Ovaj tekst je nastao od stručnog komentara „Ko garantuje za bitkoin i ostale kriptovalute?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 94, jun 2022. god. Konkretan povod za pisanje komentara bilo je ono što me kao pravnika intrigira, a što je izraženo u naslovima komentara. Ova analiza je rađena sa aspekta pozitivnog prava RS, ali principi i pitanja koje postavljam su globalni.
Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu, a sažetak navedenog komentara, prilagođen široj čitalačkoj publici, pod naslovom „Nekom kripta, a nekom valuta“, objavljen je u nedeljniku NIN, br. 3732 od 7. jula 2022. god.
Kao i uvek, pre analize, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno i polno neutralno, i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice).
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su na Pravnom portalu.
Ono što aktuelizuje ovu analizu je vest o uspešnom završetku inicijalne ponude FIN, prvog srpskog digitalnog tokena domaće startap kompanije Finspot, uz prodaju 58,23% ukupnog iznosa ponude. Navodi se da je do ponoći, 28. juna 2022. god. prodato 20.527 FIN tokena čija je pojedinačna vrednost 1.000 dinara. Moram reći, ova digitalna valuta se ipak malo razlikuje od onih svetskih poznatih, od bitkoina pre svega, a zašto biće jasno na kraju čitanja ovog serijala tekstova.
U ovom tekstu razmotriću osnovna pitanja, šta su kriptovalute odnosno digitalna imovina uopšte. U komentaru „Da li su kriptovalute imovina u pravom smislu?“ ću se pozabaviti time da li su kriptovalute imovina u pravom smislu reči, da li ih je dozvoljeno posedovati te legalno raspolagati sa istim? Zašto je važno znati ko je izdavalac kriptovalute odnosno ko u stvari jemči za kripovalutu, razmatrao sam u „ Zašto je važno ko je izdavalac kriptovalute?“. Da li su transakcije u kriptovalutama bez troškova i poreski aspekt kod istih analizirao sam u „Da li su transakcije u kriptovalutama stvarno bez troškova?“. Pitanjima na čemu počiva sistem kriptovaluta, odakle dolazi njihova vrednost i ko ih kontroliše u stvari bavio sam se u tekstu „Da li se manipuliše kriptovalutama?“. I na kraju u tekstu „Da li je kod kriptovaluta sve onako kako se predstavlja?“, razmatrao sam ostala sporna pitanja u vezi kriptovaluta (anonimnost, sigurnost itd.), dakle ono što nisam analizirao u drugim tekstovima.
1. O izvoru informacija
Primarni predmet ove аnalize je bitkoin kao dominantna kriptovaluta, ali rečeno važi za sve kriptovalute. Kao izvor relevantnih informacija u ovom tekstu uzimam COINTELEGRAPH (https://cointelegraph.com). Ne, ovo nije reklama za navedeni portal (a ni kritika), niti imam bilo kakve veze sa istim, već mislim da se u informacije plasirane na tom portalu mogu pouzdati (jer dugo postoje i daju mnogo informacija), šta god da jeste ta platforma i koja god joj namena bila. Iako znam kako Google pravi izbor onog što daje kao rezultate pretrage u svom pretraživaču, uvek idem redom. Nije da verujem uvek svima i svemu, ali postoji razlog zašto je nešto prvo ponuđeno. Da li je stvarno kvalitet informacija posredi ili umešnost kreatora web sajta, nebitno je. Cenim i jedno i drugo. A navedeni portal je dugo bio prvi u pretragama. Inače, oni sami o sebi kažu (citat):
“Cointelegraph, osnovan 2013. godine, je vodeći i nezavisni digitalni medijski portal koji pokriva širok spektar vesti o blokčein tehnologiji, kripto imovini i novim finteh trendovima. Svakog dana naš tim isporučuje najtačnije i najnovije vesti iz decentralizovanih i centralizovanih svetova.
Naš programski sadržaj zasniva se na našoj strasti da isporučimo nepristrasne vesti, detaljne analitike, sveobuhvatne grafikone cena kriptovaluta, stručna mišljenja, kao i redovne izveštaje o društvenoj transformaciji koju digitalne valute donose.”.
