Pitanje iz naslova ovog teksta je konkretan povod za pisanje ovog komentara, ali više kao logička nedoumica.
Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice). Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
U fokusu ove priče je jedna konkretna odluka Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS). Radom NBS sam se bavio u više navrata u tekstovima objavljivanim u časopisu „Advokatska Kancelarija”, i na Pravnom portalu (Da li je unovčavanje čekova neovlašćeno pružanje bankarskih usluga?, Ko ima ovlašćenje za izricanje sankcija?), ali ne zato što me preterano interesuje ta institucija, već prosto zbog ovlašćenja koja ima i odluka koje u vezi s tim donosi, te postupaka koje preduzima, a za koje smatram da nemaju osnov. Tako da svesno prihvatam rizik da ponovo budem proglašen „neodgovornim pojedincem koji ruši ugled NBS“, kao što se desilo nakon teksta „Neovlašćeno pružanje platnih usluga ili ispunjenje obaveze za drugog?“.
1. Važeći uslovi držanja deviza na računu kod banke u inostranstvu za rezidente
NBS je odavno donela Odluku o uslovima pod kojima i načinu na koji rezidenti mogu držati devize na računu kod banke u inostranstvu („Sl. glasnik RS“, br. 31/2012, 71/2013, 98/2013, 125/2014, 102/2015, 37/2018 i 13/2020) – daljem tekstu: Odluka, kojom su propisani uslovi pod kojima i način na koji rezidenti mogu držati devize na računu kod banke u inostranstvu. Inače, Odluku je doneo Izvršni odbor NBS na osnovu Zakona o Narodnoj banci Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 72/2003, 55/2004, 44/2010, 76/2012, 106/2012, 14/2015, 40/2015-OUS i 44/2018), konkretno tačke 9. stava 1. člana 14. koji predviđa da isti utvrđuje monetarnu i deviznu politiku, kao i aktivnosti radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema, a posebno da utvrđuje druge instrumente i mere monetarne i devizne politike (pored ostalog), te tačke 9. člana 34. gde se kaže da NBS utvrđuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku u RS, između ostalog i donošenjem propisa i preduzimanjem mera i drugih aktivnosti iz oblasti deviznog poslovanja utvrđenih ovim i drugim zakonom (što su tehničke odredbe o ovlašćenju za donošenje). Suštinski, Odluka je doneta na osnovu stava 2. člana 27. Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS”, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012, 139/2014 i 30/2018) u dalje, tekstu: Zakon, koji propisuje da rezidenti mogu držati devize na računu kod banke u inostranstvu pod uslovima i na način koji propiše NBS.
Prema Odluci, devize na računu kod banke u inostranstvu mogu držati sledeći rezidenti:
– diplomatska, konzularna i druga predstavništva RS u inostranstvu koja se finansiraju iz budžeta RS – do iznosa neophodnog za finansiranje tih predstavništava navedenog u rešenju ministarstva nadležnog za spoljne poslove, odnosno drugog nadležnog organa;
– domaći državljani zaposleni u navedenim predstavništvima – do ukupnog iznosa zarada ostvarenih od momenta upućivanja u ta predstavništva;
– lica koja se upućuju na rad u misiju RS u inostranstvu na osnovu odluke nadležnog organa, kao i predstavnici državnog organa koji u inostranstvu borave na osnovu odluke Vlade RS – do iznosa navedenih u tim odlukama;
– lica koja se upućuju na stručno usavršavanje u inostranstvu na osnovu rešenja – u visini troškova iz tog rešenja,
– lica kojima se mogu prenositi sredstva plaćanja po osnovu izdržavanja porodice – do iznosa utvrđenog propisom kojim se uređuju lični i fizički prenosi sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva;
– lica koja se iseljavaju iz RS, uz dokaz o iseljenju – do iznosa koji je prenet, odnosno iznet iz RS u smislu propisa koji važe za lica koja se upućuju na stručno usavršavanje u inostranstvu i lica kojima se mogu prenositi sredstva plaćanja po osnovu izdržavanja;
– strani državljani koji na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize borave u RS duže od jedne godine;
– vlasnici nepokretnosti u inostranstvu za prodaju ove nepokretnosti – do iznosa vrednosti nepokretnosti navedene u ugovoru o kupoprodaji;
– lica koja imaju državljanstvo RS i prebivalište u RS a imaju i državljanstvo druge države, zatim lica s prebivalištem u RS koja imaju državljanstvo samo RS i čiji boravak u inostranstvu nije duži od godinu dana – i to na osnovu radne vize, posebne kategorije viza, boravišne dozvole ili drugog dokumenta kojim se dokazuje, odnosno omogućava ovaj boravak;
– lica koja su ostvarila stranu penziju u zemljama s kojima nije zaključen međudržavni sporazum – radi uplate penzija.
