Povod za pisanje ovog komentara je nešto na šta je autor ovog teksta nailazio u mnogim kaznenim postupcima (krivičnim i prekršajnim). U pitanju je rečenica koja se parafrazirana ili u celosti može pročitati u mnogim presudama, a koja glasi: „Po oceni Suda odbrana okrivljenog/ih lica ne može se prihvatiti jer je ista data isključivo u svrhu izbegavanja (oslobođenja od) odgovornosti“.
Ne znamo ko je i kada prvi upotrebio navedenu konstrukciju u obrazloženju presude, ali veoma je široko korišćena a da niko izgleda ne razmišlja šta se time poručuje. Osim što je u potpunosti besmislena ako se logički analizira, pravno nutemeljena, u suprotnosti sa svim procesnim zakonima, ona nam govori da u našem pravosuđu postoji mnogo veliki problem. Zato, da krenemo redom.
Jedna napomena pre svega, izrazi kao što su: “okrivljeni, okrivljeno lice” i sl. upotrebljavani su generečki, kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog i optuženog, u smislu Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) – u daljem tekstu: ZKP, koji u članu 2. gde se definiše značenje izraza, st. 1. tač. 1), 2), 3), kaže sledeće:
– „osumnjičeni” je lice prema kome je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u predistražnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom i lice protiv koga se vodi istraga;
– „okrivljeni” je lice protiv koga je podignuta optužnica koja još nije potvrđena, ili protiv koga je podnet optužni predlog, privatna tužba ili predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, a glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije još nije određeno, odnosno izraz koji služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog;
– „optuženi” je lice protiv koga je optužnica potvrđena i lice za koje je povodom optužnog predloga, privatne tužbe ili predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja određen glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije u skraćenom krivičnom postupku;
I Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS)- u daljem tekstu: ZoP, u članu 118. okrivljenog definiše kao lice protiv koga se vodi prekršajni postupak.
Takođe, po istom principu, generički su upotrebljavani i izrazi kao što su: “tužilac, onaj ko tuži” i sl., odnosno označavaju i javne i privatne tužioce u smilsu ZKP, te podnosice zahteva za pokretanje prekršajnog postupka u smislu ZoP.
Takođe, da ne bi posebno objašnjavali relacije, podsećamo da ZoP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe ZKP.
1. Pokazni primer
Kao pokazni primer uzećemo postupak vođen pred Prekršajnim sudom u Beogradu, jer je u pitanju jednostavan kazneni postupak na kome se, lako, bez ulaženja u pravničku metafiziku i mnogo detalja može pokazati u čemu je problem.
U konkretnom slučaju Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv okrivljenih lica (pravnog lica, vlasnika vozila i odgovornog lica u pravnom licu, direktora), podnelo je MUP RS – PU za grad Beograd, Uprava saobraćajne policije, Odeljenje za obradu i rasvetljavanje prekršaja, zbog prekršaja iz člana 326. stav 1. tač. 60. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon i 9/2016-OUS) – u daljem tekstu: ZOBS.
Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka (u daljem tekstu: Zahtev) protiv okrivljenih lica, podnet je zbog postojanja osnovane sumnje da je učinjen navedeni prekršaj, a prema činjeničnom opisu koji glasi (citat ): “[…] u svojstvu pravnog lica i […] u svojstvu odgovornog lica, u funkciji direktor su odgovorni što kao korisnici vozila […] kojim je dana […]godine učinjen prekršaj detektovan uređajima za utvrđivanje prekršaja u saobraćaju, u ostavljenom roku od 8 dana od dana prijema poziva […] policijskom službeniku PU za grad Beograd USP-a nisu neposredno ili u pisanoj formi dostavili podatke o identitetu lica kome su dali vozilo na upravljanje, čime su postupili suprotno odredbi čl. 247. st. 1. ZOBS-a na putevima.”.
U Zahtevu je dat predlog da se izvrši uvid o dokaze, u fotozapis i potpisanu povratnicu, koji su uz Izvod iz APR navedeni kao prilog zahteva (a ne znamo da li su i dostavljeni Sudu).
