Ovaj tekst je nastao odstručnog komentara „Rehabilitacija, pravda za nevine ili nova nepravda za mnoge?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 93, maj 2022. god. Konkretan povod za pisanje navedenog komentara bila je potreba da se analizira nešto što kod nas, po mom mišljenju, nije urađeno na najbolji način (što je praktično standard u postupanju), a sprovodi se već više od deceniju i po.
Naime, ovde govorim o rehabilitacijilica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava, uređenoj Zakonom o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“, br. 92/2011) – u daljem tekstu: Zakon. Inače, to nije prvi propis koji je kod nas tretirao ovu problematiku, naime stupanjem na snagu Zakona prestao je da važi Zakon o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006) – u daljem tekstu: prethodni zakon.
Pre analize, ograda. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko uradio (napisao), onog što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno odnosno polno neutralno i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice).
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
U ovom tekstu ću se pozabaviti osnovnim pitanjima, šta je to rehabilitacija uopšte odnosno šta predstavlja i podrazumeva. Pitanjem ko ima pravo na rehabilitaciju a kome to pravo može biti uskraćeno i zašto, bavio sam se u komentaru „Ko ima a ko nema pravo na rehabilitaciju?“ A preostala sporna pitanja razmotrio sam u tekstu „Šta je sporno kod rehabilitacije?“.
Inače, tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
1. Šta podrazumeva rehabilitacija?
Zakonom je dakle uređena rahabilitacija i pravne posledice iste za određen krug lica. Ovde se neću baviti samim postupkom rehabilitacije (ko ima pravo da ga pokrene, u kom roku, nadležnošću, procesnim pitanjima – pravilima i tokom postupka i sl.) niti pravima rehabilitovanih i drugih lica. U ovom i povezanim tekstovima ću se pozabaviti nekim načelnim pitanjima u domenu pravde i pravne filozofije.
Generalno, na prvo čitanje, Zakon je mnogo opširniji i obuhvatniji od prethodnog zakona, a pojedina rešenja uslovljena su donošenjem drugih propisa, npr. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015-OUS, 95/2018 i 153/2020), kojim sam se takođe detaljno bavio u komentarima: „Šta je to restitucija?, Ko ima a ko nema pravo na restituciju?“ i „Šta je još sporno kod restitucije?“.
Inače, rehabilitacija lica u svom najopštijem značenju predstavlja primenu metoda psiho-fizičke i socijalne pomoći pojedincima sa bilo kojim hendikepom kako bi bili u mogućnosti da na najbolji način samostalno povrate izgubljene sposobnosti i uključe se u život uprkos teškoćama koje imaju. U užem pravnom smislu rehabilitacija kao pojam znači prestanak pravnih posledica neke osude. Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) u članu 97. kaže da se rehabilitacijom briše osuda i prestaju sve njene pravne posledice, a osuđeni se smatra neosuđivanim, ali da se rehabilitacijom ne dira u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi. Rehabilitacija nastaje ili na osnovu samog zakona (zakonska rehabilitacija) ili po molbi osuđenog lica na osnovu sudske odluke (sudska rehabilitacija).
U smislu člana 3. Zakona rehabilitacija je utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica na koja se Zakon odnosi lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga. A pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena Zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji i obuhvataju pravo na: poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete, odnosno obeštećenje za tu imovinu, pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje).
Inače, ko nije započeo postupak, više i ne može ostvariti pravo na rehabilitaciju, jer je pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ograničeno na pet godina od dana stupanja na Zakona, što će reći novi zahtevi nisu mogući nakon 15. decembra 2016. god. kada je isteklo pet godina primene Zakona.
2. Umesto zaključka
Na kraju ovog teksta kao uvodnog, pomenuću ono što je, po mom mišljenju, najvažnije kod rehabilitacije, a čime ću se detaljno baviti u tekstu „Šta je sporno kod rehabilitacije?“. Pogled na nečiju ličnost i delo je uvek stvar subjektivnog pristupa, pogotovo ako je reč o bliskim licima. Neko može biti dobar otac a s druge strane može počiniti zločin. Pitanje za razmišljanje je, kada se nešto o nekome ili nečemu tvrdi (da jeste ili nije) ili donosi sud, da li se u potpunosti može isključiti subjektivni pristup i govoriti o nečemu što se dešavalo davno, pogotovo o stvarima koje se ne mogu razumeti bez, opet, subjektivnog pristupa njihovih učesnika i u kontekstu okolnosti u kojima su se oni nalazili.
Na kraju stiče se utisak da iako je proces rehabilitacije već tretiran zakonom, da iako se na uređenje ovih pitanja dugo čekalo, Zakon ipak ostao nedorečen i nedorađen, što je jasno i pokazala primena istog u praksi. Drugo pitanje koje se postavlja, a o kom neću raspravljati, je, da li se iza donošenja manjkavog propisa, krila možda neka namera? Recimo da se uz one koji stvarno treba da budu rehabilitovani „provuku“ i neki drugi, ne bi li se time stvorila osnova za povraćaj oduzete imovine recimo? Ili da se teret odgovornosti prevalili na sudove koji sprovode postupke rehabilitacije?
Da li da ponovim na šta me podseća ono što se čini kod nas? Mislim da nije potrebno, ko je ranije čitao moje komentare jasno mu je. Kome nije, neka pogeda ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
