Konkretan povod za pisanje ovog komentara je Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Komisije za praćenje i primenu Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji, br. 04/2017 od 31. marta 2017. god. U stvari, ovde je reč o tumačenju pojmova koje nalazimo u zakonima i podzakonskim aktima, te kolektivnim ugovorima i opštim aktima poslodavaca. Reč je dakle, o pogledu na temu i tumačenju koje u gotovo istovetnom obliku možemo naći i u mišljenima drugih organa, pa i nekih sudova.
Na početku ograda, da ne bude zabune i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Važno da napomenom, svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički.
Pomenuto mišljenje je dato po zahtevu Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kojim se traži mišljenje o primeni člana 26. stav 2. tačka 1) alineja 1. Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Sl. glasnik RS“, br. 11/2015), a vezano za konkretno pitanje, da li se u dužinu trajanja godišnjeg odmora računaju godine rada ostvarene u radnom odnosu u svim ustanovama socijalne zaštite, da li se računaju godine ostvarene u radnom odnosu i kod ostalih korisnika javnih sredstava i u privatnom sektoru. Iako je u međuvremenu zaključen novi Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Sl. glasnik RS“, br. 29/2019), mišljenje je i dalje aktuelno jer su odredbe čl. 26. stav 2. tačka 1) alineja 1. identične kao u starom kolektivnom ugovoru.
Citiraću u celosti ono što predstavlja pomenuto mišljenje:
„Članom 26. stav 2. tačka 1) alineja 1. Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji propisano je uvećanje godišnjeg odmora zaposlenima po osnovu radnog iskustva, odnosno za svake tri godine rada provedene u radnom odnosu – jedan dan.
Pod radnim odnosom, u skladu sa članom 30. Zakona o radu, podrazumeva se ugovorni odnos koji se zasniva zaključivanjem ugovora o radu između zaposlenog i poslodavca. Zaposleni, u smislu ovog zakona, je fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, a poslodavac je domaće, odnosno strano pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje, jedno ili više lica (član 5. Zakona o radu).
To dalje znači da pravo na uvećanje godišnjeg odmora po navedenom osnovu ima zaposleni samo po osnovu vremena provedenog u radnom odnosu. Za vreme koje je zaposleni proveo na radu van radnog odnosa nema pravo uvećanje godišnjeg odmora.
Prema tome, zaposleni ima pravo na uvećanje godišnjeg odmora shodno članu 26. stav 2. tačka 1) alineja 1. Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji samo za vreme provedeno na radu u radnom odnosu (vreme za koje je imao ugovor o radu na određeno i neodređeno vreme), bez obzira da li je u pitanju ustanova socijalne zaštite ili neko drugo pravno lice u javnom ili privatnom sektoru.
Napominjemo da vreme za koje je lice bilo osigurano po osnovu obavljanja samostalne delatnosti ne predstavlja vreme provedeno na radu po osnovu radnog odnosa, te za to vreme zaposleni ne može ostvariti pravo na uvećanje godišnjeg odmora shodno navedenom članu Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji.
Sa iznetog, Komisija za praćenje i primenu Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji je mišljenja da se dužina godišnjeg odmora uvećava shodno članu 26. stav 2. tačka 1) alineja 1. Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu radnog iskustva za svake tri godine rada u radnom odnosu – jedan dan, a da se pod radnim odnosom podrazumeva ugovorni odnos koji se zasniva zaključivanjem ugovora o radu između zaposlenog i poslodavca.“.
1. Uvećanje trajanja godišnjeg odmora
Ovde je reč o tumečenju odredbi koje predviđaju da se zakonski minimum od 20 radnih danagodišnjeg odmora, može uvećati po raznim osnovima, između ostalog i onim iz tačke (čijih se tumačenje traži) koja u celosti glasi:
„1) radnog iskustva:
– za svake tri godine rada u radnom odnosu – jedan dan;
– zaposlenom sa preko 30 godina provedenih u radnom odnosu ili sa preko 55 godina života i zaposlenoj sa preko 25 godina provedenih u radnom odnosu ili sa preko 50 godina života – za 3 radna dana;“.