U skladu sa odredbama ZoP u ovom slučaju data je pisana odbrana i priloženi su određeni dokazi koji potvrđuju navode odbrane. Sud je doneo presudu u prvom stepenu sa gore citiranim obrazloženjem, tj. da odbrana okrivljenih lica ne može biti prihvaćena jer je data isključivo u svrhu izbegavanja odgovornosti. Dokazi priloženi uz odbranu i tvrdnje iznete u odbrani nisu uopšte cenjeni niti proveravani. Prihvaćeno je kao tačno ono što je navedeno u Zahtevu. Krajni ishod ovog slučaja (po žalbi) nije bitan za ovo razmatranje (te nećemo o tome pisati), bitno je kako je sproveden prvostepeni postupak i ono o čemu Sud uopšte nije mislio.
Da bi bilo jasnije, navešćemo neke konkretne navode iz odbrane.
Na okolnosti navedene u Zahtevu, okrivljena lica izjavila su sledeće:
- Opis događaja od navedenog datuma (snimljeni saobraćajni prekšaj) je verovatno tačan, pogotovo ako o tome postoji fotodokumenatcija u čiju verodostojnost nije izražena sumnja;
- Vozilo kojim je učinjen prekršaj jeste u vlasništvu okrivljenog pravnog lica.
Ali ne postoji ništa više od gore navedenog, jer prekršajna odgovornost okrivljenih lica u vezi sa opisanim događajem niti sa prekršajem za koji se terete ne postoji, jer ne postoji prekršajna odgovornost okrivljenih lica u smislu zakona (nema krivice).
Za kakav prekršaj se terete okrivljena lica? Zahtev je podnet zbog prekršaja prekršaj iz člana 326. stav 1. tač. 60. ZOBS koji kaže da će se novčanom kaznom kazniti pravno lice koje postupi suprotno odredbama člana 247. stav 1, a u stavu 2. i da se za prekršaj iz stava 1. ovog člana kažnjava novčanom kaznom i odgovorno lice u pravnom licu. Član 247. stav 1. ZOBS inače kaže da je vlasnik, odnosno korisnik vozila dužan da, na zahtev policijskog službenika, da podatke o identitetu lica kome je dao vozilo na upravljanje, odnosno korišćenje.
Dakle, ne radi se o odgovornosti za saobraćajni prekšaj koji je snimljen (kretanje saobraćajnom trakom rezervisanom za vozila javnog prevoza tzv. “žutom trakom”, za to može biti kažnjem isključivo vozač), već zato što nisu dostavljeni podaci o identitetu lica kome je dato vozilo na upravljanje, odnosno korišćenje, odnosno vozača koji je vozilom upravljao u trenutku prekršaja. Tako da u tom smilu, fotodokumentacija o snimljenom saobraćajnom prekršaju je potpuno ireleventna. Okrivljena lica, u vezi davanja ove odbrane, uopšte nije zanimalo da li je ili nije učinjen snimljeni saobraćajni prekršaj, niti je osporavano postojanje istog. To je problem vozača koji je upravljao vozilom, ukoliko bi protiv njega eventulano bio pokrenut postupak. Okrivljene zanima jedino odbrana u vezi onoga što im se stavlja na teret.
Osporena je jedino tvrdnja da okrivljeni u ostavljenom roku, policijskom službeniku nisu neposredno ili u pisanoj formi dostavili podatke o identitetu lica kome su dali vozilo na upravljanje, jer okrivljenima nije pružen dokaz kojim se to dokazuje. Dakle, ovde su u fokusu drugi dokazi, pre svega “potpisana povratnica”, koja se navodi kao dokaz prekršaja.
Ovde moramo malo da digresiramo i pojasnimo redovan postupak u sličnim slučajevima. Procedura je da obično, kada je neki saobraćajni prekršaj snimljen, službenici policije dođu i uzmu podatke o firmi i odgovornom licu. Policijski službenik tada ne saopštava o kom se prekršaju radi, jer obično i nema podatke o tome, već samo nalog da utvrdi podatke o firmi na koju se vozilo vodi i odgovornom licu. Nikada se na licu mesta ne daje izjava o identitetu vozača, već se to čini pismenim putem po prijemu pismenog poziva od strane MUP (ne postoji ni propisan obrazac za to).
