Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Zašto se obavezne radnje moraju izvršiti na licu mesta?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 116, april 2024. god.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Nasuprot uobičajenom maniru kada sam kritički nastrojen prema zaključcima sudova, što je na moju veliku žalost, jer više bih voleo da ističem ono što je dobro i pravilno nego da kudim, ponekad imam i povod u pozitivnom kontekstu. Ovde je reč o presudi kojom (doduše posredno i stidljivo) vrhovna redovna sudska instanca u zemlji daje potvrdu da ono što iznosim nisu samo „sulude“ teorije, već da sam u pravu. Inače, reč je o Vrhovnom sudu kako se zove po novom, ali kako je presuda doneta dok se zvao Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu koristiću skraćenicu: VKS.
Šta je VKS zaključio u svojoj presudi citirao sam u povezanom komentaru „Zašto sujeta nije a čitanje jeste korisno?“. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde. Ukratko, VKS kaže da ako ovlašćeno službeno lice ne preduzme radnju koju po zakonu mora da izvrši, čini krivično delo.
1. Obaveznost preduzimanja radnji na licu mesta
Kada jedna radnja uslovljava drugu, onda obe moraju biti preduzete. Ovde ću samo podsetiti na tezu koju sam dokazivao u više komentara, da nekad nepostojanje prekršaja dokazuju upravo oni koji tvrde da prekršaj postoji i to time što nisu preduzeli druge obavezne radnje na koje su ovlašćeni. Ukratko, ako službeno lice ne preduzima zakonom propisane radnje u cilju otklanjanja neke nepravilnosti, onda po njegovoj oceni ista i ne postoji, što znači da ne postoji ni prekršaj. To je logička i zakonska pretpostavka.Jer po zakonu primarni cilj nadzora je prevencija i otklanjanje štetnih posledica, a pre kažnjavanja koje je sekundarno. Ovo je greška koju najčešće prave pripadnici saobraćajne policije i komunalne milicije kada shodno primenjuju pravila i procedure policije.
Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018, 23/2019, 128/2020-dr.zakon i 76/2023) – u daljem tekstu: ZOBS, upućuje da svrha zakona nije kažnjavanje (i ne samo tog) već omogućavanje bezbednog i nesmetanog odvijanja saobraćaja. Tako recimo, ako neko tvrdi da je vozilo nepropisano parkirano, što će reći da svojim položajem ometa korišćenje saobraćanjice, odnosno onemogućava odvijanje, i ugrožava bezbednost saobraćaja, prvo se preduzimaju radnje u tom cilju. O čemu ZOBS u članu 296. kaže da, ukoliko ovlašćeno lice u kontroli saobraćaja zatekne vozilo parkirano ili zaustavljeno suprotno odredbama ovog zakona, narediće vozaču da odmah ukloni vozilo, ako je prisutan, a ukoliko nije naložiće uklanjanje vozila. A uz uklanjenje se može izreći i kazna za nepropisno parkiranje kada se utvrdi ko je vozač, odnosno lice koje je prekršaj skrivilo. Dakle, prioritetno je uklanjanje vozila zbog omogućavanja odvijanja saobraćaja, kažnjavanje je sekundarno.
Isti je slučaj kada saobraćajna policija procesuira nekoga jer na kontrolnom tehničkom pregledu utvrdi da je vozilo neispravno (recimo zbog naprslog vetrobranskog stakla ili istrošenih pnemumatika), a isto ne isključi iz saobraćaja. ZOBS je tu jasan, član 278. st. 2. tač. 6) koji govori o merama i ovlašćenjima radi sprečavanja ugrožavanja bezbednosti učesnika u saobraćaju, član 289. koji govori o uslovima za isključenje, te član 292. koji propisuje postupak. Inače, isključeno vozilo se može vratiti u saobraćaj tek nakon vanrednog tehničkog pregleda, po izvršenoj opravci (čl. 265. ZOBS). ZOBS barata odrednicom: „u tolikoj meri tehnički neispravni i drugi uređaji i oprema, da mogu ugroziti bezbednost saobraćaja“, i sve svodi na diskrecionu, odnosno slobodnu procenu. A činjenica da vozilo nije isključeno iz saobraćaja kao neispravno, potvrđuje da konstatovana neispravnost ne ometa vozača i druge učesnike u saobraćaju niti ugrožava bezbednost saobraćaja (i to po oceni policijskog službenika koji nije isključio isto), što znači da prekršaja nema. U zakonu ne postoji gradacija za malo manje i malo veće ometanje ili ugrožavanje bezbednosti saobraćaja. Ako postoji problem, vozilo se ne može se voziti dalje.
Znači, ovlašćeno lice koje uoči nepravilnost mora da naloži ispravljanje iste pre nego što kazni nekoga za to. I tada se vrtimo u krug. Prekršaj je postupanje suprotno zabrani ili obavezi, a ako ovlašćeno lice ne nalaže otklanjanje iste (što je obavezno po zakonu), onda smatra da nepravilnost ne postoji, a ako ne postoji nepravilnost onda ne postoji ni nepravilno postupanje (prekršaj). A ovlašćeno lice ako ne naloži otklanjanje nepravilnosti a tvrdi da prekršaj postoji upada u drugu logičku i zakonsku zamku. Jer, tada ono čini neko kazneno delo jer nije preduzelo radnju koju je po službenoj dužnosti obavezno da uradi.
A VKS je sve ovo potvrdio u presudi čiji su delovi citrirani u povezanom komentaru „Zašto sujeta nije a čitanje jeste korisno?“, bez obzira što je u konkretnom slučaju bila reč o vozilu čija je registraciona nalepnica istekla, Jer, po odredbama ZOBS, u saobraćaju na javnom putu može učestovati samo vozilo koje ispunjava uslove, tj. koje je registrovano i tehnički ispravno. Važeća registraciona nalepnica potvrđuje da je vozilo prošlo tehnički pregled (da je tehnički ispravno u trenutku pregleda) i da do određenog datuma do kog ta potvrda važi postoji pretpostavka da je vozilo ispravno. Ako nema važeću registracionu nalepnicu, to je praktično isto kao da je na kontrolnom pregledu utvrđena neispravnost.
Pravilnom procedurom pozabavio sam se u „Zbog čega se prekršajni nalog izdaje odmah i na licu mesta?“.
2. Umesto zaključka
Koliko god prijalo kad neko prizna da ste u pravu, najvažnije je pratiti rad drugih, da um bude otvoren za razmišljanje, tako možda i bude pomaka na bolje.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
