izdržalo u celosti) za pokušaj ubistva mesnog partijskog funkcionera, zato što je po sopstvenom priznanju, bio ideološki protivnik nove vlasti i dobio takvo naređenje od svojih istomišljenika. Navedeno lice je presudom rehabilitovano jer je osuđeno iz „političkih i ideoloških razloga“. E sad, može biti da su razlozi njegovog delovanja bili političkih i ideološki, ali delo svakako ne može biti svrstano u tu kategoriju, jer reč je o krivičnom delu učinjenom protiv života i tela, i to nakon završetka rata. Politički i ideološki razlozi ne opravdavaju ubistvo, čak ni za vreme ratnih operacija. Dakle, šta ćemo sa onima kojima su zbog ideoloških razloga zlo naneli upravo ti za koje se traži rehabilitacija? Pojam ratnog zločina je ograničen u pravnom smislu, a zla koje ljudi čine su razna. Otvaramo li time novu nepravdu?
S druge strane, osim kruga lica koja mogu biti rehabilitovana, po mom mišljenju sporna su i neka dela za koje bi se mogla tražiti rehabilitacija (na primer dela u vezi sa Zakonom o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže). Naravno, ovde nije sporno da se ne može dokazivati nevinost, nego krivica, ali bez obzira da li je neko delo učinjeno s namerom (a pogotovo tada) ili iz nehata, ukoliko je nešto zabranjeno propisima neke države, onda je kazneno delo. Da ne ulazimo u to da je veoma teško iz nehata činiti nešto poput krijumčarenja (šverca). Pitam se, kako konkretno krivično delo iz oblasti privrede prevesti na polje političkih i ideoloških razloga?
2. Ko su okupatori a ko kvislinzi?
Zakon barata pojmovima „okupacione snage i kvislinške formacije“, bez neke precizne definicije tihpojmova. Zakon kaže da se ne mogu rehabilitovati pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije (u daljem tekstu: RS) tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina, što valjda znači da ostali pripadnici tih formacija mogu bez ikakvih uslova?!
Da bi malo pojasnili filozofski aspekt ovog dela priče, moramo uzeti neke validne stavove i definicije i pojasniti ovu materiju. Pojam „okupacione snage“ podrazumeva vojnu silu jedne države koja je okupirala (privremeno zauzela) teritoriju druge suverene države. U našem slučaju tu se mogu svrstati i domaći državljani koji su za vreme rata po osnovu podele Kraljevine Jugoslavije između okupacionih sila, postali državljani druge države i služili u vojsci te druge države, ili joj dobrovoljno pristupili, odnosno postali vojnik na bilo koji način, uključujući i prisilnu mobilizaciju. Pitanje za razmatranje je, ako su određene države, odnosno režimi koji su njima upravljali bili fašistički, tj. nacistički (takvima nedvosmisleno definisani od strane međunarodne zajednice i novih vlasti tih istih država) i sprovodile takvu politiku (koja uključuje i zločine genocida i sl.), da li su dostojni rehabiltacije pripadnici njihovih oružanih snaga, koji nisu lično počinili ratni zločin, samim postojanjem činjenice da su služili u takvoj formaciji, sve i da su prisilno mobilisani? O dobrovoljcima ne treba raspravljati, ali i kod onih koji su tamo „zalutali“ morala je postojati svest o tome gde se nalaze i šta čine. Pristajanje i nereagovanje na zločin je isto tako zločin.
S druge strane, što je mnogo veći problem, nigde nisu jasno odvojeni pripadnici domaćih (srpskih) vojnih formacija koje su se borile na strani Sila osovine. Neke od ovih formacija ne može da opravda čak ni klimava konstrukcija „političkih i ideoloških razloga“ ma koliko je slobodno tumačili. Navešću kao primer Srpski dobrovoljački korpus (tzv. Ljotićevci), čiji pripadnici su bili isključivo dobrovoljci (fašističke ideologije), i koji nikada nisu učestvovali u borbama protiv okupacionih snaga (već isključivo za njihov račun), za razliku od, recimo, pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini (tzv. Ravnogorci), koji to u više potvrđenih slučajeva jesu. Iako je najpre Uredbom o načinu ostvarivanja prava pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta u oblasti boračko-invalidske zaštite (“Sl. glasnik RS”, br. 51/2005), a potom i Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Sl. glasnik RS“, br. 18/2020), pripadnicima te formacije priznat status i prava učesnika Narodnooslobodilačkog rata, njihova prava uloga je još uvek (i biće zauvek izgleda) predmet rasprave. Pre svega, postojalo je više formacija koje su se kolokvijalno nazivale “četnici”, od kojih su samo deo bili “Ravnogorci”. Kako se odrediti prema formaciji Koste Pećanca (uz svo uvažavanje njegovih dela od pre i za vreme Prvog svetskog rata) koja je sebe takođe nazivala četnici, ali je i deklarativno priznala da je uz sile osovine odmah po okupaciji. Drugo, ono što bi formaciju svrstavalo kao jednu operativnu celinu je efektivna centralizovana komanda, tj. komandni lanac, koji nije postojao čak ni između onih koji su sebe nazivali istim imenom. Četnici u Crnoj Gori, Hercegovini i Hrvatskoj formalno su bili organizovani kao dobrovoljačke pomoćne vojne jedinice (Milizia Volontaria Anti Comunista) u sastavu Kraljevske italijanske vojske, sve do kapitulacije Italije 1943. god.