Ono što su okrivljena lica tvrdila je da, kako firma u vlasništvu ima mnogo vozila i samim tim i relativno česte situacije slične ovoj, da je to rutina, da se uredno odgovara na iste, jer firma nema nikakvog razloga da štiti fizička lica koja su učinila neki saobraćajni prekršaj. Kazne za pravno lice su neupredivo veće od onih za fizičko lice. Kao dokaz tih tvrdnji priložene su kopije poziva MUP i odgovora na isti sa dokazima o prijemu (potpisane povratnice) iz više sličnih postupaka.
Prema konstrukciji podnosioca zahteva, a koju Sud apriori i bez provere prihvata, ovde postoji „zavera“ okrivljenih lica da se plati mnogostruko veći iznos kazne umesto umesto manjeg, odnosno da se plati kazna od 100.000 do 800.000 dinara za pravno lice i još 6.000 do 50.000 dinara za odgovorno lice u pravnom licu, umesto fiksne kazne od 5.000 za vozača. Potpuno besmisleno, zar ne?
U konkretnom slučaju, komunikaciju sa MUP – USP, postupanje u vezi prekršaja i slično, obavlja tačno određeno lice u firmi (pravnik) i priložen je dokaz (kopije pasoša, strane sa vizama, ulazak/izlazak) da to lice, kao ni direktor, nisu u kritično vreme kada je navodno poziv uručen uopšte bili u zemlji. Procedura u firmi je inače takva da sva pošta stiže na adresu sedišta, zavodi se i razvrstava prema službama, odnosno dostavlja dalje licima koja su konkretno zadužena za određene poslove. Ono što su okrivljena lica tvrdila je da konkretna pošiljka – poziv za davanje podataka o identitetu lica, nije nikada dostavljen licu koje se bavi time, niti direktoru koji je okrivljen kao odgovorno lice. U redu, odgovornost postoji i ako je poziv primljen od strane pravnog lica čak i ako nije stigao do navedenih lica, jer je to stvar organizacije posla i kontrolisanja istog. Znači, jedino što je trebalo proveriti i dokazati je, da li je poziv primljen od strane pravnog lica? Ako jeste pravno lice je svakako odgovorno. Ali, ponavljamo to je trebalo dokazati a ne pretpostaviti kao tačno.
U Zahtevu se pominje „potpisna povratnica“, što implicira da je poziv za davanje podataka poslat putem pošte.
Ono što je okrivljene jedino interesovalo je, uvid u tu povratnicu kao i da li je overena pečatom firme, i da li je potpisana i od kog lica. Tek ako se utvrdi koje je to lice potpisalo i pečatiralo povratnicu i da li je isto zaposleno u okrivljenom pravnom licu može se raspravljati o odgovornosti pravnog lica, jer bi bar prijem bio dokazan. Naravno, o tom prijemu bi trebalo biti ispitano i to lice kao svedok. I jedino to je i traženo, uvid u tu povratnicu i saslušanje lica za koje se utvrdi da ju je primilo.
Zato je „potpisna povratnica“ (kopija) koja se navodi kao dokaz uz Zahtev morala biti dostavljena okrivljenima da bi se o njoj mogli izjasniti, što je predviđeno kao „pravo na odbranu“ u čl. 93. ZoP. Ta „potpisana povratnica“ je jedini dokaz i osnov na kome se bazira konkretni prekršaj. Okrivljeni ne može da se izjasni o svojoj odogovornosti (i eventualno prihvati istu) ako nema o čemu da se izjasni. Okrivljeni nikako ne sme da veruje na reč državnim organima, ili da se njihova reč uzima kao apsolutna istina koja je neporeciva.
Dakle, prekršajna radnja okrivljenih (postupanje suprotno propisu) pre svega mora biti dokazana, odnosno dokazano da su učinili ono što im se stavlja na teret (ovde da nisu odgovorili a uredno su primili poziv). Tek potom se može raspravljati o odgovornosti okrivljenih lica.
Prema okolnostima i zakonskim granicama odgovornosti, okrivljeni su se izjasnili da nisu krivi jer ne postoje dokazi ni da je:
– odgovorno lice donelo protivpravnu odluku i naredilo nekom licu da izvrši prekršaj (da ne dostavi podatke o identitetu vozača), niti da je
– fizičko lice izvršilo prekršaj usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu (da nije proverilo da li su poslati podaci).
Čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica. U konkretnom slučaju to bi značilo da i ako se dokaže da je poziv za davanje podataka o identitetu vozača uredno primljen od strane nekog zaposlenog u okrivljenom pravnom licu, tek treba dokazati krivicu okrivljenog pravnog lica i odgovornog lica u njemu za konkretan prekršaj koji im se stavlja na teret (da sa namerom nisu dostavili podatke u ostavljenom roku odnosno da nisu nadzirali i kontrolisali izvršavanje poslova). Ali nećemo dalje ulaziti u ovaj aspekt osporavanja odgovornosti, to je nebitno za ovo razmatranje.
Ovde se isključivo bavimo time da Sud prihvata dokaz koji navodno postoji (potpisana povratnica), a koji okrivljenim licima nije dat na uvid iako su to tražila, te da dokaze i tvrdnje okrivljenih uopšte ne razmatra, jer na početku daje ocenu svrhe odbrane i da se ista zbog toga ne može prihvatiti.
2. Posledice iznetog stava
Da analiziramo sada rečenicu navedenu na početku i šta ona prizvodi, odnosno šta poručuje i šta dokazuje?
Sud kaže da se odbrana okrivljenih lica ne može se prihvatiti jer je ista data isključivo u svrhu izbegavanja odgovornosti. A da pitamo Sud, koja je inače svrha davanja odbrane ako nije izbegavanje odgovornosti, odnosno da se okrivljeni oslobodi od krivice?
Da li nam Sud ovime kaže da je svrha davanja odbrane jedino i isključivo da potvrdi navode optužbe ili da služi priznanju krivice? Još gore je što Sud ovakvim stavom poručuje da praktično prihvata samo priznanje krivice, negiranje ne, tj. neće prihvatiti bio kakvu drugu odbranu koja ne potvrđuje navode optužbe ili nije priznanje krivice. Ovo nije za komentar, ovo je skandalozan stav Suda. Nebitno je što ovde pričamo o prekršajnom sudu, ovakva rečenica se sreće i u krivičnim postupcima, a sud je sud, bez razlike koji je.
A šta o ovome kažu zakoni a šta Ustav Republike Srbije?
3. Koja je uloga Suda?
Da se podsetimo malo osnovnih postulata našeg pravnog sistema i državnog uređenja. Koja je uloga Suda, da presudi ko je u pravu ili je samo ispostava državne uprave, tužilaštva i policije? Da li je svrha suda da proceni da li je tužilac (bilo to fizičko lice ili državni organ) ili okrivljeni u pravu ili da samo sprovede kažnjavanje?
Sudije izgleda nikako da shvate da su grana vlasti (nezavisna) i da nemaju nikakvu obavezu prema izvršnoj vlasti, već samo prema zakonu. Sudovi nisu naplatni servis države, ne služe punjenju budžeta, niti da sprovode kažnjavanje, sudovi su jedan od stubova na kome država počiva.
Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) u članu 3. kaže da je vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. A vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu. Ustav dalje kaže, u članu 4. da je pravni poredak jedinstven, da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, da se odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli a da je sudska vlast nezavisna. A kaže i u članu 142. st. 2. da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, a kaže i da (čl. 151.) sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije.
ZKP u članu 1. kaže da ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka.
A izgleda da se konstantno zaboravlja da su strane u postupku jednake a da je sud meritorni organ.
O jednakosti strana ZoP u članu 127. kaže javni tužilac je stranka u prekršajnom postupku, a u slučaju kada je za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka nadležan drugi organ, on ima sva prava koja ima i javni tužilac kao stranka u postupku, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu, kao državnom organu (član 128.).
