U julu 2016. godine navršilo se 20 godina od stupanja na snagu zakona kojim je brisana odredba koja je isključivala mogućnost sticanja svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini.
Podsećanja radi, Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Sl. list SFRJ“, broj 6/1980 od 08. februara 1980. god.) u čl. 29. bilo je propisano:
„Na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može se steći održajem.“
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima (“Sl. list SRJ”, br. 29/96 od 26. juna 1996. god.) članom 16. brisan je navedeni čl. 29. Zakona.
Navedenim zakonom logično je izmenjen i čl. 9 Zakona koji uređuje šta može biti predmet prava svojine, pa tako:
„Fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na stambenim zgradama, stanovima, poslovnim zgradama, poslovnim prostorijama, poljoprivrednom zemljištu i drugim nepokretnostima, osim na prirodnim bogatstvima koja su u državnoj svojini.
Fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine i na pojedinim dobrima u opštoj upotrebi i na gradskom građevinskom zemljištu, u skladu sa zakonom, kao i na šumama i šumskom zemljištu – u granicama utvrđenim zakonom.”.
Dok je pre navedenih izmena taj član glasio:
Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima (Sl. list SFRJ“, broj 6/1980)
„Građanin može imati pravo svojine na stvari koje služe za zadovoljavanje njegovih ličnih potreba i interesa, kao i ličnih potreba i interesa članova njegove porodice.
Građanin može, u granicama određenim zakonom, imati pavo svojine na porodičnu, stambenu zgradu, zgradu za odmor ili oporavak i stan kao poseban deo zgrade za zadovoljavanje ličnih i porodičnih potreba.
Građanin može koristiti stvari iz st. 1 i 2 ovog člana za sticanje dohotka samo na način i pod uslovima određenim zakonom.“
Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima (Sl. list SFRJ“, broj 6/1980 i 36/90)
Građanin može imati pravo svojine na stvari koje služe za zadovoljavanje njegovih ličnih potreba i interesa, kao i ličnih potreba i interesa članova njegove porodice.
Građanin može imati pravo svojine na stambenim zgradama i stanovima, poslovnim zgradama i poslovnim prostorijama i sredstvima rada.
Građanin može koristiti stvari iz stava 2. ovog člana za sticanje dohotka na način i pod uslovima određenim zakonom.
U skladu sa čl. 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Sl. list SFRJ”, br. 6/80 i 36/1990, “Sl. list SRJ”, br. 29/1996 i “Sl. glasnik RS”, br. 115/2005 – dr. zakon ) (u daljem tekstu: Zakon) pravo svojine se stiče: po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i odlukom državnog organa na način i pod uslovima predviđenim zakonom.
Po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom.(član 21. Zakona)
Kada je u pitanju sticanje svojine održajem, član 28. Zakona navodi sldeće:
„Savestan i zakoniti držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom tri godine.
Savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina.
Savestan držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina.
Savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.
Naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasleđa i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac, a naslednik to nije znao niti je mogao znati, a vreme za održaj počinje teći od trenutka otvaranja nasleđa.“
Kada je u pitanju vreme potrebno za održaj u skladu sa čl. 30. Zakona:
Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom posldnjeg dana vremena potrebnog za održaj.
U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci.
Na prekid, odnosno zastoj održaja shodno se primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja.
Dakle, nužan uslov za sticanje prava svojine održajem je savesnost državine, a ne njena zakonitost (pravni osnov).
Nesavesna državina ne može nikada, pa ni protekom vremena da dovede do sticanja prava svojine, ali zakonitost državine je uslov za sticanje svojine samo kod redovnog održaja dok je kod vanrednog održaja dovoljan uslov postojanje savesnosti.
Takođe, savesnost mora da postoji ne samo u momentu sticanja državine, već za sve vreme trajanja državine, koja treba da bude takva da držalac prema redovnom toku stvari nije mogao da sumnja da nije stekao pravo koje faktički vrši.
U skladu sa čl. 72. Zakona državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja.
U skladu sa stavom 2 istog člana državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova.
Savesnost državine se pretpostavlja. (član 72. stav 3)
Postavlja se pitanje kako se računaju rokovi za održaj kod promene pravnog režima, tj.izmena Zakona, odnosno relevantnih odredaba Zakona.
Problematiku možemo razdvojiti na dve situacije: prvu, kada je donet Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima 1980. god. i drugu, kada je donet Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima 1996. godine.
Sudovi u Republici Srbiji su, u odnosu na prvu situaciju, zauzeli sledeće stavove:
Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi broj Gž 5137/2013 od 25. septembra 2014. god. navodi da se na osnovu pravila o vremenskom važenju zakona, primenjuje zakon koji je važio u vreme kada je pravni odnos nastao. Rok za održaj je trajna pravna činjenica, pa kada on postoji i u ranijem i u novom pravnom režimu, onda se za njegovo računanje imaju kombinovano primeniti pravila oba pravna režima. Priznavanjem ranijeg pravnog režima u skladu sa načelom pravne sigurnosti, ranije isteklo vreme mora se uračunati u rok održaja.
Potpunije obrazloženje istog stava dao je Ustavni sud u odluci broj Už-393/2011 od 5. juna 2014.
