Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „ Zašto je važno ostvarenje zabranjene posledice?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 97, septembar 2022. god.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde.
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Konkretan povod za pisanje gore navedenog komentara je zaključak Višeg suda u Čačku (u daljem tekstu: Sud) koji dokazuje ono što u svojim radovima neprestano ističem. Znači, povod u pozitivnom kontekstu, nasuprot uobičajenom kada sam kritički nastrojen prema zaključcima sudova, što je na moju veliku žalost, jer više bih voleo da ističem ono što je dobro i pravilno nego da kudim.
U ovom tekstu ću se pozabaviti nekim osnovnim pitanjima u vezi zabranjene posledice, dok ću se u komentaru “Zašto postoji nerazumevanje u vezi zabranjene posledice?” pozabaviti time odakle dolazi nerazumevanje oko zabranjene posledice.
1. Šta je Sud zaključio?
Šta je to rekao Sud u obrazloženju rešenja Kž 246/2016 od 23. novembra 2016. god. a toliko je bitno? Citiram:
„ […] Presudom prvostepenog suda okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela iz čl. 23. st.1. Zakona o javnom redu i miru na način što je oštećenom uputio uvredljive reči […], a takođe mu je pretio […]
Žalba branioca okrivljenog je osnovana.
Radnja izvršenja krivičnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u vršenju službene dužnosti iz čl. 23. st.1. Zakona o javnom redu i miru je “Ko preti da će napasti, pokuša da napadne, ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice u vršenju službene dužnosti”, što znači da ta radnja za posledicu mora imati ometanje službenog lica u vidu otežavanja izvršenja svojih službenih dužnosti, a što ne stoji u izreci presude zbog čega je presuda nerazjmljiva i time je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz čl. 438. st.1 t.11. ZKP. […]”.
Konačno da se neko setio da pogleda šta zaista piše u propisu i da pravilno protumači normu, primenjujući ono što se uči na fakultetu. Istine radi, Sud nije učinio ništa epohalno, samo je sledeći postulate kaznenog prava i postupka, te pravila tumačenja potrebna za pravilno razumevanje norme, istakao ono što je očigledno (onima koji imaju pravničko znanje naravno).
A šta je to toliko bitno na šta Sud podseća? Prosto, reč je o osnovama. Inače, o pravilima tumačenja, jedinstvenosti pravnog poretka, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa (o nomotehnici), te suštinskim problemima našeg pravnog sistema, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, tako da ovde neću širiti priču. Samo ću podvući ono važno. Naime, u većini propisa kada se predviđa kazneno delo, navodi se odrednica tipa „da se kažnjava za postupanje suprotno odredbama propisa“ a da nigde nije objašnjeno šta to konkretno znači, niti definisano, već se ostavlja na procenu onome ko sprovodi postupak. Kada radnja (postupanje suprotno zabrani ili odredbama) ili način izvršenja iste nije precizirana, ostavljena je velika sloboda u tumačenju a tu dolazimo do jednog od osnovnih postulata u pravu, do ustavnih načela, i načela prekršajnog i krivičnog postupka, a to je da se propisi u primeni tumače restriktivno, što uže, znači, prvo se gleda da li postoji direktna zabrana, pa dalje.
2. O čemu ovde govorimo?
Vidimo da je Sud u pokaznom primeru stvari postavio logično, znači, da bi kazneno delo postojalo potrebno je da dođe do ostvarenja odnosno nastupanja zabranjene posledice. A kakva je ta posledica čije je nastupanje zabranjeno?
Ovde moramo ući u malo šire objašnjenje i pravnu teoriju.
Ono o čemu se mora povesti računa, je da, pri propisivanju pravne norme imamo dispoziciju (obaveza ili zabrana), i sankciju (kazna za postupanje suprotno utvrđenoj obavezi ili zabrani). I dispozicija i sankcija imaju svoje pretpostavke koje moraju biti ispunjene. Recimo pojednostavljeno, kada se kaže (primer): „prilikom izvođenja obuke“ to je pretpostavka dispozicije (kada postoji neka obaveza ili zabrana), a odrednice tipa: „instruktor je dužan da…“ su dispozicija u užem smislu (sama obaveza ili zabrana). Dalje, kada se kaže: „instruktor koji postupa suprotno obavezi iz…“ to je pretpostavka sankcije (kada će se izreći ista), a „kažnjava se kaznom od…“ je sankcija u užem smislu.
Dakle, da bi govorili o kažnjavanju za neko delo, mora biti ostvarena pretpostavka sankcije. Kod nekih dela, (recimo prekršaja, koji su lakši oblik kaznenih dela), pretpostavka može biti ispunjena, bez obzira da li je radnja prouzrokovala neku posledicu. Recimo, čim neko vozi brže od dozvoljene brzine prekršaj postoji, bez obzira da li je postojala namera učinioca da to čini, zbog čega je to učinio, da li je time nekog ugrozio, itd. Da li će učinilac biti kažnjen, potpuno je drugo pitanje, gde se ceni sve navedeno.