4. Teret dokazivanja
I šta je sa ulogom onog ko optužuje, da mora da dokaže krivicu okrivljenog (teret dokazivanja)? Ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio nego onaj ko tuži da jeste. Ocena tužitelja nije dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno delo, sud je taj koji treba da donese odluku o tome. A sa ovakvim i sličnim nakaradnim stavom sudija autor ovog teksta se nebrojeno puta sreo na sudu. Recimo, u jednom postupku, na konstataciju da dela nema jer tako ne piše u zakonu, da to nije predviđeno, sudija iznese stav da valjda policija zna šta radi!!! I to taj stav iznosi bez čitanja teksta propisa iako mu je sugerisano da je sam zakonodavac dopunom propisa razjasnio situaciju koja je izazivala kontroverzu i time potvrdio tvrdnje odbrane da delo ne postoji.
ZoP u članu 89. kaže da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa zakonom a da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti je na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Sud je taj koji izvodi dokaze na predlog stranaka. Stranka je dužna da pribavi dokaze čije je izvođenje predložila a sud može po službenoj dužnosti pribaviti dokaze ako okrivljeni nije u stanju da to sam učini ili je to opravdano iz razloga celishodnosti i efikasnosti vođenja postupka.
ZoP takođe kaže (čan 92.) i da sud ocenjuje dokaze po svom slobodnom uverenju a koje će činjenice uzeti kao dokazane, sud odlučuje na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno, svih dokaza zajedno i na osnovu rezultata celokupnog postupka.
ZKP govori isto to, pa u čl. 15. takođe predviđa da je teret dokazivanja optužbe na tužiocu a da sud izvodi dokaze na predlog stranaka. U članu 16. kaže da je sud dužan da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom, izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju. Presudu, ili rešenje koje odgovara presudi, sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren. A izričito predviđa, da će sud u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, rešiti u korist okrivljenog.
Šta je postupajući sudija u pokaznom primeru još zaboravio a tiče se obaveza suda?
ZoP u članu 254. predviđa da pisano izrađena presuda sadrži: uvod, izreku, obrazloženje i uputstvo o pravu na žalbu, kao i broj, datum, potpis sudije i službeni pečat. U obrazloženju presude ukratko se iznosi sadržina zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, utvrđeno činjenično stanje uz navođenje dokaza na osnovu kojih su pojedine činjenice dokazane, iz kojih razloga ih sud uzima kao dokazane ili nedokazane, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, propisi na kojima se zasniva presuda i razlozi za svaku tačku presude.
A to slično predviđa i ZKP u članu 428. gde kaže da pismeno izrađena presuda mora mora imati uvod, izreku i obrazloženje. U obrazloženju presude sud iznosi razloge za svaku tačku presude. Ako je optužba odbijena, u obrazloženju presude će se sud ograničiti samo na razloge za odbijanje. U obrazloženju presude kojom je optuženi oslobođen od optužbe ili je oglašen krivim, sud će izneti činjenice koje je utvrdio u krivičnom postupku i iz kojih razloga ih uzima kao dokazane ili nedokazane, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, dajući pri tome naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li je optuženi učinio krivično delo i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženog i krivično delo. Ako je optuženi oslobođen od optužbe, u obrazloženju presude će se navesti i iz kojih razloga se to čini.
Da li treba da sumiramo šta sve od gore navedenog postupajući sudija nije ispoštovao zasnivajući osuđujuću presudu na konstataciji da se odbrana okrivljenih lica ne može se prihvatiti jer je ista data isključivo u svrhu izbegavanja odgovornosti?
5. Prava okrivljenog
Iako Sud u spornom stavu kaže drugačije, okrivljeni ipak ima neka prava, da se brani i ne prizna krivicu.
Ustav u članu 33. o pravima okrivljenog kaže da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, da ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da ne može biti kažnjen ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani, da ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. A decidno kaže i da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu. A sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo.
ZKP u članu 68. navodi, okrivljeni ima pravo da:
1) u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku;
2) ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu;
3) se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca u skladu sa odredbama ovog zakonika;
4) njegovom saslušanju prisustvuje branilac;
5) u najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku;
6) neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka;
7) mu se osigura dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
8) razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz (a što nam je posebno zanimljivo u vezi pokaznog slučaja);
9) prikuplja dokaze za svoju odbranu;
10) se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe, u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane;
11) koristi pravna sredstva i pravne lekove;
12) preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.
