Povod za ovaj tekst je postupanje prekršajnih sudova, odnosno Prekršajnog apelacionog suda, ili bolje reći nepostupanje. Pri tom radi se o višegodišnjem ponašanju različitih prekršajnih sudova i neotklanjanju povreda koje čini prvostepeni sud od strane drugostepenog, odnosno Prekršajnog apelacionog suda, tako da u većini slučajeva Vrhovni kasacioni sud utvrđuje povredu po pravnom leku.
Radi se o povredi prava na odbranu nedostavljanjem prvostepene presude braniocu okrivljenog (nekad i samom okrivljenom koji nema branioca) čime se uskraćuje pravo na žalbu. Ovde moramo naglasiti da Vrhovni kasacioni sud ističe da se ne radi o povredi na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti (stav iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 18/2021 od 27. maja 2021. god.), ali u većini odluka smatra i da je drugostepeni sud trebalo da otkloni ovu povredu.
Takođe, ono što se mora naglasiti jeste da se radi pre svega o obaveznoj radnji suda, a drugo o prostoj radnji za čije nepreduzimanje nema objašnjenja, te ćemo na kraju teksta samo dati naša nagađanja šta može biti uzrok. Pri tom ovo ponašanje dovodi do nepotrebnog angažovanja Republičkog javnog tužioca (ne mislim na konkretno lice koje je trenutno na toj funkciji, nego na sam organ) koji reaguje zahtevom za zaštitu zakonitosti, i samim tim nepotrebnog opterećivanja Vrhovnog kasacionog suda zbog neizvršenja rutinske radnje.
Pre nego što predstavimo brojne slučajeve u kojima se vidi navedeno ponašanje, navešćemo relevantne odredbe propisa.
1. Relevantne odredbe
Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, broj 98/2006) u članu 33. garantuje posebna prava okrivljenog:
„Svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega.
Svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane.
Okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom.
Svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani.
Svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane.
Svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja.
Lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu.
Sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo.“
Članom 36. stav 2. predviđeno je pravo na pravno sredstvo:
„Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.“
Zakonom o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019) u članu 93. stav 3, između ostalog, propisano je:
„Okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere.“
Članom 161. predviđeno je:
„Ako okrivljeni ima branioca, sve odluke od čijeg dostavljanja teče rok za žalbu dostaviće se samo braniocu, a ako ih ima više samo jednom od njih i time se dostavljanje okrivljenom smatra izvršenim.
Ako oštećeni ima zakonskog zastupnika ili punomoćnika, odluke iz stava 1. ovog člana dostaviće se njemu, a ako ih ima više samo jednom od njih.“
Član 259. stav 1. glasi:
„Žalbu mogu izjaviti okrivljeni, branilac i podnosilac zahteva.“
Članom 264. stav 2. tačka 4) propisano je:
„Bitna povreda odredaba prekršajnog postupka koja je uticala ili je mogla da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude ili rešenja postoji i ako:
… 4) sud u toku prekršajnog postupka ili prilikom donošenja odluke nije primenio ili je pogrešno primenio koju odredbu ovog zakona, ili je u toku prekršajnog postupka povredio pravo odbrane.“
Odredbom člana 272. u stavu 1. propisano je da drugostepeni prekršajni sud ispituje prvostepenu odluku u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati: 1) da li postoji bitna povreda odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 1. tačka 1) i tač. 6) do 14) ovog zakona; 2) da li je na štetu okrivljenog povređeno materijalno pravo (član 265).
Prethodni Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 101/2005, 116/2008 i 111/2009) na sličan način je uređivao obavezu dostavljanja.
2. Primeri postupanja prekršajnih sudova
Ovde ćemo na „malom“ uzorku prikazati postupanje prvostepenih prekršajnih sudova, odnosno slučajeve kada nije dostavio presudu, pre svega braniocu okrivljenog. Dakle, najpre ćemo ukazati na brojnost ovih slučajeva kako bi na kraju izveli zaključak o posledicama i razlozima ovakvog postupanja, a nakon toga i stavove Vrhovnog kasacionog suda zauzete u njegovim odlukama. Najpre, pokazaćemo primere nepostupanja po odredbama sada važećeg zakona, prema hronološkom redu donošenja odluka Vrhovnog kasacionog suda po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.