Posle prestanka razloga zbog kojih je rezidentu omogućeno držanje deviza na računu kod banke u inostranstvu isti je dužan da u roku od narednih 30 dana unese u RS preostala sredstva i ugasi taj račun.
Rezident može uz odobrenje NBS držati devize na računu kod banke u inostranstvu, i to:
– za finansiranje izvođenja investicionih radova u inostranstvu – na osnovu ugovora sa investitorom, odnosno stranim kreditorom i predračuna planiranih mesečnih troškova, a u iznosu:
– primljenog avansa od stranog investitora,
– primljenog stranog kredita za finansiranje radova ako je strani kreditor odobravanje kredita uslovio držanjem sredstava tog kredita na računu kod strane banke,
– planiranih prosečnih mesečnih troškova u vezi sa izvođenjem ovih radova, te snabdevanjem i održavanjem gradilišta u inostranstvu;
– za dobit u lokalnoj valuti ostvarenu izvođenjem investicionih radova u inostranstvu, i to za iznos dobijen konverzijom te valute u valutu kojom se trguje na deviznom tržištu u RS, a radi unosa ove dobiti u RS posle završetka tih radova;
– za istraživačke radove u inostranstvu – na osnovu kopije ugovora o koncesiji za te radove;
– za izmirenje poreskih i drugih javnopravnih obaveza prema stranoj državi – davaocu koncesije po osnovu prihoda od predmeta koncesije, ako je propisom te države uređeno da se ove obaveze mogu izmirivati isključivo preko računa kod banke u toj državi – na osnovu izvoda iz propisa te države i rešenja nadležnog organa;
– za naplate po osnovu povraćaja poreza ostvarenog u stranoj državi, ako je propisom ove države uređeno da se povraćaj ovog poreza vrši isključivo preko računa kod banke u toj državi – na osnovu izvoda iz propisa te države i dokumenta kojim se dokazuje pravo na povraćaj poreza;
– za plaćanje tekućih troškova obavljanja delatnosti predstavništava ili ogranaka pravnih lica u inostranstvu, osim predstavništava koja se finansiraju iz budžeta RS, kao i za plaćanje usluga u međunarodnom robnom i putničkom prometu – do visine planiranih mesečnih troškova – na osnovu specifikacije ovih troškova i na osnovu dokumenta stranog organa kojim se dokazuje da je pravno lice osnovalo predstavništvo ili ogranak u inostranstvu;
– za polaganje garantnog depozita radi učestvovanja na licitaciji, tenderu, odnosno radi upućivanja ponude za preuzimanje akcija ako strani saugovarač to uslovljava ili propis odnosne zemlje na to obavezuje – na osnovu kopije ugovora, izvoda iz raspisane licitacije ili tenderske dokumentacije, odnosno izvoda iz propisa odnosne zemlje;
– za polaganje garantnog depozita po osnovu garancije koju strana banka izdaje rezidentu koji izvodi investicione radove u inostranstvu, i to do iznosa iz zahteva ove banke za polaganje garantnog depozita, odnosno ugovora o garanciji – na osnovu kopije tog zahteva, odnosno tog ugovora, kao i ugovora o izvođenju investicionih radova u inostranstvu;
– za izmirenje obaveza u inostranstvu koje nastaju u vezi s njegovom balansnom odgovornošću kao učesnika u sistemu kojim se vrši transport energenata – na osnovu izvoda iz propisa odnosne države kojim je uređeno da se ove obaveze mogu izmiriti samo preko računa kod banke u toj državi i dokumenta kojim se dokazuje ova obaveza;
– za korišćenje stranog finansijskog kredita koji je namenjen za plaćanja u inostranstvu ako je korišćenje takvog kredita uslovljeno držanjem sredstava kod strane banke – na osnovu kopije ugovora o kreditu i prijave kreditnog zaduženja evidentiranog kod NBS;
– za plaćanje radi kupovine hartija od vrednosti u inostranstvu u skladu sa zakonom – na osnovu kopije ugovora zaključenog sa ovlašćenim učesnikom na organizovanom tržištu hartija od vrednosti u inostranstvu i izvoda propisa odnosne zemlje na osnovu kog je držanje deviza na računu kod banke u inostranstvu uslov za plaćanje tih hartija;