Inače, u vreme pisanja ovog teksta postojao je COINTELEGRAPH Balkans (https://rs.cointelegraph.com), na srpskom jeziku. Ono što citiram su prevodi sa engleskog koji su stajali na toj adresi. Međutim, navedena adresa izvora informacija na srpskom postala je nedostupna neposredno posle mog obraćanja. Naime, zanimalo me mišljenje onih koji stoje iza navedenog sajta o ovom komentaru, pa sam im poslao isti uz propratno pismo. Odgovor nisam dobio, ali srpsko izdanje više ne postoji. A centralna adresa sada nije prva u pretragama, pojavljuju se drugi slični web sajtovi. Koincidencija ili …? U svakom slučaju zanimljiva okolnost.
Toliko o izvoru informacija. Da se pozabavimo onim što je bitno.
2. Šta je to digitalna imovina?
Da bude jasno na početku, nemam sumnju u tehničke aspekte, u samu blokčejn (blockchain) tehnologiju, niti u sigurnost, brzinu i jednostavnost prenosa. Mene naprosto zanima pravni aspekt svega, kao i u slučaju „regularnog, običnog“ novca.
Cointelegraph daje definiciju bitkoina (bitcoin) i kaže (citat): „Bitkoin (BTC) je digitalna valuta, koja se koristi i distribuira elektronski.“.
Na drugom mestu Cointelegraph kaže šta je digitalna valuta uopšte (citat):
„Kriptovaluta je digitalna ili virtuelna valuta dizajnirana da funkcioniše kao sredstvo razmene. Koristi kriptografiju da obezbedi i verifikuje transakcije kao i da kotroliše stvaranje novih jedinica određene kriptovalute. U suštini, kriptovalute su ograničeni unosi u bazi podataka koju niko ne može promeniti, osim ako nisu ispunjeni određeni uslovi.“
Dobro, inako nisam stručnjak za informacione tehnologije, meni je jasno šta je to i kako funkcioniše. Samo nisam siguran da je sve baš kristalno jasno i onima koji su pisali Zakon o digitalnoj imovini („Sl. glasnik RS“, br. 153/2020) kojim su uređeni izdavanje digitalne imovine i sekundarno trgovanje digitalnom imovinom u RS, pružanje usluga povezanih s digitalnom imovinom, založno i fiducijarno pravo na digitalnoj imovini, nadležnost Komisije za hartije od vrednosti i Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS), te nadzor nad primenom ovog zakona.
Verovatno i piscima zakona jesu jasna tehnička pitanja, neka pravna su pokrili, ali suštinsko pitanje koje ovde razmatram ostaje. Ali, svakako moram da pohvalim kreatore zakona, jer nasuprot ustaljenom obrascu da uvek i konstantno dobrano kaskamo, ovde smo pokazali da možemo da budemo u redu onih koji se prvi upuštaju u nešto novo. Jedino što mislim da posredi nije bila želja da se nešto uredi da bi građani bili sigurni, već da bi se trgovina i zarada na kripotovalutama stavila pod kontrolu da bi država mogla uzimati neki prihod i od toga.
Dakle, sam Zakon o digitalnoj imovini, njegov ratio legis, rešenja ponuđena u njemu, kako je u nomotehničkom smislu odrađen i sl., nisu predmet ove analize.
A šta pomenuti zakon kaže, šta su to kriptovalute? U članu 2. zakona daju se definicije. Najpre se kaže da, digitalna imovina, odnosno virtuelna imovina, označava digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja, pri čemu digitalna imovina ne uključuje digitalne zapise valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i drugu finansijsku imovinu koja je uređena drugim zakonima, osim kada je drugačije uređeno ovim zakonom.
A virtuelna valuta je vrsta digitalne imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje centralna banka, niti drugi organ javne vlasti, koja nije nužno vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička ili pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene i može se kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati elektronski.
Da sumiramo. Kriptovalute su vrsta imovine, u posebnom digitalnom obliku, nešto što nije materijalno. Nekakav su „novac“ (jer imaju neke odlike novca, služe za plaćanja) ali nemaju taj pravni status. Dakle, iako ime sugeriše na to, kriptovaluta ipak nije novac, odnosno kriptovaluta je neka valuta koja nije valuta u stvari?!? Malo nejasno, a zvuči kao da je rečeno od strane poznate osobe na visokoj funciji koju neću imenovati.
Da probamo da krenemo redom, možda bude jasnije.
3. Šta su valute?
