Konkretan povod za pisanje ovog komentara je presuda 9 Prž.br. 19322/22 od 20. oktobra 2022. god. kojom je Prekršajni apelacioni sud (u daljem tekstu: apelacioni sud) odbio žalbu okrivljenog kao neosnovanu i potvrdio presudu 3 Pr.br. 5204/21 od 27. jula 2022. god. Prekršajnog suda u Smederevu (u daljem tekstu: prvostepeni sud), a koje presude su (po mom mišljenju) neverovatne, iz više razloga.
Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi. Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Ovde ću se pozabaviti onim što spada u elementarnu logiku, a ima veze sa pravnim znanjima. Inače, o navedenim presudama pisao sam i u „Ko i kako pribavlja dokaze u prekršajnom postupku?“, gde sam objasnio šta je bilo sporno u vezi dokazivanja konkretnog prekršaja.
1. Kako se to „odmeravaju“ fiksne novčane kazne?
I šta god mi bilo čudno u vezi ovog slučaja, to o čemu sam pisao u „Ko i kako pribavlja dokaze u prekršajnom postupku?“, nije to ono što mi je ovde najneverovatnije. Ima još nešto veoma zanimljivo (da ne kažem skandalozno).
Citiraću deo obrazloženja presude apelacionog suda:
„ […] Prilikom odlučivanja o visini kazne, prvostepeni sud je cenio sve okolnosti propisane odredbom člana 42. Zakon o prekršajima koje su od uticaja na vrstu i visinu kazne, pa je okrivljenom izrekao novčanu kaznu u iznosu navedenom u izreci prvostepene presude koja je i po oceni ovog suda srazmerna težini učinjenog prekršaja i drugim relevantnim okolnostima i kojom će se u konkretnom slučaju ostvariti svrha prekršajnog kažnjavanja, odnosno izrečena je novčana kazna u fiksnom iznosu koji je zakonom predviđen za ovu vrstu prekršaja. […]“.
Izvinite, šta je to cenio apelacioni sud? Kakvu srazmeru? O čemu pričaju?
Član 42. Zakona o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, koji govori o odmeravanju kazne, a na koji se apelacioni sud poziva, kaže da se kazna za prekršaje odmerava u granicama koje su za taj prekršaj propisane, a pri tome se uzimaju u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja (težina i posledice prekršaja, okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen, stepen odgovornosti učinioca, ranija osuđivanost, lične prilike i imovno stanje učinioca i držanje učinioca posle učinjenog prekršaja).
Ali, stav 7. člana 174. ZOP decidno predviđa da ako sud utvrdi da je okrivljeni koji je zahtevao sudsko odlučivanje odgovoran za prekršaj, svojom odlukom će ga obavezati da novčanu kaznu iz prekršajnog naloga plati u punom iznosu kao i da nadoknadi sudske troškove. Dakle, nema se šta ceniti i odmeravati, kazna je fiksna. A apelacioni sud samo potvrđuje to, ništa više.
Inače, prvostepeni sud je u obrazloženju svoje presude lepo rekao, bez nepotrebnog „filozofiranja“ (citat):
„ […] Okrivljenom je izrečena novčana kazna predviđena u fiksnom iznosu od 10.000,00 dinara u smislu člana 332a st. 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima […]“.
Jer, ovde je reč bila o prekršaju propisanim tačkom 2) stava 1. člana 332a Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018, 23/2019 i 128/2020-dr.zakon ), prema kojoj se novčanom kaznom u iznosu od 10.000 dinara kažnjava za prekršaj lice koje postupi suprotno odredbi stava 1. člana 28. istog zakona, a koja kaže da vozač za vreme vožnje ne sme da koristi telefon, odnosno druge uređaje za komunikaciju ukoliko nema, odnosno ne koristi, opremu koja omogućava telefoniranje bez angažovanja ruku.
Zato ponavljam pitanje, šta je to apelacioni sud razmatrao, kakvu srazmeru je utvrđivao, kad ovde nije reč o novčanoj kazni određenoj u rasponu, kad se samo kazna u fiksnom iznosu može izreći?
Ovde je izgleda reč o maniru da se presude pišu tipski, korišćenjem iste matrice, bez dovoljno promišljanja. Ili je reč o neznanju i nerazumevanju odredbi propisa? Znam, o logičkim sposobnostima je nezahvalno govoriti, ali postavljene premise uvek moraju davati konkluziju. Ako ne to, onda bar da budu tačne, da ono što se navodi kao osnov zaista piše u propisu. Ali, kad se radi brzo, ako je jedino bilo bitno da se potvrdi prvostepena presuda i sprovede kažnjavanje (čitaj kao „uteraju“ pare u budžet), onda je moguće i ovo.
2. Umesto zaključka
Šta reći na kraju? Da i ovo pokazuje koliko institucije kod nas svojim činjenjem urušavaju sistem koji kako tako funkcioniše? Ovde je reč o radu jednog apelacionog suda, gde po logici stvari rade iskusnije i bolje sudije, oni koji treba da kontrolišu rad nižih sudova. Ako su oni bolji, šta očekivati od onih lošijih?
Kako god, moj lični utisak je i dalje da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: izvod iz propisa je preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, redakcija Profi Sistem Com