– za naplate po osnovu prodaje hartija od vrednosti u inostranstvu i po osnovu prihoda od hartija od vrednosti kupljenih u inostranstvu u skladu sa zakonom, kao i za naplate po osnovu povraćaja sredstava uloženih u privredno društvo osnovano u inostranstvu (prodaja privrednog društva, prestanak privrednog društva, dobit od ulaganja u privredno društvo i sl.) – na osnovu izvoda iz propisa odnosne države na osnovu kog je držanje deviza na računu kod banke u toj državi uslov za ovu naplatu;
– za deponovanje i ulaganje sredstava društava za osiguranje u inostranstvu – na osnovu prethodne saglasnosti NBS koja se izdaje na osnovu zakona kojim se uređuje osiguranje;
– za prikupljanje donacija i novčanih priloga iz inostranstva u naučne, kulturne i humanitarne svrhe – na osnovu kopije ugovora o donaciji ili druge dokumentacije u kojima je držanje deviza na računu kod banke u inostranstvu uslov za dobijanje ovih donacija, odnosno priloga, a do iznosa iz tog ugovora, odnosno te dokumentacije;
– za naplate po sudskom rešenju u inostranstvu ako je tim rešenjem uslovljeno da se naplata vrši preko računa kod strane banke – na osnovu kopije sudskog rešenja;
– za plaćanje troškova lečenja u inostranstvu, kao i troškova boravka koji su povezani s tim lečenjem – na osnovu odgovarajuće dokumentacije koju je izdala nadležna zdravstvena institucija u RS ili inostranstvu i drugih dostavljenih dokaza.
Računom kod banke u inostranstvu smatra se i račun koji ogranak rezidenta – pravnog lica u inostranstvu, kao izdvojeni organizacioni deo tog pravnog lica, otvara kod banke u inostranstvu.
Uz zahtev za izdavanje odobrenja za držanje deviza na računu kod banke u inostranstvu prilaže se Odlukom propisana dokumentacija, ali ako oceni da je to potrebno, NBS može tražiti i drugu dokumentaciju. Rešenje o odobrenju držanja deviza na računu kod banke u inostranstvu (koje je konačno) izdaje se na period do godinu dana, a može se izdati i na duže, dok traje obaveza utvrđena ugovorima iz ove odluke, do roka naplate investicionih radova, te do roka za izmirenje poreske obaveze prema zemlji u kojoj se izvode inesticioni radovi.
Rezident koji uz odobrenje NBS drži devize na računu kod banke u inostranstvu dužan je da NBS dostavi podatke o broju deviznog računa kod banke u inostranstvu u roku od 30 dana od otvaranja računa, te da da NBS izveštava o stanju sredstava na tom računu, u skladu s propisom o obavezi izveštavanja NBS o poslovanju sa inostranstvom.
Rezident kome je NBS odobrila držanje deviza na računu kod banke u inostranstvu za konkretne naplate (po osnovu povraćaja poreza, po osnovu hartija od vrednosti, po sudskom rešenju) dužan je da po svakoj izvršenoj naplati prenese devize na svoj račun kod banke u RS, u roku od 30 dana od naplate, te o tome obavesti NBS. Izuzetno, navedeni rezident može posle isteka roka i dalje držati sredstva na računu kod banke u inostranstvu, ako odobrenje NBS za držanje deviza po drugom propisanom osnovu, do iznosa deviza i roka koji su odobreni tim rešenjem, o čemu je dužan da obavesti NBS.
Dakle, generalno, rezidenti RS ne mogu da drže devize na računu kod banke u inostranstvu, već samo za tačno određene namene i u određenim rokovima. Odmah da kažem, isto je bilo i u vreme važenja prethodnih propisa o ovome, Odluke o uslovima pod kojima i načinu na koji rezidenti mogu držati devize na računu kod banke u inostranstvu („Službeni glasnik RS”, br. 16/2007, 36/2007, 118/2007, 44/2009, 64/2009 i 21/2010), te Odluke o uslovima pod kojima se rezidentu može odobriti držanje deviza na računu u inostranstvu („Sl. list SRJ“, br. 25/2002).
I nakon čitanja navedenih odredbi Odluke, postavljaju se dva pitanja. Zašto nije dozvoljeno da rezidenti RS slobodno drže devize na računu kod banaka u inostranstvu?