Nije jasno zašto je mišljenje traženo i dato vezano samo za alineju 1. tačke 1), kada i alineja 2. zahteva isto tumačenje, jer se i tamo pominje vreme u radnom odnosu. Već smo rekli da za ovo razmatranje nije od značaja što pomenuti kolektivni ugovor trenutno nije važeći, jer i novi važeći kolektivni ugovor sadrži istovetnu, neizmenjenu odredbu u alineji 1. a ista je i alineja 2. osim što je povećan broj dana odmora sa 3 na 5. Pitanje, šta se računa kao godine rada ostvarene u radnom odnosu, ostalo je dakle isto.
Na sličnom stanovištu je i Komisija za tumačenje Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika koja u Odluci od 31. avgusta 2015. god. kaže:
„Radno iskustvo iz člana 14. stav 2. tačka 3. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika podrazumeva radno iskustvo koje osoba stiče u radnom odnosu (ukupan radni staž) i u isto se ne računa staž po osnovu obavljanja samostalne delatnosti.“.
Navedeni kolektivni ugovor objavljen je u „Sl. glasniku RS“, broj 21/2015, i trenutno je važeći jer mu je Sporazumom o produženju roka važenja („Sl. glasnik RS“, br. 8/19) produženo važenje do 5. marta 2022. god.
Ovaj kolektivni ugovor takođe predviđa da se zakonski minimum može uvećati po raznim osnovima, između ostalog i onim iz tačke 3) stava 2. člana 14. (odredbe čije je tumačenje dato) a koja u celosti glasi:
„3. radnog iskustva:
1) od 5 do 10 godina rada – 2 radna dana,
2) od 10 do 20 godina rada – 3 radna dana,
3) od 20 do 30 godina rada – 4 radna dana,
4) preko 30 godina rada – 5 radnih dana;“.
Navedenim odredbama pomenutih kolektivnih ugovora, razrađene su odredbe Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZoR, o dužini godišnjeg odmora, člana 69., koji u celosti glasi:
„U svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana.
Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu.“
Međutim, na prvo čitanje vidimo da se navedena tumačenja, koja su suštinski ista, daju na osnovu različito propisanih stvari. U prvom kolektivnom ugovoru radno iskustvo podrazumeva „godine rada u radnom odnosu“ dok se u drugom govori samo o „godinama rada“. A da ovo nisu isti pojmovi, pokazaćemo kasnije.
Pre tumačenja, da se podsetimo nekih osnova. Zakonima se propisuju se rasponi, ono ispod se čega ne može ići u zaštiti prava, najčešće minimum zaštite, donja granica. A podzakonskim aktom bilo koje vrste ne može se propisati ni predvideti ništa što nije u saglasnosti sa zakonom. A to važi i za ugovore (pa i kolektivne) i za opšta akta koja donose poslodavci.
Dakle, odredbama ZoR predviđeno je da se opštim aktom ili ugovorom o radu propisuju kriterijumi na osnovu kojih se dužina (što je rogobatan izraz, uputnije je reći trajanje) godišnjeg odmora može uvećati po raznim osnovima, između ostalog i po osnovu radnog iskustva. Odredbama kolektivnog ugovora koje su predmet tumačenja utvrđeno je za koliko se može produžiti godišnji odmor po tom osnovu.
Ono što je zanimljivo ZoR govori da je kriterijum radno iskustvo, ali nigde u njemu nemamo definiciju tog pojma, s tim što pomenuti kolektivni ugovori pod radnim iskustvom podrazumevaju godine rada (što nije potrebno tumačiti), s tim što prvi zahteva da to bude radu radnom odnosu. Zato je i traženo tumačenje koji radni odnos je relevantan. I dato je tumačenje da vreme za koje je lice bilo osigurano po osnovu obavljanja samostalne delatnosti ne predstavlja vreme provedeno na radu po osnovu radnog odnosa, već je to samo radni odnos kod nekog poslodavca.