Navedeno obrazloženje Vam prenosimo u relevantnom delu:
„S obzirom na to da je početak toka održaja počeo da teče pre stupanja na snagu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud podseća da se u odnosu na taj period primenjuju pravna pravila građanskog prava (paragraf 929. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine), a na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donesenih pre 6. aprila 1941. godine („Službeni list FNRJ“, broj 86/46), prema kojima je potreban rok od 24 godine za održaj.
Pored toga, odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (prvi naziv ovog zakona bio je – Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima), predviđeno je da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Ustavni sud ukazuje da se u situaciji kada je došlo do promene materijalnih odredaba Zakona koje regulišu rok potreban za održaj, javlja potreba za određivanjem vremenskog važenja relevantnih odredaba, pa je tako, zbog specifičnosti situacije, na zajedničkoj sednici Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda održanoj 14. i 15. decembra 1983. godine zauzet načelni stav, koji glasi:
„Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima nema odgovarajuće prelazno naređenje o važenju rokova održaja koji su počeli teći u ranijem pravnom režimu, a završavaju se u pravnom režimu novog zakona. Stoga se ima primeniti pravilo o vremenskom važenju zakona, prema kojem se primenjuje zakon koji je važio u vreme kada je pravni odnos nastao. Međutim, rok za održaj je trajna pravna činjenica, pa kad on postoji i u ranijem i u novom pravnom režimu, onda se za njegovo računanje imaju kombinovano primeniti pravila oba pravna režima. Priznavanjem ranijeg pravnog režima, u skladu sa načelom pravne sigurnosti, ranije isteklo vreme mora se uračunati u rok održaja. U vreme važenja Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ranije započeti rok ne može da bude duži od roka koji ovaj zakon propisuje.“
Takođe, navedenim pravnim stavom, po kome su sudovi postupali u svojim odlukama prilikom utvrđivanja rokova za održaj, još je utvrđeno:
„Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima od stupanja na snagu primenjuje se na rokove održaja koji su počeli teći pre njegovog stupanja na snagu, ako do tog trenutka nisu istekli.
Ako je Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima propisan kraći rok, a po stupanju na snagu Zakona preostalo vreme je kraće od Zakonom propisanog, rok ističe po proteku vremena određenog ranijim zakonom.
Ako je od roka određenog ranijim zakonom preostalo vreme duže od onog predviđenog u novom zakonu, rok ističe istekom vremena propisnog u novom zakonu.“
Sudovi u Republici Srbiji su, u odnosu na drugu situaciju, zauzeli sledeće stavove:
Apelacioni sud u Beogradu u presudi broj Gž 8196/2013 od 22. januara 2014. god. navodi da se rokovi za održaj mogu računati samo za ubuduće, i to od momenta stupanja na snagu zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koji ne sadrži pravilo o retroaktivnoj primeni zakona.
U rešenju Apelacionog suda u Novom sadu, broj Gž 3460/2014 od 25. marta 2015. god. navodi se da zakonit i savestan držalac pravo svojine na nepokretnosti u državnoj svojini stiče protekom 10 godina, a ako se radi samo o savesnoj državini, pravo svojine se stiče protekom 20 godina. Pri tom kada se radi o nepokretnosti, koja je u državnoj svojini, vreme potrebno za održaj se ima računati od 4.07.1996. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer je u smislu ranije važećeg čl. 29. bila isključena mogućnost sticanja prava svojine, putem održaja na nepokretnostima u državnoj svojini.
U presdi Apelacionog suda u Novom sadu Gž 1591/2010 od 2. septembra 2010. god. navodi se sledeće:
„Neosnovano u žalbama tuženih se ističe da je drugotuženi na spornom prostoru stekao pravo vlasništva održajem. Novelom iz 1996. godine brisan je čl. 29 ranije važećeg Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima. Brisanjem navedenog člana, nije izvršena konvalidacija i osnaženje ranijeg državinskog stanja i uspostavljanje prava svojine po osnovu održaja na sredstvima i stvarima koje su bile u društvenoj svojini, jer Novele u prelaznim i završnim odredbama ne sadrže pravilo o retroaktivnoj primeni Zakona. Zato rok za održaj kada je u pitanju ta svojina počinje da teče od 04.07.1996. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Za vreme važenja Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, u odnosima između društveno-pravnih lica institut održaja se nije primenjivao, već su promene nosilaca prava korišćenja bile moguće samo na osnovu odluke državnog organa, samoupravnih sporazuma ili pravnog posla.“
Dakle, u skladu sa navedenim odlukama sudova vreme potrebno za održaj kada je u pitanju sticanje svojine na stvarim u društvenoj/državnoj svojini se računa od 4. jula 1996. godine stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima (“Sl. list SRJ”, br. 29/96).
Sledom navedenog, svaki savesni i zakoniti držalac stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar protekom roka od 3 godine (za pokretne) odnosno 10 godina (za nepokretne stvari).
Takođe, svaki savestan držalac stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar protekom roka od 10 godina (za pokretne) odnosno 20 godina (za nepokretne stvari), te kako se vreme potrebno za održaj kada su u pitanju stvari u društvenoj svojini, u skladu sa stavovima sudova u R. Srbiji, ima računati od stupanja na snagu pomenutih Novela iz 1996. godine, bez obzira na državinu u periodu pre toga, savestan držalac nepokretnosti u društvenoj /državnoj svojini bi stekao pravo svojine na toj nepokretnosti u julu 2016. god.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 26, oktobar 2016. god.