1. „…Presudom Prekršajnog suda u Novom Pazaru Pr.br. 2-1266/14-62 od 21.05.2014. godine, okrivljeni D.B., S.A., P.S. i B.M., oglašeni su odgovornim i to: okrivljeni D.B., S.A., P.S. zbog prekršaja…
Protiv ove presude Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti Ptz. broj 518/14 od 28.11.2014. godine, zbog bitne povrede odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 2. tačka 4. u vezi člana 161. stav 1. Zakona o prekršajima, sa predlogom da se zahtev uvaži kao osnovan i navedena presuda ukine, a spisi predmeta vrate prvostepenom sudu na ponovni postupak kao i da se na osnovu člana 290. stav 5. Zakona o prekršajima odloži izvršenje prvostepene presude.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda zahtevom Republičkog javnog tužioca ne ukazuje se na neku od povreda prekršajnog postupka koja je učinjena presudom Prekršajnog suda u Novom Pazaru Pr. br. 2-1266/14-62 od 21.05.2014. godine, već se izneti navodi zahteva odnose na postupanje prvostepenog suda nakon donošenja pobijane presude, a koje se odnosi na nedostavljanje presude braniocu okrivljenih….“ (Iz rešenja Vrhonog kasacionog suda, Kzz 1199/2014 od 3. aprila 2015. god.).
2. „Presudom Prekršajnog suda u Kragujevcu, Odeljenja u Batočini 8-Pr.8707/14 od 04.05.2016. godine, okrivljeni D.J. oglašen je odgovornim da je dana 18.07.2014. godine učinio prekršaj…
Presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenja u Kragujevcu I-101-Prž br.13472/16 od 05.07.2016. godine, potvrđena je presuda Prekršajnog suda u Kragujevcu, Odeljenja u Batočini 8-Pr.8707/14 od 04.05.2016. godine, a žalba okrivljenog D.J. odbijena je kao neosnovana.
Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog bitne povrede odredaba prekšajnog postupka iz člana 264. stav 2. tačka 4. u vezi člana 93. stav 1. i člana 161. stav 1. Zakona o prekršajima… (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 30/2016 od 5. oktobra 2016. god.).
Dalje ćemo samo pobrojati slučajeve, odnosno sudove, jer se radi o istim ili sličnim slučajevima, odnosno o istim stavovima Vrhovnog kasacionog suda o postojanju povrede.
3. Presuda Prekršajnog suda u Prokuplju, 2-Pr br.1493/14 od 9. decembra 2015. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 25/2016 od 21. juna 2016. god.).
4. Presuda Prekršajnog suda u Beogradu, Odeljenje u Grockoj 203Pr.br.20030/16 od 25. jula 2016. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 22/2017 od 20. septembra 2017. god.).
5. Presuda Prekršajnog suda u Kraljevu, 7Pr 6747/16 od 3. aprila 2017. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 25/2017 od 28. septembra 2017. god.).
6. Presuda Prekršajnog suda u Nišu, 12Pr.br.12063/16 od 20. februara 2018. god. – braniocima okrivljenih nije dostavljena prvostepena presuda. (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 21/2018 od 21. juna 2018. god.).
7. Presuda Prekršajnog suda u Beogradu, Pr 120516/17 od 4. juna 2018. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 5/2019 od 19. februara 2019. god.).
8. Presuda Prekršajnog suda u Beogradu, Odeljenja u Barajevu I-Pr-196-11588/17 od 5. novembra 2018. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 6/2019 od 3. aprila 2019. god.).
9. Presuda Prekršajnog suda u Nišu, 19Pr 9373/18 od 22. aprila 2019. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 24/2019 od 29. oktobra 2019. god.).