Ono što je još spornije, je činjenica da je bilo grupa koje su se borile malo na jednoj, malo na drugoj strani. A pravi primer za to su „Ravnogorci“ koji su prihvatali „legalizaciju“ (potpisali dokument) u više navrata i time se direktno stavili u službu marionetske države formirane od okupatora, čime formalno postaju ono što se naziva kvisling. Pogotovo je sporan period od druge polovine 1944. do početka 1945. god. kada su, formiranjem nečega što se zvalo „Srpski udarni korpus“, sve formacije koje su delovale na teritoriji Srbije (uključujući i one zvanično formirane od marionetske države pod okupacionom vlašću), praktično spojene u jednu, sa zajedničkom komandom, čija je jedina operativna namena bila otpor nadiranju jedinica Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Ovde moram reći da me navedeni deo priče i lično pogađa, kao nekoga kome je jedan pradeda (nosilac Karađorđeve zvezde iz Prvog svetskog rata) streljan 1944. god. (bez suđenja) kao zapovednik kvislinške formacije, a drugi recimo bio na robiji zbog istog. Naravno sve to pratila je i konfiskacija imovine. Iako se zna da sigurno nisu činili ratne zločine i da su provereno učestvovali u borbama protiv okupacionih snaga (prema urednoj nemačkoj vojnoj arhivi, ne našoj). Ali tako je kako je, i oni su pretrpeli posledice odluka svoje vrhovne komande (recimo onih o legalizacijji) i borbi protiv partizana i pripadnika Narodnooslobodilačke vojske (recimo u bici na Jelovoj gori).
Posebna priča su pripadnici oružanih formacija država koje su formirane od strane okupacionih sila i postojale na teritoriji bivše Jugoslavije samo za vreme rata (Srpska državna straža u Srbiji te Domobrani i Ustaše u Nezavisnoj državi Hrvatskoj). Kakav je njihov status, ako uzmemo u obzir karakter tih država i dešavanja na njihovim teritorijama?
Ovaj deo priče završiću konstatacijom da se nikako ne može biti istovremeno na dve strane, a izbor strane uvek vodi do određenih posledica. U krajnjoj liniji, nije bitno kako je neko nešto počeo, već kako završio. Setimo se, Sovjetski savez (i njegova pravna naslednica Rusija) smatraju se silama pobednicama u Drugom svetskom ratu, iako su učešće u tom ratu 1939. god. započeli na strani Nemačke (združenim napadom na Poljsku).
3. Umesto zaključka
Ponoviću ono najvažnije po mom mišljenju. Pogled na nečiju ličnost i delo je uvek stvar subjektivnog pristupa, pogotovo ako je reč o bliskim licima. Neko može biti dobar otac a s druge strane može počiniti zločin. Pitanje za razmišljanje je, kada se nešto o nekome ili nečemu tvrdi (da jeste ili nije) ili donosi sud, da li se u potpunosti može isključiti subjektivni pristup i govoriti o nečemu što se dešavalo davno, pogotovo o stvarima koje se ne mogu razumeti bez, opet, subjektivnog pristupa njihovih učesnika i u kontekstu okolnosti u kojima su se oni nalazili.
Na kraju, stiče se utisak da iako je proces rehabilitacije već tretiran zakonom, da iako se na uređenje ovih pitanja dugo čekalo, Zakon ipak ostao nedorečen i nedorađen, što je jasno i pokazala primena istog u praksi. Drugo pitanje koje se postavlja, a o kom neću raspravljati, je, da li se iza donošenja manjkavog propisa, krila možda neka namera? Recimo da se uz one koji stvarno treba da budu rehabilitovani „provuku“ i neki drugi, ne bi li se time stvorila osnova za povraćaj oduzete imovine recimo? Ili da se teret odgovornosti prevali na sudove koji sprovode postupke rehabilitacije?
Da li da ponovim na šta me podseća ono što se čini kod nas? Mislim da nije potrebno, ko je ranije čitao moje komentare jasno mu je. Kome nije, neka pogleda ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