Znači, po obe komisije radni odnos podrazumeva samo ugovorni odnos koji se zasniva zaključivanjem ugovora o radu između zaposlenog i poslodavca. A svakako su im nebitni drugi oblici radnog angažovanja (van radnog odnosa).
Ali,prva komisija, (čiji je stav rigidniji), dodaje još nešto, što implicira da taj poslodavac mora biti pravno lice, te da ni radni odnos kod preduzetnika (niti rad samog preduzetnika) nije od značaja.
Ako poštujemo pravila pisanja i tumačenja (da se u tekst ne stavlja ništa što nema neko značenje, u suprotnom samo zbunjuje), možemo doći do zaključka da ta komisija relevantnim smatra samo rad u pravnom licu, jer kaže: „[…] zaposleni ima pravo na uvećanje godišnjeg odmora […] samo za vreme provedeno na radu u radnom odnosu […] bez obzira da li je u pitanju ustanova socijalne zaštite ili neko drugo pravno lice u javnom ili privatnom sektoru. […]“. Znači,vrednuju samo rad u radnom odnosu i to u pravnom licu, jer drugi rad ne pominju. A da nije u pitanju omaška ili nespretna redakcija teksta, već da su zaista tako mislili, govori logika. Jer, još besmislenije bi bilo vrednovati rad nekog lica zaposlenog kod preduzetnka a lični rad tog istog preduzetnika ne.
I sve ovo bi moglo delimično biti tačno, da ZoR u članu 5. ne kaže da je zaposleni fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, a poslodavac je domaće, odnosno strano pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje, jedno ili više lica. Dakle, poslodavac može biti i pravno ili fizičko lice (čitaj preduzetnik).
A navedenim pogledom na stvari isključen je ne samo lični rad preduzetnika veći i rad za iste, kao i svi drugi oblici radnog angažovanja koji nisu radni odnos..
A tek je nejasno na osnovu čega je druga komisija dala svoje tumačenje, jer se u njihovom kolektivnom ugovoru (u kome je dobro i jasno tehničko-redakcijsko rešenje) govori samo o godinama rada, a to je valjda svaki rad u zakonom dozvoljenim modalitetima (i u radnom odnosu i van njega).
A ova tumačenja su takođe čudna i zbog činjenice da je samo resorno ministarstvo ranije davalo neka tumačenja koja govore nešto drugo.
Tako recimo, Ministarstvo rada i socijalne politike, kako se nekada resorno ministarstvo zvalo, u svom Mišljenju br. 011-00-854/2010-02 od 15. decembra 2010. god. između ostalog, kaže:
„[…] Radno iskustvo je iskustvo stečeno radom po bilo kom osnovu (radni odnos ili ugovor van radnog odnosa i dr.) u određenom stepenu stručne spreme, odnosno na određenim poslovima, bez obzira da li je rad obavljen u zemlji ili inostranstvu. […] volontiranje koje je kandidat obavio u Republici Srpskoj može da se smatra radnim iskustvom […]“.
U Mišljenju br. 011-00-89/2015-02 od 3. februara 2015. god. gde kaže:
“ […] Radno iskustvo je vreme provedeno na radu na određenim poslovima nakon sticanja odgovarajuće stručne spreme. Radno iskustvo se stiče radom po bilo kom osnovu (radni odnos ili ugovor van radnog odnosa i dr), na istim ili sličnim poslovima u stepenu i vrsti stručne spreme koja je uslov za rad na određenim poslovima. […] Radno iskustvo ne mora da se podudara sa stažom osiguranja (po osnovu radnog odnosa ili po osnovu osiguranja u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu u svojstvu nezaposlenog i dr), koji se upisuje u radnu knjižicu u skladu sa članom 18. Pravilnika o radnoj knjižici (“Sl. glasnik RS”, broj 17/97). […]“.
Navedeno se ponavlja i u Mišljenju br. 011-00-136/2015-02 od 5. marta 2015. god. i Mišljenju br. 113-05-91/2016-02 od 16. maja 2016. god.