10. Presuda Prekršajnog suda u Nišu, 28Pr broj 12446/19 od 16. oktobra 2020. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 11/2021 od 24. marta 2021. god.).
11. Presuda Prekršajnog suda u Nišu, 04 Pr 1834/19 od 16. decembra 2020. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 18/2021 od 27. maja 2021. god.).
12. Presuda Prekršajnog suda u Novom Sadu, 01 Pr 8396/19 od 12. novembra 2020. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Przz 5/2021 od 30. juna 2021. god.).
13. Presuda Prekršajnog suda u Nišu, 17 Pr.br. 4338/19 od 26. marta 2021. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 24/2021 od 7. septembra 2021. god.).
14. Presuda Prekršajnog suda u Prokuplju, Odeljenje u Kuršumliji II-Pr broj 1427/20 od 20. maja 2021. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 29/2021 od 15. septembra 2021. god.).
15. Presuda Prekršajnog suda u Kraljevu, Pr 4692/20 od 9. juna 2021. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 34/2021 od 7. oktobra 2021. god.).
Bitna povreda odredaba postupka nedostavljanjem prvostepene presude činjena je i za vreme važenja prethodnog Zakona o prekršajima (član 85, 147, 148, 224, 234.).
16. Presuda Prekršajnog suda u Valjevu, Odeljenje suda u Lajkovcu, II-14-Pr. 8427/12 od 4. februara 2014. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 697/2014 od 20. avgusta 2014. god.).
17. Presuda Prekršajnog suda u Požarevcu, Odeljenje suda u Malom Crniću Pr br.11301/12-02 od 22. oktobra 2014. god. – okrivljenom nije lično dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 1262/2014 od 22. januara 2015. god.).
18. Presuda Prekršajnog suda u Beogradu, 7 Pr br.126540/14 od 18. juna 2014. godine (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 19/2015 od 5. marta 2015. god.).
19. Presuda Prekršajnog suda u Valjevu, Pr 5656/13 od 1. oktobra 2014. god. – braniocu nije dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 14/2015 od 14. aprila 2015. god.).
20. Presuda Prekršajnog suda u Zaječaru, Odeljenja u Sokobanji III-10 Pr. br.2637/13 od 10. februara 2015. god. – okrivljenom nije lično dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 29/2015 od 3. juna 2015. god.).
21. Presuda Prekršajnog suda u Pančevu, Pr 12045/13 od 19. avgusta 2015. god. – braniocu nije lično dostavljena prvostepena presuda (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 2/2016 od 23. februara 2016. god.).
Ovo je, dakle, bio prikaz svih odluka prekršajnih sudova, ali samo onih do kojih smo uspeli da dođemo.
Ovde ćemo objasniti i zašto je naziv ovog teksta „Utvrđeni obrazac ponašanja” prekršajnih sudova.
Obrazac ponašanja je pojam koji se koristi u različitim sferama života, a i u različitim oblastima prava, a ovde nećemo navoditi opštu definiciju, već ćemo iskoristiti definiciju u krivičnopravnom smislu iz jedne odluke suda druge nadležnosti u odnosu na prekršajne. Tzv. „utvrđeni obrazac ponašanja“ okrivljenog je činjenični sklop koji se mora posebno dokazati, pri čemu se zaključak o postojanju utvrđenog ili konzistentnog obrasca ponašanja mora zasnivati na dovoljnom broju slučajeva, koji svojom brojnošću ukazuju da se radi o obrascu ponašanja. (Npr. rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Kž1 Po1 26/2015 od 9. marta 2016. god.).
Naravno ne govorimo o nekakvoj krivičnoj odgovornosti prekršajnih sudova, odnosno onih koji su trebali da dostave presude braniocu ili okrivljenom koji nema branioca, ali nekakva odgovornost mora postojati, ako ništa drugo disciplinska.
