I Uvod
Ovo vrlo aktuelno pitanje je dobilo svoj epilog zauzimanjem stava Vrhovnog kasacionog suda (u daljem tekstu: VKS) u presudi br. Rev2 1557/2019 od 13. februara 2020. god. Ovo nije prva presuda o ovom pitanju gde VKS odlučuje o izjavljenoj reviziji, ali je prva nama dostupna u kojoj se jasno iznosi stav suda o spornim i nespornim činjenicama, te izvodi zaključak o osnovanosti ovog prava.
Svedoci smo u periodu koji je iza nas, u medijima, na društvenim mrežama i u kontaktu sa korisnicima, brojnosti sporova o ovom pitanju.
Naime, određene kategorije zaposlenih u javnom sektoru za standardni radni učinak i puno radno vreme primaju zaradu manju od minimalne. Iako je navedeno za rubriku „Verovali ili ne“, isto je realnost.
Problem je nastao što su ostali uskraćeniza regres i topli obrok. Glavni uzrok ili može se reći osnov za ove sporove je korekcija zarade do minimalne.
O minimalnoj zaradi i uslovima za njeno određivanje i isplatu sam pisala u okviru teksta „Minimalna zarada kao garantovana vrednost“, objavljenom na Pravnom Portalu, te se na ovom mestu neću detaljnije baviti navedenim pitanjem.
Podsetiću samo, da je minimalna zarada za standardni radni učinak i puno radno vreme izuzetak čije je uvođenje dozvoljeno pod propisanim uslovima i koje je ograničenog trajanja, dakle nije i ne sme biti pravilo.
Ova kategorija zaposlenih, malo pre pomenuta, nema ni tu „privilegiju“ da za puno radno vreme i standardni radni učinak primi ni minimalnu zaradu, a što je suprotno zakonu.
Naime, plata zaposlenih u javnom sektoru izračunava se tako što se osnovica pomnoži sa koeficijentom. Te proizvod takve operacije za pomenutu kategoriju zaposlenih predstavlja iznos ispod minimalne zarade.
Kako je po sredi javni sektor, država, opet na nepoznat i moglo bi se reći nezakonit način, toj kategoriji zaposlenih vršila je „korekciju zarade“ do minimalne.
Dakle, po sredi je bio pokušaj da se jedna nezakonita situacija nastala primenom važećih propisa, „ispegla“ drugim nezakonitim postupanjem.
Možda bi sve ovo ostalo na tome, da dodaci na platu, kakvi su regres i topli obrok nisu i ne mogu biti sadržani u minimalnoj zaradi.
Kako je ova kategorija zaposlenih u javnom sektoru brojna (konačan broj verovatno niko ne zna), brojni su i sudski sporovi pokrenuti o ovom pitanju, a izvesno je da će ih biti još.
II Relevantne odredbe
Radi bolje preglednosti i razumevanja pojma minimalne zarade a pre svega zarade u nastavku će biti prikazane relevantne odredbe Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje)(u daljem tekstu: ZOR).
Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu u smislu čl. 104 stav 1 Zakona o radu.
Odgovor na pitanje od čega se sastoji zarada, daje nam čl. 105. ZOR:
„Zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade.
Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona.“
Članom 111.-113. uređuje se minimalna zarada na sledeći način:
Član 111.
„Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu.
Minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade.
Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrđuju se razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade.
Po isteku roka od šest meseci od donošenja odluke o uvođenju minimalne zarade poslodavac je dužan da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate minimalne zarade.
Poslodavac je dužan da minimalnu zaradu isplati zaposlenom u visini koja se određuje na osnovu odluke o minimalnoj ceni rada koja važi za mesec u kojem se vrši isplata.
Zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. ovog zakona, na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom.
Osnovica za obračun uvećane zarade iz stava 6. ovog člana je minimalna zarada zaposlenog.“
Član 112.
„Minimalna cena rada utvrđuje se odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije (u daljem tekstu: Socijalno-ekonomski savet).
Ako Socijalno-ekonomski savet ne donese odluku u roku od 15 dana od dana početka pregovora, odluku o visini minimalne cene rada donosi Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) u narednom roku od 15 dana.
Pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi se naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici.
Odluka o utvrđivanju minimalne cene rada sadrži obrazloženje koje odražava sve elemente iz stava 3. ovog člana.
Ako dođe do značajne promene nekog od elemenata iz stava 3. ovog člana, Socijalno-ekonomski savet je obavezan da razmotri obrazloženu inicijativu jednog od učesnika Socijalno-ekonomskog saveta za otpočinjanje pregovora za utvrđivanje nove minimalne cene rada.
Minimalna cena rada utvrđuje se po radnom času bez poreza i doprinosa, za kalendarsku godinu, najkasnije do 15. septembra tekuće godine, a primenjuje se od 1. januara naredne godine.