A iako je doneto u vreme važenja ranijeg propisa, za ovo razmatranje mi je najuputnije Mišljenje br. 11-00-289/98-02 od 5. novembra 1998. godine., gde se kaže:
„[…] Odredbama Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), nije propisano šta se podrazumeva pod pojmom radno iskustvo, kao posebnim uslovom za rad na određenom radnom mestu. Šta se podrazumeva pod radnim iskustvom, uređuje se pojedinačnim kolektivnim ugovorom poslodavca.[…]“.
A navešću i da je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju Presude U. 3736/2007 od 8. maja 2008. godine. rekao: „[…] radni staž pravni institut određen Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju i podrazumeva staž osiguranja po osnovu radnog odnosa, […] pa se ne može poistovetiti radni staž sa radnim iskustvom […]“.
2. Gde je zapravo problem?
Vidimo da ZoR i pojedinačni kolektivni ugovori barataju nekim odrednicama (postavljaju ih kao uslove ili merila) ali ne daju definicije istih, pa čak ni upućujuće odredbe, koje bi uputile na propise u smislu kojih se definišu korišćeni pojovi. Mi čitajući ZoR i pojedinačne kolektivne ugovore nismo sigurni šta su pojmovi „radno iskustvo“, „ radni staž“, „staž osiguranja“, već su isti podložni tumačenju. Nismo sigurni ni šta je „radni odnos“, jer ZoR ne daje definiciju ni tog pojma (niti upućujuće odredbe), samo u članu 30. kaže da se radni odnos zasniva ugovorom o radu. A da je bitno znati šta predstavlja taj pojam (najbitnije u stvari) vidimo iz člana 1. ZoR kojim je uređen predmet zakona, gde je rečeno da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada.
Inače, mogućnost uvećanja dužine godišnjeg odmora po osnovu radnog iskustva prvi put je pomenuta članom Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS”, broj 55/1996, 28/2001 i 43/2001-dr.zakon).
Zanimljivo, Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br. 70/2001 i 73/2001) koji je važio između ZoR i napred navedenog zakona, imao je najbolje tehničko-redakcijsko rešenje (po meni), jer je davao precizniju odrednicu a nije ulazio u ono što se propisuje opštim aktom ili ugovorom o radu. U članu 53. stav 2. navedenog zakona stajalo je da se dužina godišnjeg odmora utvrđuje zavisno od dužine staža osiguranja, uslova rada i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Ovakvo tehničko-redakcijsko rešenje je dobro, jer se zakonom ne ulazi u ono što može biti predmet dogovora poslodavaca i zaposlenih, već se samo daje okvir za to.
A pre 1996. god. je isto tako sve bilo jasno, jer je Zakon o radnim odnosima(„Sl. glasnik RS“, br. 45/1991, 18/1992, 22/93-odluka SUS, 53/1993, 67/1993, 34/1994, 48/1994, 49/1995, 53/1995, 24/1996, 26/1996-ispr. i 39/1996) u članu 40. propisivao da se godišnji odmor uvećava radniku/ci sa više od određenog broja godina penzijskog staža ili godina života. Dakle, navedeni zakoni su govorili o „stažu osiguranja“ i „penzijskom stažu“ što su poznati i drugim propisima jasno definisani pojmovi. Pomenuću da i ZoR na nekoliko mesta pominje „staž osiguranja“, mada u drugom kontekstu i u druge svrhe.
Konvencija broj 132 Međunarodne organizacije rada o plaćenom godišnjem odmoru (Zakon o ratifikacijije objavljen „Sl. listu SFRJ“, br. 52/1973) na koju naši zakonopisci vole da se pozivaju, i da sva tehnička rešenja u tekstu propisa pravdaju usaglašavanjem sa istom, ne govori ništa o uvećanju dužine godišnjeg odmora, niti uslovim i kriterijumima za to, već samo u jednom delu daje posrednu odrednicu, kada u članu 4, između ostalog, kaže „imaće za tu godinu pravo na plaćeni odmor u srazmeri sa dužinom radnog staža te godine“, što će reći da i ona govori o „radnom stažu“ a ne „radnom iskustvu“.
