Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li su alkoholičari „beli medvedi“ po pitanju otkaza?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 107-108, jul-avgust 2023. god. U časopisu Rad, prava i obaveze br. 5, decembar 2022. god. objavljen je tekst „Postoje li „beli medvedi“ po pitanju otkaza?“, koji se bavi istim pitanjima.
Povod za pisanje navedenih komentara je situacija koja eskalira, u smislu pogrešnog stava (po mom mišljenju) koji se primenjuje kao pravilo.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Predmet ovog i povezanih komentara je nekoliko presuda najviše redovne sudske instance u našoj zemlju. Kako god se zvao, Vrhovni (po novom) ili Vrhovni kasacioni sud, reč je o jednom te istom sudu, koji je menjao nazive. Pošto je u trenutku donošenja presuda koje razmatram naziv bio Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu upotrebljavaću skraćenicu: VKS.
Inače, ista sporna pitanja razmatrao sam u komentaru „Uživaju li alkoholičari zaštitu od otkaza?“, koji je prvobitno objavljen u časopisu Advokatska Kancelarija, broj 58, jun 2019. god. U tom tekstu sam objasnio zašto alkoholičari apriori nemaju zaštitu od otkaza, već da to zavisi od konkretnih okolnosti. Tako da se neću ponavljati, sve se može pročitati tamo. Komentare navedene na početku sam napisao jer izgleda da je ono što sam tamo izneo shvaćeno potpuno pogrešno, odnosno nije shvaćena poenta. Ili je možda proradila nečija sujeta. Jer, po svemu sudeći, neko je čitao navedeni komentar i pozvao se na isti, jer VKS „pobija“ neke zaključke iz njega.
U tekstu „Kako sudovi posmatraju alkoholičare po pitanju otkaza?“ sam prikazao stav VKS i otvorio sporna pitanja. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
Pitanjem krivice zaposlenog bavio sam se u „Kada je kod otkaza važna krivica?“. Odakle proizilazi problem analizirao sam u „Da li su radna obaveza i radna disciplina jedno te isto?“.
Da li poslodavac ipak može biti odgovoran na nekom nivou za postupanja zaposlenog, razmatrao sam u „Da li poslodavac može biti kriv za postupanja zaposlenog kod otkaza?“.
Ovde ću pokušati da objasnim zašto sve ovo pravi veliki problem.
1. Zašto je važan jedinstven stav po ovim pitanjima?
U komentarima „Kako sudovi posmatraju alkoholičare po pitanju otkaza?“ i „Kada je kod otkaza važna krivica?“ pokazao sam da ni sam VKS nije konzistentan u svojim stavovima.
Svakako bi bilo dobro, je da VKS, ako već zauzme neki stav onda to doslovno i uvek primenjuje (i precizno pojasni), da ne bi stalno dolazili u situacije kao što je npr. ona sa troškovima stambenih kredita.
Eto, VKS je presudom Rev2 4240/2019 od 27. maja 2020. god. odbio reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4129/18 od 17. jula 2019. god. kojom je preinačena (odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan) presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 324/17 od 12. maja 2018. god. a kojom je poništeno rešenje o otkazu.
Tu VKS kaže (citat): „ […] Neosnovan je navod revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u smislu da na strani tužioca ne može postojati krivica za učinjenu povredu radne obaveze, jer se tužilac duže od 10 godina leči od alkoholizma i drugih pridruženih bolesti. Ovo iz razloga što iz nalaza i mišljenja veštaka nije utvrđeno da je tužilac u vreme kada je učinio povredu radne obaveze bio neuračunljiv, odnosno da je bio u stanju u kome nije mogao da shvati značaj svojih radnji i da upravlja svojim postupcima. […]“.
Dakle, po zaključku u ovoj presudi, alkoholizam kao bolest je neko permanentno stanje, ali ono što se ceni je konkretan trenutak u kome je nešto učinjeno. E u tom smislu je ispravno kada VKS zaključi da akutna alkoholisanost ne utiče na isključenje krivice kao osnova odgovornosti.