Pravi problem je definisati šta su to valute? Da ne komplikujem previše, valuta je reč (italijanskog porekla) koja označava novčanu jedinicu neke zemlje. Svaka država obično ima svoju valutu, naša je dinar (RSD), američka je dolar (USD – $), a u dosta zemalja Evopske unije je evro (EUR – €) kao zajednička. U valutu spada papirni i kovani novac koji izdaje država ili banka i u opticaju služi kao sredstvo razmene i zakonsko sredstvo plaćanja. Inače, novac jedne nacionalne ekonomije u inostranstvu se pojavljuje kao efektivni novac ili valuta i kao kratkoročna potraživanja u inostranom novcu iliti devize. Iako laici pod devizama podrazumevaju strani novac, devize to nisu u zakonskom smislu, što sam objašnjavao u tekstu „Zašto nije dozvoljeno držati novac kod banaka u inostranstvu?“, u delu 4. – „Šta su devize?“ (tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 75, oktobar 2020. god.).
Znači, govorimo o novcu. Dakle, šta je novac?
Ono što pravi problem je (kao i u slučaju drugih domaćih propisa) nedostatak definicije. Naime, definiciju novca nemamo ni u jednom domaćem zakonu. E to, osim što je zanimljivo, u stvari pokazuje nomotehničko znanje pisaca domaćih propisa. Ovde se ponovo otvara pitanje loše napisanih propisa i njihove međusobne neusklađenosti. Kako očekivati od građana da usklade svoje ponašanje sa propisima kada ti propisi nisu usklađeni između sebe niti sami sa sobom, niti daju sva potrebna objašnjenja, definicije i uputstva? Da ne širim priču, o nomotehnici (šta je to, zašto je bitno), o jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”. Ovde ću samo reći da nedostatak precizne definicije ili upućujuće odrednice uvek može napraviti problem.
Recimo, Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) pod novcem podrazumeva samo metalni i papirni novac ili novac izrađen od nekog drugog materijala koji je na osnovu zakona u opticaju u RS ili u stranoj državi. Dok Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. glasnik RS“, br. 113/2017, 91/2019 i 153/2020) i Zakon o platnim uslugama („Sl. glasnik RS“, br. 139/2014 i 44/2018) kroz neku vrstu posredne odrednice (kroz nabrajanje) kao novac podrazumevaju gotov novac (domaći i strani), sredstva na računima (dinarska i devizna) i elektronski novac.
Ovde zabunu u pogledu kriptovaluta može uneti pojam elektronskog novca, koji laici (opravdano) mogu poistovetiti sa kriptovalutom. Sva „sreća“ pa pomenuti Zakon o platnim uslugama bar daje definicije gotovog i elektronskog novca, pa kaže da gotov novac označava novčanice i kovani novac, dok elektronski novac označava elektronski (uključujući magnetno) pohranjenu novčanu vrednost koja čini novčano potraživanje prema izdavaocu tog novca, a izdata je nakon prijema novčanih sredstava radi izvršavanja platnih transakcija i prihvata je fizičko i/ili pravno lice koje nije izdavalac tog novca. A šta je elektronski novac u stvari, e to baš nije jasno. Pomenuti zakon jedino definiše da elektronski novac u RS mogu izdavati: banke, javni poštanski operator, NBS, Uprava za trezor ili drugi organi javne vlasti u RS, i institucije elektronskog novca (privredna društva sa sedištem u RS koja imaju dozvolu NBS za izdavanje elektronskog novca).
Znači elektronski novac nije novac pohranjen na računu kod banke, jer to čine dinarska i devizna sredstva na računima. Pa šta je onda elektronski novac? Neki novac koji to i nije? Isto kao i kriptovalute? Jer, ne mora ga izdavati država, mogu ga izdavati i subjekti koji se bave delatnošću radi sticanja dobiti. RS može kontrolisati izdavaoce elektronskog novca (baš kao i izdavaoce digtalne imovine), ali samo na svojoj teritoriji, što u slučaju bitkoina i drugih kripotaluta nije slučaj. Dakle, ako izuzmemo tehnički aspekt (tehnologiju zapisa) i gledamo samo pravni, postavlja se pitanje šta je onda suštinska razlika u odnosu na kriptovalute? Nešto drugo, što će biti jasno onom ko ovaj i povezane komentare pročita do kraja (pogotovo tekst „Ko garantuje za bitkoin i ostale kriptovalute?“).