Inače, o „stažu osiguranja“ i „penzijskom stažu“ sve je jasno rečeno u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004-US, 84/2004-dr.zakon, 85/2005, 101/2005, 63/2006-US, 5/2009, 107/2009, 30/2010-dr.zakon, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019-OUS i 86/2019).
Da prvo dam neke odrednice (definicije) u tom zakonu.
U smislu ovog zakona (član 10.) obavezno osigurana lica (osiguranici) su:
1) zaposleni (osiguranik zaposleni);
2) lica koja samostalno obavljaju delatnost (osiguranik samostalnih delatnosti);
3) poljoprivrednici (osiguranik poljoprivrednik).
Član 11. istog zakona kaže da osiguranici zaposleni jesu:
– lica u radnom odnosu kod poslodavaca, odnosno zaposlena u preduzeću, drugom pravnom licu, državnom organu, organu jedinice lokalne samouprave ili kod fizičkih lica;
– profesionalna vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci Srbije;
– izabrana ili postavljena lica, ako za obavljanje funkcije ostvaruju zaradu, odnosno naknadu zarade;
– lica koja su zaposlena van prostorija poslodavca;
– lica u radnom odnosu, odnosno zaposleni upućeni na rad u inostranstvo, odnosno zaposleni u preduzeću koje obavlja delatnost ili usluge u inostranstvu, ako nisu obavezno osigurana po propisima te zemlje, ili ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno;
– domaći državljani koji su na teritoriji Republike Srbije () zaposleni kod stranih ili međunarodnih organizacija i ustanova, stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava ili kod stranih pravnih ili fizičkih lica, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno;
– strani državljani i lica bez državljanstva koji su na teritoriji Republike Srbije zaposleni kod stranih pravnih ili fizičkih lica, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, kao i kod međunarodnih organizacija i ustanova i stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava, ako je takvo osiguranje predviđeno međunarodnim ugovorom;
– lica koja u skladu sa zakonom obavljaju privremene i povremene poslove, ako nisu osigurani po drugom osnovu;
– lica koja u skladu sa zakonom obavljaju privremene i povremene poslove preko omladinskih zadruga, a imaju navršenih 26 godina života, odnosno bez obzira na godine života ako nisu na školovanju;
– lica za čijim je radom prestala potreba, kao i lica kojima je prestalo zaposlenje zbog stečaja, likvidacije, odnosno u svim slučajevima prestanka rada poslodavca, dok ostvaruju novčanu naknadu prema propisima o radu i zapošljavanju.
Prema članu 12. istog zakona, osiguranici samostalnih delatnosti jesu:
– lica koja samostalno obavljaju privrednu ili drugu delatnost, ako nisu obavezno osigurana po osnovu zaposlenja;
– lica koja su osnivači, odnosno članovi privrednih društava, koji u njima rade, ili ih predstavljanju i zastupaju, bez obzira da li su u radnom odnosu u tom privrednom društvu;
– lica koja obavljaju poslove po osnovu ugovora o delu odnosno poslove po osnovu autorskog ugovora, kao i poslove po osnovu drugih ugovora, kod kojih za izvršen posao ostvaruju naknadu, a nisu osigurani po drugom osnovu;
– lica koja rade na teritoriji Republike Srbije (u daljem tesktu: RS) za stranog poslodavca, koji nema registrovano predstavništvo u RS, kod koga za obavljen posao ostvaruju naknadu, a nisu osigurani po drugom osnovu;
– lica koja, u skladu sa zakonom, obavljaju poljoprivrednu delatnost u svojstvu preduzetnika, ako nisu obavezno osigurani po osnovu zaposlenja;
– sveštenici i verski službenici ako nisu obavezno osigurani po osnovu zaposlenja;
– lica koja su prestala da obavljaju samostalnu delatnost, dok ostvaruju novčanu naknadu prema propisima o radu i zapošljavanju.