Istu stvar VKS zaključuje i u presudi Rev2 2053/2017 od 24. oktobra 2018. god. kad kaže „ […] Za postojanje otkaznog razloga iz člana 179. stav 3. Zakona o radu, potrebno je da postoji radnja zaposlenog koja predstavlja biće povrede radne discipline i krivica zaposlenog, a u odnosu na slučaj nepoštovanja radne disciline iz tačke 4. navedenog člana relevantne su okolnosti da je zaposleni došao na rad pod dejstvom alkohola ili da je konzumirao alkohol u toku radnog vremena i da je to imalo ili moglo da ima uticaj na obavljanje posla. […] kako je medicinskim veštačenjem utvrđeno da su zbog navedene količine alkohola postojale smetnje u oblasti psihičkih funkcija, čula i motorike tužioca, to je imalo uticaja na obavljanje njegovih poslova […].“.
Dakle, i ovde, iako opet pominje krivicu, VKS kaže da akutna alkoholisanost jeste opravdan otkazni razlog.
A isto je rekao u presudi Rev2 1847/2016 od 16. marta 2017. god. (citat): „ […] kako je kod tužioca u toku radnog vremena utvrđeno prisustvo alkohola u organizmu, tužilac je na taj način učinio povredu radne discipline, predviđene odredbom člana 1.Uputstva o […] i Ugovorom o radu […], a to je zabrana dolaska na rad u napitom stanju i/ili u opijenom stanju pod dejstvom alkohola i/ili drugih narkotičkih sredstava, […] to je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu […] zakonito. […]“.
Čak ni količina alkohola nije bitna, kako kaže Apelacioni sud u Nišu u presudi 20Gž1 3544/2014 od 26. marta 2015. god. (citat): „ […] bez ikakvog značaja koliki je procenat alkohola u krvi pronađen kod tužioca […]“. Ili Apelacioni suda u Novom Sadu u presudi Gž1 1948/2012 od 24. oktobra 2012. god. (citat): „ […]
Povredom radne discipline je kod tuženog predviđeno konzumiranje alkohola na radnom mestu ili dolazak pod dejstvom alkohola, to znači da nije bitan procenat alkohola prilikom alkotestiranja. […]“.
A to isto kaže i VKS u presudi Rev2 1992/2015 od 28. aprila 2016. god. (citat): „[…] Pravilnikom o kontroli alkoholisanosti zaposlenih, članom 6. predviđeno je da svi zaposleni prilikom dolaska na rad, za vreme rada, za vreme pauze na radu, prilikom boravka u poslovnom prostoru tuženog i u prostorijama koje je tuženi uzeo pod zakup, moraju biti u stanju koje u potpunosti isključuje prisustvo alkohola. […]. U konkretnom slučaju, tužilac je postupio suprotno aktima poslodavca, tako što je došao na posao pod dejstvom alkohola, iako mu je bilo poznato da je to suprotno normativnim aktima tuženog kao i Kodeksom ponašanja […].“.
Po presudi VKS Rev2 1240/2015 od 21. oktobra 2015. god. čak i samo konzumiranje alkohola je dovoljan otkazni razlog, bez obzira da li je zaposleni usled toga pokazivao znake opijenosti (citat): „ […]
Poslovnim kodeksom tuženog i to članom 10. stav 10. tačka 1. propisano je da je zabranjeno unositi, posedovati, konzumirati, kupovati ili prodavati alkohol i opojne supstance u prostorijama […] tužilac zatečen kako konzumira alkohol u prostorijama koje su u posedu tuženog, […] pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je navedeno rešenje zakonito i da nema uslova za njegov poništaj. […]“.
O čemu je ovde na kraju reč?
2. Umesto zaključka
Kako god, problematično je to što sve sudije VKS čine jednu instituciju, a VKS bi kao takav treba da ima jedinstven stav, jer njegova uloga i jeste da ujednačava sudsku praksu po određenim pitanjima (radi pravne sigurnosti).
Da bi svi mogli da procene da li da uopšte ulaze u neki spor, mora postojati izvesnost u pogledu ishoda. Dakle, zbog pravne sigurnosti, neophodno je da sudovi zastupaju jedan, konzistentan stav, kakav god da je. Pa taman bio i pogrešan.
Izvor: Izvodi iz sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
