od 2010.

Upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo

U „Sl. glasniku RS“ br. 91/2015 objavljen je Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti (dalje: Zakon) koji počinje da se primenjuje od 13. januara 2016. godine.

Danom početka primene ovog zakona prestaje da važi Zakon o zaštiti građana Savezne Republike Jugoslavije na radu u inostranstvu („Sl. list SRJ”, br. 24/98, „Sl. glasnik RS”, br. 101/05 – dr. zakon i 36/09 – dr. zakon) kojim je do sada bila uređena oblast zaštite zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu. Kao najveći regulatorni i faktički nedostaci i mane dosadašnjeg zakonskog rešenja isticani su razjedinjenost i međusobna neusklađenost zakonske materije, zakonsko neprepoznavanje i neregulisanje određenih posebnih oblika upućivanja, kao i nedovoljna zaštita pojedinih kategorija zaposlenih (maloletna lica) i sprovođenje zaštite zaposlenih uopšte, zatim propisivanje obaveze poslodavca da 30 dana unapred prijavi upućivanje zaposlenih u inostranstvo uz prilaganje mnogobrojne dokumentacije, što je za rezultat imalo da mali broj poslodavaca prijavljuje upućivanje zaposlenih u inostranstvo najčešće zbog složene administracije, neadekvatnih rokova za dostavljanje obaveštenja i niskih novčanih kazni za nepoštovanje zakona.

Novim zakonom zakonodavac pokušava da reši navedene nedostatke, time što na adekvatniji i sveobuhvatniji način uređuje prava zaposlenih koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, uslove, postupak i obaveze poslodavca u vezi sa upućivanjem zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, saradnju organa i organizacija koji obavljaju poslove državne uprave u vezi sa zaštitom prava zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu i nadzor nad primenom ovog zakona.

Zakonom je predviđena posebna zaštita zaposlenih mlađih od 18 godina života, koje poslodavac ne može da uputi na privremeni rad u inostranstvo, ako zakonom nije drugačije određeno. Takođe, poslodavac ne može ugovorom zaključenim sa stranim licem predvideti ustupanje zaposlenih tom ili nekom drugom stranom licu.

U nastavku teksta pružićemo kratak prikaz sadržine zakona i ukazati na najbitnija zakonska rešenja kako bi se poslodavci i zaposleni blagovremeno, pre početka primene zakona, upoznali i informisali o svojim pravima i obavezama.

– Primena zakona –

Zakon se primenjuje na poslodavce koji upućuju zaposlene na privremeni rad u inostranstvo radi:

  • rada u okviru izvođenja investicionih i drugih radova i pružanja usluga, na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji, odnosno drugog odgovarajućeg osnova;
  • rada ili stručnog osposobljavanja i usavršavanja za potrebe poslodavca u poslovnim jedinicama poslodavca u inostranstvu, na osnovu akta o upućivanju ili drugog odgovarajućeg osnova;
  • rada ili stručnog osposobljavanja i usavršavanja za potrebe poslodavca u okviru međukompanijskog kretanja po osnovu pozivnog pisma, politike međukompanijskog kretanja ili drugog odgovarajućeg osnova.

Zakon se ne primenjuje na poslodavce:

  • koji upućuju zaposlene na privremeni rad u inostranstvo u skladu sa posebnim propisima (npr: upućivanje diplomatsko-konzularnih predstavnika i sl.);
  • koji upućuju zaposlene na privremeni rad u zemlje članice Evropske unije i Evropskog ekonomskog prostora od dana sticanja punopravnog članstva Republike Srbije u Evropskoj uniji;
  • u slučaju upućivanja zaposlenog na službeni put u inostranstvo u skladu sa zakonom, pod uslovom da period boravka u inostranstvu ne prelazi 30 dana u kontinuitetu, odnosno 90 dana ukupno sa prekidima u toku kalendarske godine.

– Uslovi upućivanja –

Poslodavac može zaposlenog da uputi na privremeni rad u inostranstvo do 12 meseci sa mogućnošću produženja, ako zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno. Ovo ograničenje uneto je u cilju zaštite zaposlenih, kao i radi pravljenja razlike između radnih migracija i upućivanja, a s obzirom na privremeni karakter upućivanja, osim u slučajevima kada zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno.

Poslodavac na privremeni rad u inostranstvo može da uputi samo zaposlene na neodređeno vreme, a izuzetno i zaposlenog na određeno vreme u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, s tim što se vreme provedeno na privremenom radu u inostranstvu ne računa u zakonsko ograničenje trajanja radnog odnosa na određeno vreme i ne može da traje duže od vremena za koje je zaključen ugovor o radu.

Da bi zaposleni bio upućen na privremeni rad u inostranstvo neophodna je njegova prethodna pisana saglasnost, a izuzetno bez njegove prethodne saglasnosti ako je ugovorom o radu predviđena mogućnost upućivanja na privremeni rad u inostranstvo tj. kada se zaposleni potpisivanjem ugovora o radu saglasio i da ga poslodavac može uputiti u inostranstvo.