Drugo, pošto se pominju samo devize, pod uslovom da inostrana banka prihvata otvaranje računa u dinarima, da li je dozvoljeno držati dinare na računu kod banke u inostranstvu? Kod domaćih banaka dozvoljeno je da rezidenti drže devize, koje su u inostrastvu isto što i dinar ovde. Dakle?
Ali, ako se uđe u analizu, videćemo da postoji još mnogo toga spornog.
Da bi dali odgovor na ova pitanja, moramo prvo pronaći odgovore na neka druga. Idemo redom.
2. Šta je rezident?
U smislu Zakona (definicije iz člana 2.) rezidenti su:
1) pravno lice koje je registrovano i ima sedište u RS;
2) preduzetnik – fizičko lice koje je registrovano u RS i koje radi sticanja dobiti, u vidu zanimanja, obavlja zakonom dozvoljenu delatnost;
3) ogranak stranog pravnog lica upisan u registar kod nadležnog organa u RS;
4) fizičko lice koje ima prebivalište u RS, osim fizičkog lica koje ima boravak u inostranstvu duži od godinu dana;
5) fizičko lice – strani državljanin koji na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize boravi u RS duže od godinu dana, osim diplomatsko-konzularnih predstavnika stranih zemalja i članova njihovih porodica;
6) korisnici sredstava budžeta RS, korisnici sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje i korisnici sredstava budžeta lokalne vlasti, kao i drugi korisnici javnih sredstava koji su uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora;
7) diplomatsko, konzularno i drugo predstavništvo u inostranstvu koje se finansira iz budžeta RS i domaći državljani zaposleni u tim predstavništvima, kao i članovi njihovih porodica.
Postoji čak decidna odredba da su u smislu Zakona, nerezidenti i sva druga lica koja nisu navedena.
Međutim, podsetiću da pravni sistem ne čini jedan propis, jer pravni poredak je jedinstven kako to kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) – u daljem tekstu: Ustav, u članu 4., a ponavlja i u članu 194. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom, opštem ili lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta predviđaju odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., da li smo potpisnici neke konvencije ili međunarodnog ugovora, a kao najvažnije moraju se uzeti u obzir pravila struke i šta pravna nauka kaže o svemu navedenom.
Zato je radi jasnoće, bitno reći da Zakon o prebivalištu i boravištu građana („Sl. glasnik RS“, br. 87/2011) pod pojmom građanin podrazumeva državljanina RS, a dalje kaže da je prebivalište mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio, te da je boravište mesto u kome građanin privremeno boravi van mesta svog prebivališta duže od 90 dana.
Šta je ovde zanimljivo? Poreski i računovodstveni propisi za priznanje statusa rezidentnosti (ili izuzimanje od) postavljaju još neke dodatne uslove.
Navešću da recimo, prema Zakonu o porezu na dohodak građana („Sl. glasnik RS“, br. 24/2001, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 135/2004, 62/2006, 65/2006-isp., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011-OUS, 93/2012, 114/2012-OUS, 47/2013, 48/2013-isp., 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr.zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018 i 86/2019), rezident RS, jeste fizičko lice koje na teritoriji RS ima prebivalište ili centar poslovnih i životnih interesa, ili neprekidno ili sa prekidima, boravi 183 ili više dana u periodu od 12 meseci koji počinje ili se završava u odnosnoj poreskoj godini. Punim danom boravka u RS smatra se i boravak u delu dana, u bilo kom periodu između 00 i 24 časa, osim dela dana koji fizičko lice provede u tranzitu.
A kao zanimljivost navešću i jednu nomotehničku grešku, napravljenu pri pisanju Zakona. Naime, u Zakonu se kaže da je preduzetnik – fizičko lice koje je registrovano u RS i koje radi sticanja dobiti, u vidu zanimanja, obavlja zakonom dozvoljenu delatnost. Zanemarićemo rogobatnost rečenog, jer fizičko lice se ne registruje, ono se upisuje u matične knjige i druge evidencije. Kako je napisano (zbog gramatičkih pravila i intepunkcijskih znakova) ispada da je preduzetnik svako fizičko lice koje je registrovano u RS, jer je ono što ga definiše (obavljanje delatnosti radi sticanja dobiti) dato posle zareza kao dodatni uslov (rečeno je „i koje“). To isto je nespretno definisano i u Zakonu o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014-dr.zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018 i 91/2019), u kome se kaže, preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji, te da se preduzetnikom smatra i fizičko lice upisano u poseban registar, koje obavlja delatnost slobodne profesije, uređenu posebnim propisom ako je ako tim propisom to određeno. A u stvari trebalo je reći, preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti i kao takav (kao preduzetnik) je registrovan (upisan u odgovarajući registar po ispunjenju uslova).
