Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta kada prijavu vrši onaj ko je u stvari kriv za prekršaj?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 121, septembar 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
U komentaru „Šta činiti kada vas prijavi onaj ko je u stvari odgovoran za prekršaj?“ sam opisao šta se konkretno desilo (opisao pokazni primer) i otvorio temu, te ukazao na osnovne postavke u svakom kaznenom postupku. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Iz čega proizilazi pretpostavka krivice razmatrao sam u „Čija je odgovornost ako se nešto ne izvrši zbog nefunkcionisanja sistema?“.
A u „Ko u stvari ima obavezu da upiše zastupnika u evidenciju stvarnih vlasnika?“ sam se pozabavio onim najspornijim, konkretno time ko po onome što zaista piše u propisima u stvari ima obavezu da evidentira zastupnika udruženja u evidenciju stvarnih vlasnika.
Svrhom propisivanja nečega, konkretno čemu to služi evidencija stvarnih vlasnika i kako se na osnovu toga pravi konstrukcija kaznenog dela u slučaju nepoštovanja propisanog, odnosno time koja je svrha sankcionisanja, bavio sam se u „Šta je svrha upisa u evidenciju stvarnih vlasnika?“.
A ovde ću, iako generalno ne dajem savete, obrazložiti zašto je u svakom postupku (pogotovo kaznenom) uvek bolje nešto staviti na „papir“. U pokaznom primeru reč je bila o prekršajnom postupku, ali sve rečeno ovde važi generalno.
1. Zašto pisana odbrana?
U postupku koji je pokazni primer data je pisana odbrana, zato da se ne bi „interpretiralo“ ono što je zaista rečeno. Inače, pisana odbrana se u prekršajnom postupku daje na osnovu uputstva koju poziv za okrivljena lica mora da sadrži, ali pre svega odredbi čl. 93. i 203. Zakona o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP,prema kojima okrivljeni može svoju odbranu dati u pisanoj formi.
Pravo na pravično suđenje garantovano Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda te protokolima uz istu (zakon o ratifikaciji iste objavljeni su u „Sl. listu SCG“ – Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005-ispravka, “Sl. glasniku RS” – Međunarodni ugovori br. 12/2010 i 10/2015), podrazumeva pravo na odbranu, koje je propisano članom 93. ZOP.
Ovde moram razjasniti nešto. Reč je o načelima, principima. Jer, iako i Ustav i pomenuta konvencija, govore o pravima okrivljenog u krivičnom postupku, reč je o univerzalnim pravima onih koji su okrivljeni za kaznena dela, pa i prekršaje. A to predviđa i sam ZOP u članu 99. gde kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP, koji takođe predviđa pravo okrivljenog da iznese odbranu.
Članom 93. ZOP. predviđeno je da, pre donošenja odluke, okrivljenom se mora dati mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, osim u slučajevima predviđenim zakonom.
A član 203. ZOP kaže, da ako sud nađe da neposredno usmeno saslušanje nije potrebno s obzirom na značaj prekršaja i podatke kojima raspolaže, može u pozivu poučiti okrivljenog da svoju odbranu iznese u pisanoj formi. Na okrivljenom je dakle, izbor da li će u tom slučaju svoju odbranu dati u pisanoj formi ili biti usmeno saslušan.
I zato, da ne bi neko tumačio i interpretirao i prenosio u zapisnik ono što je zaista rečeno u odbrani, bolje je istu dati napismeno, tako da u slučaju žalbe nema spora oko toga šta je stvarno rečeno. Ovaj savet dajem zbog iskustava. Recimo, imao sam slučaj (u stvari, više takvih) da je okrivljeni izjavio da se nešto zaista desilo ali da nije kriv, i izneo razloge za to. A sud je iz toga u presudi zaključio da je okrivljeni priznao izvršenje prekršaja i krivicu. Da nije to sve jasno i precizuno bilo napisano u pisanoj odbrani, po žalbi ne bi bilo nikakve šanse. Ovako, apelacioni sud je poništio presudu, a okrivljeni je na kraju oslobođen.
Inače, kad su okrivljeni pravno lice i njegov zastupnik, posredi je zakonski slučaj kada se za jednu prekršajnu radnju, kažnjava i pravno lice i odgovorno lice u tom pravnom licu, kao lice koje zastupa, predstavlja i donosi odluke u ime pravnog lica, i odbrana se može dati kao zajednička, za oba okrivljena lica (i pravno i fizičko – zastupnika). Jer, suštinski je ista. Raspravljati krivicu pravnog lica bez rasprave o krivici njegovog zastupnika i obratno, nije logično niti moguće. Jer, krivica pravnog lica proizilazi iz krivice njegovog zastupnika. Inače, ako je reč o postupku po zahtevu za sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu, onda treba izneti i zahtev za spajanje postupaka, jer se nalozi sastavljaju za svako lice ponaosob.
2. Umesto zaključka
Iako je zbog onoga kako sude naši sudovi u poslednje vreme upitno ima li smisla upuštati se u sudski postupak i „pravdu“ tražiti na sudu, ponekad to ipak donese nešto pozitivno. Zato i pišem sve ovo, možda nekome bude od pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