Zaposleni ima pravo da odbije upućivanje u opravdanim slučajevima kao što su: trudnoća; za vreme rada sa polovinom punog radnog vremena zbog posebne nege deteta u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad; do isteka tri godine života deteta; ako je zaposleni samohrani roditelj do 15 godine života deteta; ako nije proteklo tri meseca od povratka sa rada u inostranstvu koje je trajalo najmanje 11 meseci neprekidno; u drugim slučajevima utvrđenim kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu. Poslodavac može da prihvati i druge razloge koje opravdavaju odbijanje zaposlenog da bude upućen na rad u inostranstvo.

– Uslovi povratka –

Kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu mogu da se utvrde slučajevi i uslovi pod kojim zaposleni ima pravo na povratak u zemlju pre isteka roka na koji je upućen, o trošku poslodavca.

Reč je o interesantnom zakonskom rešenju s obzirom da predviđa mogućnost povratka zaposlenog u zemlju pre isteka roka na koji upućen i to o trošku poslodavca, a na poslodavcu je da opštim aktom utvrdi slučajeve i uslove pod kojima će zaposleni moći da ostvari ovo pravo.

– Obaveze poslodavca –

U pogledu upućivanja zaposlenog na privremeni rad u inostranstvo poslodavac ima sledeće obaveze/dužnosti:

  • da pre upućivanja na privremeni rad u insotranstvo sa zaposlenim zaključi aneks ugovora o radu sa svim obaveznim elementima propisanim članom 11. Zakona;
  • da za zaposlenog upućenog na privremeni rad u inostranstvo izvrši promenu osnova osiguranja u jedinstvenoj bazi Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (u daljem tekstu: Centralni registar), u skladu sa propisima kojima se uređuje podnošenje jedinstvene prijave na obavezno socijalno osiguranje (član 12.);
  • da zaposlenom koga upućuje na privremeni rad u inostranstvo obezbedi: zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti; bezbednost i zdravlje na radu; o svom trošku obezbedi – smeštaj i ishranu po standardima važećim u državi u kojoj se izvode radovi, odnosno u skladu sa uslovima smeštaja i ishrane utvrđenim kolektivnim ugovorom, odnosno pravilnikom o radu, ako je to za zaposlene povoljnije; prevoz za dolazak i odlazak sa rada ili naknadu troškova za te svhe (čl. 13. do 16.);
  • zaradu u skladu sa propisima Republike Srbije, koja ne može biti manja od garantovane minimalne zarade po propisima zemlje u koju je zaposleni upućen na privremeni rad (član 17.);
  • da o svom trošku organizuje pripremu zaposlenog za upućivanje na privremeni rad, a naročito: da pre davanja saglasnosti zaposlenog odnosno potpisivanja aneksa ugovora o radu informiše zaposlenog o uslovima života u državi i mestu u koje se zaposleni upućuje (klimatski uslovi, valuta, društveno politička situacija, specifične zdravstvene i druge okolnosti; uslovima smeštaja i ishrane, udaljenost od mesta boravka do mesta rada; kontakt osobi u mestu rada koja je ovlašćena za davanje informacija državnim i drugim organima o upućivanju zaposlenih i za pružanje dodatnih informacija i obaveštenja zaposlenima koji se nalaze na privremenom radu u inostranstvu); da obezbedi potrebne zdravstvene preglede i preventivne zdravstvene mere; da obezbedi prevoz do mesta rada u inostranstvu i povratak u Republiku Srbiju; da obezbedi ishodovanje radno-boravišnih dozvola (član 18.).

Kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava utvrđenih ovim zakonom, kao i druga prava zaposlenih upućenih na privremeni rad u inostranstvo.

– Postupak upućivanja –

Poslodavac koji upućuje zaposlene na privremeni rad u inostranstvo dužan je da:

  • najkasnije do dana koji prethodi danu upućivanja, dostavi ministarstvu nadležnom za rad Obaveštenje o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo koje obavezno mora da sadrži podatke propisane stavom 1. člana 20. Zakona;
  • najkasnije u roku od sedam dana od dana upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo dostavi ministarstvu nadležnom za rad Uverenje iz jedinstvene baze Centralnog registra (u daljem tekstu: Uverenje) koje sadrži spisak zaposlenih koji su upućeni na privremeni rad u inostranstvo na osnovu obaveštenja sa svim obaveznim podacima propisanim stavom 1. člana 20. Zakona;
  • da ministarstvo obavesti o svakoj promeni podataka u rokovima i na gore navedenim obrascima, utvrđenim u st. 1. i 2. člana 20.

Obaveštenje i Uverenje iz stava 1. i 2. člana 20. zakona podnose se ministarstvu nadležnom za poslove rada u pisanoj formi, a ministar nadležan za rad će u roku od 45 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona propisati obrazac Obaveštenja, konkretno taj rok je do 28. decembra 2015. godine.