Ovoliki broj postupanja suprotno izričitoj odredbi zakona, i to od sudova praktično sa cele teritorije države, u dugogodišnjem nizu, a da se pri tom radi o rutinskoj radnji, ukazuju da nešto nije u redu. Pre nego što zaključimo izložićemo stavove Vrhovnog kasacionog suda iz nekoliko gore navedenih odluka. Nećemo navoditi sve, jer je stav mahom isti u svim slučajevima – povreda prava na odbranu, odnosno povreda bitnih odredaba postupka.
3. Stavovi Vrhovnog kasacionog suda
Ovde ćemo navesti najinteresantnije odluke, odnosno stavove iz odluka Vrhovnog kasacionog suda, odnosno one odluke u kojem je obrazloženje ovih povreda sveobuhvatno. Stavovi su zbog ograničenog prostora dati u obliku autorskih sentenci:
Manje-više stav je u svim odlukama isti.
U presudi Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 697/2014 od 20. avgusta 2014. godine, zauzet je stav:
„Nedostavljanjem presude braniocu okrivljenog uskraćena je mogućnost da, kao ovlašćeno lice podnese redovni pravni lek, čime je učinjena bitna povreda prekršajnog postupka, a kako ni drugostepeni sud nije uočio, niti je naložio prvostepenom sudu da ga otkloni, to utiče na zakonitost drugostepene odluke.“
U skoro svim odlukama Vrhovni kasacioni sud ističe da je drugostepeni sud trebalo da otkloni ovu povredu.
Stav iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 18/2021 od 27. maja 2021. godine, glasi:
„Neotklanjanjem propusta prvostepenog suda, koji se odnosi na nedostavljanje presude braniocu, drugostepeni sud nije povredio pravo odbrane jer na tu povredu nije dužan da pazi po službenoj dužnosti, ali se ipak drugostepena presuda mora ukinuti zbog onemogućavanja branioca da izjavi žalbu.“
Ovo je jedina odluka do koje smo došli, a da Vrhovni kasacioni sud ne navodi da je drugostepeni sud trebalo da otkloni ovu povredu, već da nije dužan da na ovu povredu pazi po službenoj dužnosti.
U presudi Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 34/2021 od 7. oktobra 2021. godine, navodi se:
„Kako je okrivljeni u toku vođenja prekršajnog postupka angažovao branioca i sudu dostavio uredno izdato punomoćje, sud je bio dužan da presudu dostavi braniocu, a ne samo okrivljenom.“
U presudi Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 11/2021 od 24. marta 2021. godine, ovaj sud ističe:
„Kako je prvostepeni prekršajni sud pobijanu presudu dostavio samo okrivljenom, a ne i njegovom braniocu, kog je okrivljeni angažovao u žalbenom roku, i pored toga što je branilac uz dostavljeno punomoćje tražio da mu se dostavi pobijana presuda učinio je bitnu povredu odredaba prekršajnog postupka.“
Navešćemo i deo obrazloženja iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 6/2019 od 3. aprila 2019. godine:
„…iz spisa predmeta utvrđuje se da je prvostepena presuda dostavljena okrivljenom dana 26.11.2018. godine, na koju presudu je okrivljeni izjavio žalbu dana 04.12.2018. godine preporučenom pošiljkom, a u spisima predmeta nalazi se i podnesak okrivljenog koji je 04.12.2018. godine upućen sudu preporučenom pošiljkom i koji je primljen u prvostepenom sudu 05.12.2018. godine, a kojim okrivljeni obaveštava sud da je u roku za žalbu angažovao advokata …, te da dostavlja punomoćje za navedenog branioca, sa molbom da sud i braniocu dostavi prvostepenu presudu od 05.11.2018. godine.
