Neretko, u našoj sudskoj praksi dešava se da se povodom istog događaja povedu i prekršajni i krivični postupak.
Postavlja se pitanje kako u tom slučaju postupiti ukoliko sudski organi nemaju informaciju o tome, te oba suda okončaju svoje postupke, prekršajni i krivični.
Naime, odredbama čl.34.st.4. Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu:
Niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena.
Kazne se određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca. Krivična dela i krivične sankcije određuju se zakonom.
Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.
Niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.
Izuzetno, ponavljanje postupka je dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod.
Krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva.
Takođe, odredbama 4.st.1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivčnim postupkom te države.
Stim u vezi, pri oceni da li je događaj presuđen, treba imati u vidu svaki konkretni slučaj. Pri toj oceni treba utvrditi činjenični opis radnje izvršenja prekršajnog dela u odnosu na činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela. Da li se oni razlikuju, odnosno da li je prekršajni postupak obuhvatio celokupni događaj ili ne.
Najčešće se takvo pitanje postavlja kod saobraćajnih prekršajnih i krivičnih dela.
Tako na primer događa se da se povede prekršajni postupak za saobraćajni događaj, koji u činjeničnom opisu sadrži samo propust okrivljenog koji se ogleda u upravljanju vozilom pod dejstvom alkohola, gde se u radnji prekršaja navodi i da je u saobraćajnoj nezgodi neko lice izgubilo život, ali kao uzgredna konstatacija, koja vrsta posledice ne ulazi u biće prekršaja.
Nasuprot prekršajnom postupku, u središtu krivičnog postupka su uglavnom činjenice u vezi sa nastankom saobraćajne nezgode i smrtne posledice proistekle iz nje, na primer: zbog propusta u vožnji okrivljenog, koje se ogledaju, pored upravljanja pod dejstvom alkohola, naročito radnjama okrivljenog koji brzinu kretanja nije prilagodio osobinama puta, gustini saobraćja i dr, pa je vozilom sustigao peška koji se kretao u njegovom smeru kretanja, u dnevnim uslovima vožnje, istog kontaktirao, od kojih povreda je ošt. na licu mesta preminuo.
Dakle, radi se o radnjama okrivljenog i teškoj posledici koja nije bila predmet prekršaja, već isključivo krivičnog postupka.
Tako, da u ovakvim slučajevima nema mesta primene institute presuđene stvari, jer u prekršajnom postupku nisu cenjene drugi propusti okrivljenog ni nastupela teška posledice, što je bio isključivi predmet vođenog krivičnog postupka.
Treba ukazati da nepostojanje jasnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja u našem zakonodavstvu ne sme da dovede do situacije da u sudskoj praksi presuđena stvar u prekršajnom postupku prestavlja smetnju za progon učinilaca krivičnih dela.
Suština krivičnopravne zaštite temeljnih društvenih vrednosti, pre svih, života i telesnog integriteta svakog pojedinca bi bila dovedena u pitanje kada bi prekršajni sud svojom izrekom proširio činjenični opis prekršaja i tako obuhvatio činjenični supstrat krivičnog dela, te aktivirao zabranu ne bis in idem u krivičnom postupku, u slučaju kada elementi dela iz izreke prekršajne odluke ne predstavljaju bitne elemente propisane zakonom za konkretan prekršaj, već isključivo čine biće nekog krivičnog dela.
Ustavni sud stoji na stanovištu da se prekršajni sudovi moraju ograničiti na utvrđivanje onih činjenica koje čine biće prekršaja i da prepuste krivičnom sudu da utvrđuje činjenice bitne za postojanje krivičnog dela.
Konkretno, jedan u osnovi jedinstven događaj, koji započinje kao remećenje javnog reda i mira, a završava kao povreda telesnog integriteta, može se vremenski i sadržinski sagledati kao dve zasebne celine, odnosno kao dva različita činjenična stanja, jedno u prekršajnom a drugo u krivičnom postupku. U tom slučaju učiniocu ne bi u prekršajnom i krivičnom postupku bile stavljene na teret iste činjenice, pa ne bi došlo ni do povrede načela ne bis in idem.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