3. Šta je banka u inostranstvu?
Prema članu 2. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“, br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015), u kome je dato značenje pojmova, banka je akcionarsko društvo sa sedištem u RS, koje ima dozvolu za rad NBS i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Strana banka je pravno lice sa sedištem van RS koje je, u skladu sa propisima države porekla, osnovano i u registar nadležnog organa te države upisano kao banka, koje poseduje dozvolu za rad regulatornog tela te države i koje obavlja depozitne i kreditne poslove. Filijala je organizacioni deo banke, bez statusa pravnog lica, koji obavlja poslove koje može obavljati banka u skladu sa zakonom. Predstavništvo je organizacioni deo banke u inostranstvu ili strane banke u RS, bez statusa pravnog lica, koji ne obavlja poslove koje može obavljati banka, već poslove istraživanja tržišta, i koji predstavlja banku, odnosno stranu banku čiji je deo.
Zakon u članu 2. kaže praktično isto što i gore navedeni zakon, banka je rezident – akcionarsko društvo sa sedištem u RS, koje ima dozvolu za rad NBS i obavlja depozitne i kreditne poslove, poslove platnog prometa i kreditne poslove sa inostranstvom, kao i druge poslove u skladu sa zakonom. Isto kaže i Zakon o platnim uslugama („Sl. glasnik RS“, br. 139/2014 i 44/2018), dok se Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011 i 139/2014) poziva na definiciju banke u smislu zakona kojim se uređuju banke.
Dakle, da pojednostavimo, banka je pravno lice koje se bavi bankarskim poslovima. Pojam inostranstva valjda ne treba posebno objašnjavati, ali ako baš tažimo definiciju, reći ćemo da Zakon o prebivalištu i boravištu građana kaže da je inostranstvo svako mesto van teritorije RS.
Znači kad se kaže „na računu kod banke u inostranstvu“, misli se na račun kod banke koja ima sedište van teritorije RS. „Strane“ banke koje posluju kod nas, nisu u inostranstvu, to su domaća pravna lica, osnovana po zakonima RS, koja samo imaju strana lica kao vlasnike.
4. Šta su devize?
Pravi problem je definisati šta su to devize. Obično, kolokvijalno, laici pod tim pojmom podrazumevaju strani novac. A da li su devize strani novac?
Domaći propisi o ovome, osim što su manjkavi (nepotpuni, neprecizni), napisani su tako da su razumljivi samo ekonomskim stručnjacima (i to teoretičarima). Zakon u članu 2. gde daje defincije najpre kaže, da su sredstva plaćanja dinar i strana sredstva plaćanja. A dalje kaže, strana sredstva plaćanja su:
- devize – potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu;
- efektivni strani novac – potraživanja u gotovini, odnosno papirni ili kovani novac koji glasi na stranu valutu.
Navedeni zakon u istom članu daje još jednu odrednicu koja je važna, da su instrumenti plaćanja: čekovi, menice, akreditivi, doznake, platne kartice i drugi instrumenti plaćanja – potraživanja od izdavaoca – nerezidenta, koja glase na stranu valutu i mogu se unovčiti u stranu valutu.
Ali navedeni zakon ne daje sve potrebne defincije, recimo definiciju valute u odnosu na koju definiše devize. Zato ću morati da dam neka pojašnjenja pozivajući se na svoja skromna znanja o ekonomiji.
Da ne komplikujem previše, valuta je reč (italijanskog porekla) koja označava novčanu jedinicu neke zemlje. Svaka država obično ima svoju valutu, naša je dinar, američka je dolar, a u dosta zemalja Evropske unije je evro kao zajednička. U valutu spada papirni i kovani novac koji izdaje država ili banka i u opticaju služi kao sredstvo razmene i zakonsko sredstvo plaćanja.
E sad, novac jedne nacionalne ekonomije u inostranstvu se pojavljuje kao efektivni novac ili valuta i kao kratkoročna potraživanja u inostranom novcu iliti devize. Dakle, devize su sredstvo za međunarodna plaćanja. Znači, deviza može biti strana menica odnosno ček, koji glase na stranu valutu i koje se isplaćuju u inostranstvu, u valuti dotične zemlje. U širem pojmovnom smislu, pojam deviza obuhvata i efektivni strani novac koji vrši funkciju svetskog novca (vredan strani novac), tzv. konvertibilne valute, kao što su američki dolar (USD), evro (EUR), švajcarski franak (CHF), ali nećemo ići sa razmatranjem u tom smeru, već samo u smislu zakona.