Međutim, prvostepeni sud, iako na opisani način obavešten u okviru žalbenog roka okrivljenog da je okrivljeni angažovao branioca, braniocu okrivljenog nije dostavio prvostepenu presudu donetu dana 05.11.2018. godine. Navedeni propust, koji prilikom razmatranja spisa pre odlučivanja o žalbi koju je protiv prvostepene presude izjavio okrivljeni lično, nije uočio ni drugostepeni sud, niti je naložio prvostepenom sudu da ga otkloni, imao je za posledicu da je braniocu okrivljenog uskraćena mogućnost da kao ovlašćeno lice za podnošenje redovnog pravnog leka…“
Stav iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz Pr 5/2019 od 19. februara 2019. godine, glasi:
„Prvostepeni sud je time što je presudu dostavio samo okrivljenom, a ne i njegovom braniocu povredio pravo odbrane okrivljenog u žalbenom postupku, jer je onemogućio braniocu okrivljenog da kao ovlašćeno i stručno lice izjavi žalbu protiv prvostepene presude u korist okrivljenog.“
Dakle, može se izvući par zaključaka:
Nedostavljanjem presude braniocu okrivljenog uskraćuje mu se, kao stručnom i ovlašćenom licu da podnese redovni pravni lek, čime se krše prava okrivljenog bez obzira da li je sam okrivljeni izjavio žalbu, što predstavlja bitnu povredu odredaba prekršajnog postupka.
Samo u jednoj presudi Vrhovni kasacioni sud ističe da nedostavljanjem presude braniocu, drugostepeni sud nije povredio pravo odbrane jer na tu povredu nije dužan da pazi po službenoj dužnosti, ali se ipak i tada drugostepena presuda mora ukinuti zbog onemogućavanja branioca da izjavi žalbu, dok u svim ostalim presudama navodi da je drugostepeni sud trebalo da uoči i otkloni navedenu provedu.
4. Uzroci i posledice
Šta je uzrok ovakvom postupanju kod kojeg je očigledno da postoji obrazac ponašanja prekršajnih sudova? Da li je to nemar, neznanje ili se nažalost ovo uklapa u standarno ponašanje državnih organa, koje se najčešće ispoljava kod upravnih organa kada „treba da završimo nešto“ ili bi taj organ trebalo da preduzme neku radnju po službenoj dužnosti? Da postoji neznanje sumnjamo da npr. sudija ne zna šta je izričito propisano zakonom. Da li nekog mrzi da pogleda spise i da uoči uredno punomoćje?
Ko je odgovoran, da li je to konkretan sudija, lica koja rade u pisarnici, ili neko treći? Na ulazeći u to, jer ne znamo koje lice je konkretno odgovorno u svakom pojedničnom slučaju, navešćemo odredbe relevantnih zakona, koje namerno nismo gore naveli zbog preglednosti teksta, a i da razdvojimo ponašanje sudova, stavove VKS o tome, od uzorka ovog ponašanja, njegovih posledica i odgovornosti za to ponašanje.
Zbog ograničenog prostora navećemo samo pojedine odredbe nekih relevantnih propisa.
Prema članu 52. stav 1. i 2. Zakona o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011-dr.zakon, 78/2011-dr.zakon, 101/2011, 101/2013, 40/2015-dr.zakon, 106/2015, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018-OUS, 87/2018 i 88/2018-OUS):
„Predsednik suda predstavlja sud, rukovodi sudskom upravom i odgovoran je za pravilan i blagovremen rad suda.
Predsednik suda obezbeđuje zakonitost, red i tačnost u sudu, nalaže otklanjanje nepravilnosti i sprečava odugovlačenje u radu, određuje branioce po službenoj dužnosti po azbučnom redu sa liste advokata koje dostavlja advokatska komora, stara se o održavanju nezavisnosti sudija i ugledu suda i vrši druge poslove određene zakonom i Sudskim poslovnikom.“
Prema članu 54:
„Predsednik neposredno višeg suda ima pravo da nadzire sudsku upravu nižeg suda, kao i da pri nečinjenju predsednika nižeg suda donese akte iz njegovog delokruga.
Predsednik neposredno višeg suda može tražiti od nižeg suda obaveštenja o primeni propisa, toku postupka, kao i sve podatke o radu.