Član 13. istog zakona kaže da su osiguranici poljoprivrednici lica koja se bave poljoprivrednom delatnošću kao nosioci ili članovi poljoprivrednog domaćinstva odnosno gazdinstva.
Član 14. istog zakona kaže da se svojstvo osiguranika stiče danom početka a prestaje danom prestanka zaposlenja, obavljanja samostalne ili poljoprivredne delatnosti, odnosno obavljanja ugovorenih poslova a da se utvrđuje se na osnovu prijave odnosno odjave osiguranja.
Napred su dati pojmovi da bi se razumelo značenje pojmova koji nas ovde interesuju.
U članu 44. navedenog zakona rečeno je da penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona, te vreme koje je, kao staž osiguranja i poseban staž, računato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Dalje se kaže, u staž osiguranja, računa se i vreme:
- koje je osiguranik proveo u svojstvu vojnog osiguranika (član 45.).
- za koje je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje po bilo kom osnovu za koji postoji obaveza plaćanja (član 46.),
- provedeno na radu odnosno u osiguranju, u efektivnom trajanju (član 47.),
- za koje osiguranik, u skladu s propisima o radu i zapošljavanju, prima novčanu naknadu za koju je plaćen doprinos (član 48.),
- koje osiguranik provede na obavljanju privremenih i povremenih poslova (uključujući i preko omladinskih zadruga) za koje je plaćen doprinos (član 49.),
- vreme za koje je lice, odnosno osiguranik koji se sam uključio u osiguranje, uplaćivalo doprinos (član 50.),
- za koje je osiguranci – lica koja obavljaju poslove po osnovu ugovora (o delu, autorskog ugovora i drugih ugovora), ostvare ugovorenu naknadu za koju je plaćen doprinos (član 50.).
A posebno je značajan član 51. koji kaže da se osiguraniku samostalnih delatnosti u staž osiguranja računa i vreme za koje je privremeno obustavio obavljanje delatnosti, ako je za to vreme uplatio doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.
O stažu osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, navedeni zakon govori u čl. 52.-59., ali time se neću posebno baviti, jer nije od nekog značaja za temu. Kao ni odredbama člana 60. kojima je predviđeno da se osiguraniku – ženi koja je rodila treće dete, po tom osnovu uračunava se u posebni staž vreme u trajanju od dve godine, a od 1. januara 2032. god. osiguraniku – ženi koja je rodila jedno dete uračunava se u posebni staž vreme u trajanju od šest meseci, a onoj koja je rodila dvoje dece godinu dana.
Da sumiramo. Iz navedenih zakonskih odredbi i prezentovanih ranijih tumačenja resornog ministarstva i Vrhovnog suda, možemo zaključiti da radno iskustvo nije isto što i vreme provedeno u radnom odnosu, jer radno iskustvo uključuje vreme provedeno na radu po svakom obliku radnog angažovanja.
Dalje, radni odnos se nikako ne može poistovetiti sa stažom osiguranja odnosno penzijskim stažom, jer se u njih može uračunati i nešto što nije staž u radnom odnosu, a za priznavanje istih traži se i da su uplaćeni doprinosi.
A neverovatno, najčešće rabljeni kolokvijalni pojam „radni staž“, ne možemo upodobiti ničemu, osim neformalnoj odrednici da je to veme provedeno na radu i da podrazumeva staž osiguranja po osnovu radnog odnosa, kako to zaključuje Vrhovni sud Srbije u napred citiranoj presudi. Samo, tu se ne mogu složiti sa obrazloženjem suda, da je radni staž pravni institut određen Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer prosto, tekstom tog propisa jednostavno nije definisan ovaj pojam (niti tekstom važećim u vreme te presude niti potonjim varijantama, a ni ranijim zakonima iz te oblasti). Svi ti zakoni su uvek govorili samo o „stažu osiguranja“ i „penzijskom stažu“, koje samo uslovno možemo nazvati „radnim stažom“ jer se mogu upisati i za neko vreme koje nije provedeno na radu a za koje su uplaćeni doprinosi.