ZoP takođe kaže (član 93.) da okrivljeni ima pravo na odbranu, da se okrivljenom pre donošenja odluke, mora dati mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist. A kaže i (član 118.) da okrivljeni ima pravo da se brani te da podnosi dokaze, stavlja predloge i koristi pravna sredstva predviđena ovim zakonom.
6. Umesto zaključka
Na kraju da rezimiramo ono što smo zaključili analizom. A šta reći na kraju a ne ponoviti se? Da li je i ovde u pitanju neukost onih koji sprovode propise ili nešto još gore? Ono što svi zaboravljaju je, da bez obzira na sve, zakonska forma mora biti zadovoljena. Ako nešto stoji u zakonu mora biti sprovedeno onako kako piše.
Pre svega, napisanim se nikako ne implicira da postoji nekakva namera u postupanju sudije koji je vodio postupak a koja je predmet krivčne odgovonosti. Ne, ovde se samo ukazuje na manir i neznanje koji uzrokuje loš rad pravosuđa. Osnovna premisa na kojoj pravni sistem počiva je da sud poznaje pravo. A da li je tako? Naravno, to ne podrazumeva da svaki sudija napamet treba da zna svaki propis, već, da ih pročita ako ih ne poznaje i da ima znanja da zakonito sprovede postupak i da normu protumači i primeni.
Teza koju autor ovog teksta odavno zastupa je da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, ona je po mišljenju autora minoran problem i sporadična pojava. Osnovni problem je neznanje i nesposobnost. Onaj koji ima znanje, siguran je u sebe jer zna da ga zakon štiti, zna svoje obaveze i prava, te stoga nije podložan uticaju niti pritiscima (stvarnim ili umišljenim), ne plaši se da preseče i donese odluku. Onaj koji ne zna, doneće pogrešnu odluku ili će razvlačiti postupak u nedogled jer nema hrabrosti ni integriteta da iskaže svoj stav a koji ne mora uvek biti podudaran stavu vlasti.
Za ovakvo stanje nije opravdanje ni stalno apostrofirana poslednju reforma pravosuđa i to što sudije ističu da se vlast kod reizbora sudija vodila političkim motivima. Ako ćemo iskreno, a kad izbor sudije u poslednjih 200 godina u Srbiji nije bio povezan sa političkom podobnošću? Svaka vlast i pre i za vreme socijalizma i 90-tih do danas je to činila. Ni to nije sporno jer izabrani sudija ima moralnu odgovornost prema struci, narodu i zakonu a ne prema onome ko ga je postavio. Koja god vlast da ga postavi on mora da sudi jedino po zakonu.
I šta je sa edukacijom sudija, usaglašavanjem sudskih stavova i ujednačavanjem postupanja? Tome valjda treba da služe seminari, savetovanja, sudska praksa… Ne služi sudska praksa (čije objavljivanje predstavlja obavezu sudova) tome da neko pravi profit jer sada sudovi koji prave sudsku praksu kupuju svoje stavove (doduše ukoričene) od privatnih firmi koje to objavljuju. Tu nešto nije u redu. A bez obzira na to, ako se već objavljuje zašto se ne čita? Kako može da se desi (postupak u kome je autor takođe učestvovao, parnični doduše) da sudija osnovnog suda donese presudu koja je u potpunoj suprotnosti sa utvrđenim stavovima Vrhovnog kasacionog suda? Inače na tim stavovima je ceo postupak i baziran a on ih uoopšte nije ni razmatrao. I još gore, ništa se ne desi povodom toga sa tim sudijom, bar neko da mu ukaže na greške. Drugostepeni postupak u kome se ta presuda obori ne rešava pitanje sudije koji ne zna pravo, opet će uraditi isto.
Neiskustvo takođe nije opravdanje. U pokaznom primeru presudu je donela sudija koja ima skoro tri decenije radnog iskustva u pravosuđu. Kad će konačno da nauči? Obaveza onog ko se prihvata funkcije je da ima sposobnosti i znanje da je obavlja a ako ne zna da nauči.
Naravno, u našem pravosuđu radi dosta časnih ljudi i znalaca, njima svaka pohvala. Ali jedan neuk u trenutku unizi sve ono što stotine znalaca podižu godinama.
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatcije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela ili uradila, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 32, april 2017. god.