Predsednik neposredno višeg suda može naložiti neposredan uvid u rad nižeg suda, o čemu se sačinjava pismeni izveštaj.“
Bez obzira kome su povereni poslovi, u svakom slučaju je odgovoran predsednik suda, ako se radi upravnom, administrativnom, propustu kod dostavljanja, a ako se radi o tome da spisi nisu provereni, odnosno da sudija nije proverio da li se u spisima nalazi uredno punomoćje, onda je on/ona odgovoran, pa i predsednik neposredno višeg suda, uzimajući u obzir član 54.
Procesnim zakonima i Sudskim poslovnikom (“Sl. glasnik RS”, br. 110/2009, 70/2011, 19/2012, 89/2013, 96/2015, 104/2015, 113/2015-isp., 39/2016, 56/2016, 77/2016, 16/2018, 78/2018, 43/2019 i 93/2019) uređuje se dostavljenje odluka sudova.
Prema članu 75. Zakona o uređenju sudova primenu Sudskog poslovnika nadzire ministarstvo nadležno za pravosuđe.
Prema članu 76. stav 1. posle nadzora sačinjava se zapisnik koji se dostavlja predsedniku suda u kome je vršen nadzor, predsedniku neposredno višeg suda, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda i ministru nadležnom za pravosuđe. Stavom 2. predviđa se da je predsednik neposredno višeg suda dužan da obavesti predsednika Vrhovnog kasacionog suda i ministra nadležnog za pravosuđe o merama preduzetim da se uočeni nedostaci otklone, rokovima za otklanjanje nedostataka, kao i razlozima zbog kojih su nedostaci i propusti nastali.
Zakonom o sudijama (“Sl. glasnik RS”, broj 116/2008, 58/2009-OUS, 104/2009 i 101/2010, 8/2012-OUS, 121/2012, 124/2012 – OUS, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 40/2015, 63/2015-OUS, 106/2015, 63/2016-OUS, 47/2017 i 76/2021) propisane su posledica za predsednika suda, između ostalog, zbog kršenja obaveza ustanovljenih propisima za obavljanje poslova sudske uprave, a to je razrešenje.
Takođe, propisane su i posledice za sudiju zbog npr. očigledno nekorektnog postupanja prema učesnicima u sudskim postupcima.
5. Umesto zaključka
Bez obzira na sve navedeno, s obzirom da ne znamo (bar autor ovog teksta ne zna ko je tačno odgovoran), zaključak je da postoji obrazac ponašanja kojim se konstantno, duži niz godina, od strane prekršajnih sudova krše prava okrivljenog i branioca, vrši povreda postupka, i to neizvršavanje kao što smo već naveli jedne rutinske radnje – dostavljanja presude, odnosno neproveravanjem spisa u kojima se nalazi punomoćje. Nadzora, s obzirom da se ovo postupanje dešava praktično na celoj teritoriji države, a ne samo u jednom sudu i to godinama, očigledno nema, a kamoli sankcionisanja.
Šta je posledica ovog nemara ili nezainteresovanosti za prava učesnika u postupku, osim povrede njihovih prava?
Kao što smo veće napomenuli, u dobrom broju slučajeva samo zbog ove povrede (u nekim slučajevima bi i iz drugih razloga došlo do ulaganja vanrednog pravnog leka) dolazi do nepotrebnog angažovanja Republičkog javnog tužioca i Vrhovnog kasacionog suda, koji stalno ističe da je prenatrpan poslom (ali ovog puta zahvaljujući drugim sudovima), kršenja odredaba zakona i Ustava i na kraju i nepotrebnog gubljenja vremena i kao i uvek novca.
Cilj ovog komentara nije nipodaštavanje sudija, predsednika sudova, niti njihovog rada, već ukazivanje da postoje pojedinci ili pojedini organi u svakoj profesiji, odnosno oblasti rada, zbog kojih je cela profesija na lošem glasu.
U vezi sa navedenim, na kraju, da citiram kolegu i saradnika dipl. prav. Nenada Jevtića: Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo. Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički.
Izvor: Tekst prvobitno objavljen u časopisu „Advokatska kancelarija“, br. 88, decembar 2021.