Ali, za postojanje krivičnih dela i nekih prekršaja potrebno je da u okviru pretpostavke sankcije, dođe do ostvarenja zabranjene posledice, daje nekom radnjom izazvana specifična posledica koja je propisana kao zabranjena. Jer, svrha propisivanja kaznene norme je zaštita nekog dobra. Mora se povesti računa o dobru (život, telo, javni poredak, mir…) koje se štiti normom.
Pokušaću da objasnim na primerima. Osnovni oblik krivičnog dela teška telesna povreda iz stava 1. člana 121. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, glasi: „Ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“.
Član 121., nalazi se u posebnom delu KZ, glavi 13. pod nazivom „KRIVIČNA DELA PROTIV ŽIVOTA I TELA“. Naziv glave upućuje da je dobro koje se štiti čovek kao takav, odnosno ljudski život i telo, što podrazumeva i stanje tela, znači zdravlje. Zabranjena posledica u navedenoj normi je telesna povreda ili teško narušenje zdravlja nekog konkretnog lica, koja mora biti izazvana radnjama okrivljenog lica. Ocena težine povrede i narušenja zdravlja stvar je veštačenja (ocena posledica) i bitna je za kvalifikaciju dela. Ali bez ostvarenja povreda ili narušenja zdravlja kao posledica radnji nekog lica nema ni ovog dela.
Ali, kod čitanja i tumačenja norme ne treba biti bukvalista, pa tražiti da sve tačno i jasno piše u propisu. Jer, neke stvari se podrazumevaju kao logične, tako da norma neće biti postavljena po strukturi dispozicija – sankcija.
Kao primer navešću krivično delo ubistvo iz člana 113. KZ (iz iste glave kao napred objašnjavano delo), gde norma glasi: „Ko drugog liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina.“. Ovde je jasno da je zabranjena posledica nastupanje smrti nekog lica, iako nije tako rečeno. Tu dolazi do značaja ono što sam ranije rekao da se kod tumačenja mora voditi računa o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. A podrazumeva se i da je ljudski život neprikosnoven, jer to Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022) propisuje u članu 24. Zato nema ni potrebe dodatno to naglašavati.
Da se vratim na pokazni primer koji je povod za ovaj komentar, gde je Sud pravilno rezonovao, kada je za postojanje krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. Zakona o javnom redu i miru (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016 i 24/2018) zahtevao da bude ostvarena posledica koja se sastoji u ometanju službenog lica u izvršenju dužnosti, odnosno da je to službeno lice bilo sprečeno da izvrši neku službenu radnju. U suprotnom može da postoji samo neki oblik uvrede, ili eventulano ugrožavanja sigurnosti, što zavisi od reči koje su upućene službenom licu, i podobnosti tih reči da izazovu osećaj uvređenosti (ili straha) kod oštećenog, što opet zavisi od same ličnosti oštećenog i njegovih karakteristika. Drugo delo, bez ostvarenja zabranjene posedice ne postoji. Jer, rečeno je: “[…] na način što je oštećenom uputio uvredljive reči […], a takođe mu je pretio […]”. A za konkretno delo ne kažnjava se za pokušaj. Jer, član 30. KZ propisuje da se za pokušaj kažnjava samo onaj ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, i to samo za krivična dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna ili kada sam zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj.
Za osnovni oblik krivičnog dela iz člana 23. Zakona o javnom redu i miru propisana je kazna zatvora od šest meseci do dve godine, a kažnjavanje za pokušaj nije izričito predviđeno, tako da se sve svodi na ostvarenje zabranjene posledice, odnosno da je zaista došlo do ometanja – onemogućenja službenog lica u izvršenju službenih radnji.
Znači, ako je propisana mogućnost kažnjavanja za pokušaj, do ostvarenja specifične zabranjene posledice ne mora doći, ovako stvar je jasna, od nastupanja iste sve zavisi.
3. Umesto zaključka
Ostaviću svakome slobodu da donese sopstvene zaključke. Nažalost, zaključci Suda koje sam ovde razmatrao su izuzetak, a pravilo je da ono što se čini kod nas nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Ostaje nada da će bar neko pročitati i ova razmatranja, a ako ne to, bar početi da prati relevantnu sudsku praksu. Dok se to ne desi, svima kojima odgovornost za nešto zavisi od ostvarenja zabranjene posledice želim sreću, jer nažalost a najčešće, u situacijama gde nešto zavisi od tumačenja i znanja, samo im sreća može pomoći.
Izvor: izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“, redakcija Profi Sistem Com