Obaveštenje o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo predstavlja javni podatak koji se objavljuje na internet portalu ministarstva nadležnog za rad, u roku od sedam dana od dana prijema istog. Time se obezbeđuje uvid u podatke iz obaveštenja svim zainteresovanim subjektima, a posebno državnim organima radi vršenja kontrole.

Ministarstvo nadležno za rad ima pravo da od poslodavca koji je uputio zaposlene na privremeni rad u inostranstvo traži informacije i dokaze o ispunjenosti uslova o upućivanju zaposlenih na rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti po osnovu rada i boravka u inostranstvu, dok je poslodavac dužan da u ostavljenom roku dostavi tražene informacije i dokaze.

– Saradnja između organa i organizacija –

Zakonom je propisana dužnost međusobne saradnje i razmene informacija svih organa i organizacija koje obavljaju poslove državne uprave u vezi sa nadzorom nad ostvarivanjem prava zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu utvrđenih ovim zakonom, a u cilju zaštite prava zaposlenih upućenih na privremeni rad u inostranstvo. Zaštitu zaposlenih za vreme rada i boravka u inostranstvu obavljaju diplomatska, odnosno konzularna predstavništva Republike Srbije u okviru delokruga svog rada.

Imajući u vidu da ministarstvo nadležno za rad objavljuje obaveštenja poslodavaca o upućivanju na privremeni rad u inostranstvo na internet stranici, svi organi i organizacije koje obavljaju poslove državne uprave u vezi sa nadzorom nad ostvarivanjem prava zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu mogu da se informišu o upućivanju zaposlenih i na osnovu tih podataka vrše nadzor i kontrolu, kao i da neposredno od poslodavca traže dodatne informacije potrebne za vršenje kontrole iz svoje nadležnosti. Takođe, organi i organizacije sarađuju sa Centralnim registrom obaveznog socijalnog osiguranja u vezi sa isporukom, korišćenjem podataka registrovanih i evidentiranih u jedinstvenoj bazi Centralnog registra.

Organi i organizacije su dužne da o prikupljenim podacima obaveštavaju ministarstvo nadležno za rad, u roku od sedam dana.

– Nadzor nad primenom zakona –

Inspekcija rada vrši nadzor nad primenom ovog zakona iz delokruga svoje nadležnosti. Inspekcija rada, u vršenju nadzora, sarađuje sa drugim državnim organima, Centralnim registrom i drugim organizacijama u oblasti obaveznog socijalnog osiguranja, organima poreske kontrole, kao i sa nadležnim organima u inostranstvu, u skladu sa zakonom i međunarodnim sporazumima.

– Kaznene odredbe –

Kaznenim odredbama predviđaju se odgovarajuće kazne za nepoštovanje odredaba ovog zakona usklađene sa Zakonom o prekršajima, s tim što se vodilo računa o predviđenom rasponu novčanih kazni (od 10.000 din do 1.500.000 din) čime je data mogućnost prekršajnom organu da u zavisnosti od težine prekršaja kao i olakšavajućih okolnosti, odredi novčani iznos kazne za učinjeni prekršaj u svakom pojedinačnom slučaju. Pored toga, za određene prekršaje propisana je kazna u fiksnom iznosu, za koje inspekcija rada izdaje prekršajne naloge shodnom primenom zakona kojim se uređuju prekršaji.

Z a k l j u č a k

Donošenje ovog Zakona je dobar korak za rešavanje specifičnog fenomena radne pokretljivosti, posebno u okviru pojave novih oblika upućivanja koji nisu prepoznati važećom zakonskom regulativom npr. međukompanijsko kretanje, zatim upućivanje zaposlenih u okviru sektora informacionih tehnologija i telekomunikacija i sl.

Upućivanje zaposlenih ima veliku ulogu u ekspanziji poslovanja, kreiranju poslovnih mogućnosti i mogućnosti za kreiranje radnih mesta i predstavlja značajan izvor dodatnih prihoda za zemlje koje upućuju zaposlene. Upućivanje zaposlenih ima posledice po tržište rada kako zemlje prijema tako i zemlje porekla. Ono omogućava kreiranje poslova u zemlji porekla, a u zemlji prijema rešava problem nedostatka radne snage. U tom smislu, upućivanje zaposlenih predstavlja mehanizam efikasne alokacije radne snage.

Važan aspekt upućivanja zaposlenih predstavlja i ekspanzija poslovanja naših preduzeća na stranim tržištima i njihova konkurentnost, posebno malih i srednjih preduzeća. Iz tog razloga bilo je potrebno zakonsko preciziranje uslova i procedura pod kojim bi poslodavci sa teritorije Republike Srbije mogli efikasno i konkurentno da posluju na savremenim inostranim tržištima, a u skladu sa međunarodnim standardima.

Upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo se može posmatrati i kao rezultat visoke stope nezaposlenosti u Republici Srbiji i malih primanja zaposlenih, ali i kao mehanizam regulacije tržišta rada, kreiranje novih radnih mesta i povećanje prihoda kako za zaposlene, poslodavce tako i za državu.

dipl.prav. Irena Drča

Najnoviji tekstovi