4. Umesto zaključka
Sad moram nešto da objasnim, čisto da neko ne bi pogrešno shvatio moje namere kod pisanja i objavljivanja teksta „Ko garantuje za bitkoin i ostale kriptovalute?“, odnosno ovog i povezanih komentara. Ne, ono što je mojim komentarima izneto nije preporuka da se novac plasira u zlato i sl. niti se time na bilo koji način zastupaju interesi banaka i drugih finansijskih institucija, čemu u prilog govore moji mnogobrojni tekstovi koji nisu išli u prilog bankama, gde sam ukazivao na nezakonitosti i manipulacije koje banke čine, kao i zakonski postupci koje sam protiv banaka preduzimao. Izneto predstavlja stručni komentar. A za takav komentar jedino su relevantni slovo zakona i opšti principi pravičnosti (ako već moramo da se na njih pozivamo). U stvari, reč je o elementarnoj logici, o posledicama logičknog razmišljanja. Jer, iako je o logičkim sposobnostima nezahvalno govoriti, postavljene premise uvek moraju davati konkluziju. Zato jedini savet koji mogu dati je, razmišljajte logički, sve sagledajte, procenite rizike pa delajte u skladu s tim.
Na kraju svojih komentara obično kažem da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, te da sam na na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“ opisao na šta me sve zajedno podseća. Ali, to je zato što se bavim pravom u RS. Međutim, ovakvo stanje nije samo na nivou RS, već globalno.
Albert Ajnštajn je rekao: „Samo su dve stvari neograničene – ljudska glupost i svemir. Ali za svemir baš i nisam siguran.“. A moj lični utisak je da sve što se čini poslednjih decenija predstavlja upravo to – glupost. I to pokreće svet. Ista stvar je sa svime. Npr. sa pričama o zagađenju, i prelasku na čiste tehnologije. I jedino je pogođena auto industrija, iako je zagađenje od autobobila nekih 2 do 7% (zavisno od država i doba godine) od ukupnog. I sad će električna vozila kao rešiti sve. Da ne ulazimo sad u zagađenje u vezi proizvodnje i odlaganja baterija, da se fokusiramo samo na stvaranje energije. Električna energija kod nas a i golobalno i dalje najviše dolazi iz termoelektrana koje su mnogo veći zagađivači od automobila. Jedan avion na međunarodnoj liniji troši više goriva (i to kerozina koji je „prljaviji“ od bezolovnog benzina) na čas nego 300 automobila (ili 500 ili čak više, zavisi od veličine aviona). Da ne govorimo o prekookenaskim brodovima čiji su motori daleko van ekoloških standarda koji važe za drumska vozila, a kojih je na desetine hiljada u svakom trenutku na putu negde (najveći deo roba na globalnom nivou transportuje se brodovima, nekih 90% transporta je kontejnerskog tipa). A naučnici kažu da industrija hrane generiše polovinu emisije ugljen-dioksida. Gde je tu logika? Mislim da je tu reč o nekom ekstraprofitu i potpunoj promeni transportnog sistema (generalnih postavki), ali o tome drugom prilikom.
Mnogo puta sam poslednjih godina izgovorio kako sam srećan jer sam odrastao i najlepši deo života proveo u vreme kad su automobili i motorciklli bili sirovi (bez elektronike), sa „pravim“ motorima, a ljudska „lepota“ bila bez plastičnih dodataka. Kada nisu zabranjivani junaci crtanih filmova, kada se nije moralo voditi računa o svakoj reči da se neko slučajno ne bi osetio pogođenim. Kad su ljudi prihvatali sve onako kako jeste, kada se nije tražila „skrivena“ poruka u svemu. Kada kompjuteri i mobilni telefoni nisu „olakšavali“ život. Jer, jedino što sam lično primetio u vezi tehnologije, je da sada za manje vremena mogu uraditi više posla, i da me mogu naći uvek, gde god bio, što će reći da slobodno vreme više ne postoji. Ali nisam primetio da se zbog više urađenog posla uvećala i zarada, već je suprotno, rad i znanje su obezvređeni. O kvalitetu života tek ne želim da govorim.
Kako god, uvek je u fokusu nešto suštinski nebitno, a ako je pažnja na tome, znači da neopaženo prolazi nešto veliko. A to je posebna priča.
Kako god, svima koji se upuste u trgovinu kriptovalutama želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i gde nema pravila, samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