Sigurno je samo da se radni staž ne može poistovetiti sa radnim iskustvom, radno iskustvo je širi pojam i od radnog staža i od radnog odnosa.
A sve je to opet zbunjuće, jer ZoR na početku kaže da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada. I to je ono što se zaboravlja, nisu u pitanju samo prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa već po osnovu svakog rada (pa i faktičkog).
I sad, postavlja se pitanje kako je izveden zaključak da pravo na uvećanje godišnjeg odmora ima zaposleni samo po osnovu vremena provedenog u radnom odnosu u pravnom licu?
Kako je od prvobitne ideje (koja jedina ima smisla), da se zaposlenom koji ima više godina rada, koji je stariji, obezbedi više dana za odmor, a što je tim osobama i potrebno, došlo do toga da se trajanje odmora uvećava samo onima koji su radili u nekim oblicima organizovanja? Zar rad nije rad? Zar godine starosti nisu iste kod svih?
Zašto obe komisije lični rad preduzetnika ne smatraju radom? Smatraju da preduzetnici ne rade? Lični rad nekog lica nije rad? Taj rad za njega mora da obavlja neko drugi? Nejasno zaista.
A da ne pominjem da (po obe komisije) takođe ni rad poljoprivrednika nije rad, niti rad bilo kog lica koje obavlja delatnost slobodne profesije (advokati npr.).
Podsećanja radi, Zakon o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, broj 36/2011, 99/2011, 83/2014-dr.zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018 i 91/2019), u članu 83. o pojmu preduzetnika kaže, preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano, a preduzetnikom se smatra i fizičko lice upisano u poseban registar, koje obavlja delatnost slobodne profesije.
3. Umesto zaključka
Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje?
Koliko puta da podsetim na stav Evropskog suda za ljudska prava koji je preneo i naš Ustavni sud: „[…] da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom […] da se izraz „zakon“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava […]“.
Mora se dakle povesti računa o onome što se u stručnim krugovima naziva nomotehnikom, jer odgovornost pisaca teksta propisa je ogromna, zato što od njihovog delanja (i znanja) zavisi ono što ćemo primenjivati kao pozitivno pravo. A već sam mnogo puta rekao, nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog. U procesu stvaranja propisa moramo se truditi da se pravna norma što preciznije napiše, da bi se kasnije uvek mogao tačno utvrditi njen smisao.
Pisanje teksta propisa ima svoja pravila. U samom tekstu propisa moraju se dati definicije ključnih pojmova kojima se barata ili odredbe koje upućuju na propise u kojima se mogu naći te definicije. To su odrednice tipa: „u skladu sa propisom kojim je uređena oblast…“.
Ne sme biti kolizije propisa. Jer, pravni poredak jedinstven što u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) ), a ponavlja i u članu 194.
Mora se znati šta je šta. Mora biti jasno šta i kako treba činiti.
A propusti u pisanju propisa nikako se ne smeju nadomešćivati slobodnim tumačenjem istih (a što se najčešće čini). Jedino se može tumačiti samo ono što je stvarno napisano. Tu apostrofiram zaključak druge komisije, jer kolektivni ugovor koji ona tumači je jasan i nema šta da se tumači, radno iskustvo predstavlja godine rada. Ako nešto ne piše u propisu onda i ne postoji, a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na proj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). Prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Zabranjeno je tumačiti ono čega nema (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u tekstu pod te odredbe.
A ako one koji daju tumačenje zbunjuje rad kao pojam, onda tu nema pomoći, jer značenje opštih pojmova nije i ne treba biti definisano niti zakonima niti podzakonskim aktima. Značenje reči u srpskom jeziku, dato je u drugim knjigama, koje se izdaju već više od dva veka, počev od „Srpskog rječnika“ – Vuka Stefanovića Karadžića, prvi put štampanog 1818. god. To je već domen opšteg znanja (i kulture).
Izvor: Izvodi iz propisa i sl. mišljenja preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 67, mart 2020. god.