Minimalna cena rada ne može se utvrditi u nižem iznosu od minimalne cene rada utvrđene za prethodnu godinu.“
Član 113.
„Odluka o visini minimalne cene rada iz člana 112. ovog zakona objavljuje se u “Službenom glasniku Republike Srbije”.“
Članom 118. stav 1 tač. 5) i 6) Zakona o radu propisano je pravo na regres i topli obrok na sledeći način:
„Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
5) za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način;
6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora.“
Kada su u pitanju zaposleni u javnom sektoru na njih se primenjuje Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2001, 62/2006-dr.zakon, 116/2008-dr.zakon, 116/2008-dr. zakon i 92/2011, 99/2011-dr.zakon, 10/2013, 55/2013, 99/2014, 21/2016-dr.zakon i 113/2017-dr.zakon), koji je još uvek na snazi.
Sledeće odredbe su relevantne za ovu temu:
Član 2.
„Plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju se na osnovu:
1) osnovice za obračun plata (u daljem tekstu: osnovica);
2) koeficijenta;
3) dodatka na platu;
4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom.
Pored elemenata iz stava 1. ovog člana, plate zaposlenih iz člana 1. tačka 4) ovog zakona sadrže i deo plate po osnovu radnog učinka.
Osnovnu platu izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona čini proizvod osnovice iz tačke 1) ovog člana i koeficijenta iz tačke 2) ovog člana, osim za zaposlene iz člana 1. tačka 4) ovog zakona.
Ako se plata utvrđuje u skladu sa stavom 2. ovog člana, osnovna plata određuje se množenjem koeficijenta, osnovice za obračun plate i korektivnog koeficijenta.“
Član 3.
„Osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije.
Osnovicu za obračun i isplatu plata za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije utvrđuje Administrativni odbor Narodne skupštine, u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije.“
Član 4.
„Koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu.
Koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.“
Skrećemo pažnju, imajući u vidu da je u praksi uočeno da doneti Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru (“Sl. glasnik RS”, br. 18/2016, 108/2016, 113/2017, 95/2018, 86/2019 i 157/2020) često uvodi zabunu kod mnogih, isti se primenjuje u celini tek od 1. januara 2022. god.
Naime navedenim zakonom je pitanje koeficijenta propisano na bitno drugačiji način od sada važećeg Zakona o platama zaposlenih u državnim organima i javnim službama, odnosno nije precizirano kao sada da koeficijent sadrži i topli obrok i regres, a imajući u vidu da je zakon donet još 2016. jasno je zašto to kod pojedinih izaziva zabunu.
Na ovom mestu se nećemo baviti Zakonom o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru imajući u vidu da se isti u ovom delu ne primenjuje. Navedeno će biti predmet neke druge analize kada za to dođe vreme, a nakon početka njegove primene i pojave problema u praksi.
Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama (“Sl. glasnik RS”, br. 44/01…48/2021) utvrđuju se koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih: 1) u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave; 2) u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje; 3) u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.
III Stavovi sudova o tužbenom zahtevu na ime regresa i toplog obroka
Na ovom mestu, biće prikazano konkretno činjenično stanje i stav svih instanci radi boljeg sagledavanja problema i izvedenih zaključaka o ovom pravu.
III.1. Činjenično stanje
Prema činjeničnom stanju u konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena na radnom mestu spremačice sa I stepenom stručne spreme, gde je imala koeficijent za obračun plate 6,83. Osnovnu platu tužilje čini proizvod koeficijenta i osnovice za obračun i isplatu plate, a koja se uvećava za procenat minulog rada, te na osnovu uvećanja po osnovu prekovremenog rada, rada u dane državnih i verskih praznika koji su neradni i rada noću.
Tuženi poslodavac je u spornom periodu tužilji platu obračunavao množenjem koeficijenta radnog mesta i propisane osnovice, nakon čega je celokupnu obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivao sa minimalnom zaradom i po potrebi popunjavao do iznosa minimalne zarade. Dalje se navodi da je tuženi poslodavac u obračunskim listama u utuženom periodu zaposlenoj iskazivao platu u visini minimalne zarade.
III.2. Osnovni sud
Osnovni sud je usvojio zahtev tužilje odnosno obavezao tuženog poslodavca da zaposlenoj tužilji isplati na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućim kamatama.
Osnovni odnosno prvostepeni sud je pošao od odredaba čl. 4. stav 2 Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojim je propisano da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada a tuženi poslodavac nije u obračunskim listama za sporni period iskazivao troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora niti iskazivao koji deo koeficijenta se odnosi na te naknade.
Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je našao da zaposlenoj tužilji nisu isplaćivanje u spornom periodu ove naknade obzirom da kada se koeficijent njene zarade pomnoži sa cenom rada, zarada nije odgovarala ni visini minimalne zarade, na osnovu čega sud izvodi zaključak da u koeficijentu nisu bile sadržane predmetne naknade. Sledom navedenog prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaposlene.
III.3. Apelacioni sud
Apelacioni sud u Novom Sadu odlukom Gž1 1179/2018 od 14. januara 2019. god. je usvojio žalbu tuženog poslodavca i presudu osnovnog suda preinačio, tako što je odbio zahtev tužilje.
Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Kako se navodi, s obzirom da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora odnosno da je po samom zakonu u koeficijent zaposlenih u javnim službama sadržan dodatak naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora to u konkretnom slučaju Apelacioni sud zaključuje da zaposlena tužilja nema pravo na tražene dodatke, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan.
III.4. VKS
VKS navodi da zaposlena tužilja osnovano u izjavljenoj reviziji navodi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.
Polazeći od nesporne činjenice da tužilja ima pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor VKS navodi da nije sporan ni stav drugostepenog suda da je zakonom propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Ono što je sporno u ovoj parnici, kako navodi VKS je da li je zaposlenoj tužilji pravo koje nesumnjivo postoji i realizovano kroz konkretnu isplatu naknada po osnovu dodataka koji su predmet spora.
VKS dalje navodi da nije sporna ni činjenica da je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada, iako podseća na suštinu minimalne zarade propisane ZOR. Minimalna zarada je propisana za standardni radni učinak i puno radno vreme odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini koja je utvrđena odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije. Pri tome, minimalna zarada se utvrđuje po radnom času za period najmanje šest meseci i ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene za period koji prethodi periodu za koji se ista utvrđuje.
VKS skreće pažnju i na izmenu čl. 111. Zakona o radu iz 2014. godine, imajući u vidu da se potraživanje tužilje u konkretnom slučaju odnosi na period od 2012-2015. god. Izmenom čl. 111. Zakona o radu je precizirano da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju na zarade.
Polazeći od navedenih odredaba zakona, VKS izvodi zaključak da bez sumnje u minimalnoj zaradi nije sadržana naknada troškova koji su predmet spora u ovoj parnici.
Otuda proizlazi da pravo koje tužilji pripada po zakonu o platama u državnim organima i javnim službama u konkretnom slučaju kada se radi o troškovima koji su predmet spora nije realizovano konkretnom isplatom naknade po tom osnovu, upravo zbog činjenice da je tužilja u spornom periodu primala minimalnu zaradu.
IV Umesto zaključka
Imajući u vidu da u skladu sa ZOR zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. ovog zakona, na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom. Navedeno jasno upućuje da u minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani, između ostalog, ni regres ni topli obrok.
Sa druge strane ako uzmemo u obzir odredbu kojom je regulisan način obračuna plate u javnom sektoru, a kojom je propisano da su topli obrok i regres sadržani u koeficijentu za obračun i isplatu plate i već zauzimane stavove sudova, pa i VKS o nužnosti da visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene (Rev2 4184/2019 od 22. januara 2020. god.), te da mora biti iskazana u obračunskoj listi (Rev2 1181/2020 od 3. juna 2020. god.) stiče se utisak da je na prvi pogled sve jasno i transparentno.
Međutim upravo nam suprotno govori brojnost sporova o ovom pravu, koje je posledica nezakonitog postupanja kojim se nezakonita situacija želela „prikriti“, odnosno korekcijom zarade do minimalne, država je samu sebe kao poslodavca dovela u ovaj položaj, ali cenu takvog postupanja plaćamo svi mi poreski obveznici.
Kada uzmemo u obzir činjenicu da se potraživanja mogu odnositi na period od tri godine unazad a imajući u vidu odredbu o zastarelosti novčanih potraživanja iz radnih odnosa, kao i kamate na tako utvrđene iznose za obuhvaćeni period, te iznosa troškova postupka, a svakako i brojnost sporova, jasno je da se radi o enormnim iznosima.
Država je još jednom svojim nezakonitim postupanjem umanjila prava zaposlenih iz radnih odnosa te je navedeno postupanje došlo na naplatu.
Ostaje da se sačeka primena Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, te realnije i transparentnije uređivanje zarade zaposlenih u javnom sektoru kroz platne grupe i platne razrede, naročito imajući u vidu da njime nije propisan obuhvat ovih naknada troškova koeficijentom, već će isti utvrđivati Vlada uz prethodno pribavljeno mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, nadamo se uz poštovanje stava VKS o istom nominalnom iznosu za sve zaposlene i uz njihovo iskazivanje u obračunskoj listi, u protivnom biće još materijala za neki novi komentar.
Izvor: Tekst prvobitno objavljen u časopisu „Advokatska Kancelarija“, br. 83-84, jul-avgust 2021. god.