U užem smislu devize se najčešće definišu kao potraživanja koje glase na stranu valutu i kao takve predstavljaju specifičnu robu koja se kupuje i prodaje na deviznom tržištu.
Dakle, za domaćeg rezidenta koji je imalac deviza, iste nisu novac, jer, imalac deviza će dobiti novac kada proda devize na deviznom tržištu ili kada ih prezentuje kod neke banke za naplatu.
Ali zabunu pomalo unosi Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. glasnik RS“, br. 113/2017 i 91/2019) jer kaže da novac jeste gotov novac (domaći i strani), sredstva na računima (dinarska i devizna) i elektronski novac. Znači po tom zakonu devize su novac. Međutim, definiciju novca nemamo ni u jednom domaćem zakonu. E to je zanimljivo.
Zakon o platnim uslugama daje neku vrstu posredne odrednice (kroz nabrajanje), i kaže jedino da novčana sredstva označavaju gotov novac, sredstva na računu i elektronski novac, a da gotov novac označava novčanice i kovani novac, dok elektronski novac označava pohranjenu novčanu vrednost koja čini novčano potraživanje prema izdavaocu tog novca.
A Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) u članu 112. gde daje definicije kaže, novac je metalni i papirni novac ili novac izrađen od nekog drugog materijala koji je na osnovu zakona u opticaju u RS ili u stranoj državi.
Dakle, šta je novac?
Ovde se ponovo otvara pitanje jedinstvenosti pravnog poretka, neusklađenosti i loše napisanih propisa. Kako očekivati od građana da usklade svoje ponašanje sa propisima kada ti propisi nisu usklađeni između sebe niti sami sa sobom, niti daju sva potrebna objašnjenja, definicije i uputstva?
Ali, da zanemarimo sve gore rečeno, ako pođemo od definicije deviza koju daje Zakon, da suto potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu, a da potraživanja nastaju obično po osnovu nekog posla (prodaja, izvršenje usluge) postavlja se logično pitanje. Šta ako neko želi da strani novac u gotovini da uložu u banku u inostranstvu, bez specifičnog razloga predviđenog Odlukom? Radi štednje npr? Možemo da tumačimo da to apsolutno nije dozvoljeno, jer Zakon, kaže najpre da je efektivni strani novac predstavljaju potraživanja u gotovini, jer novac (banknota) je u stvari nekakva potvrda o potraživanju koje njen imalac ima prema izdavaocu iste. Međutim, navedeni zakon pojašnjava da je to u stvari papirni ili kovani novac koji glasi na stranu valutu. Dok ga ne uložimo u banku on je gotovina (stvar) a kada ga uložimo u banku postaje devize (potraživanje).
A držanje gotovine nije zabranjeno, čak ni iznošenje ni unošenje iz zemlje (uz prijavu i dokaz o poreklu). Logično je postaviti pitanje, ako ga je dozvoljeno držati u zemlji, unositi i iznositi, zašto nije dozvoljeno i ulagati ga i držati u inostranstvu? Nepokretnost je moguće imati u inostranstvu, zašto ne i novac na računu?
Zakon je poprilično neodređen i ne daje direktno odgovor ni da li domaći rezidenti koji su fizička lica mogu držati devize kod domaćih banaka. Jedino u stavu 2. člana 35. predviđa da rezident – pravno lice, ogranak stranog pravnog lica i preduzetnik drži devize na deviznom računu kod banke ili ih prodaje banci. A fizička lica rezidenti?
Zakon u članu 27. kaže da banka, bez ograničenja, drži devize i na računima kod banaka u inostranstvu, a da rezidenti mogu držati devize na računu kod banke u inostranstvu pod uslovima i na način koji propiše NBS. Međutim, član 28. istog predviđa da nerezident može na računu kod banke držati devize i dinare bez ograničenja. Iako Zakon nije baš jasan, NBS u Odluci o uslovima otvaranja i načinu vođenja deviznih računa rezidenata, kao i dinarskih i deviznih računa nerezidenata („Sl. glasnik RS”, broj 51/2015, 82/2017, 69/2018 i 96/2018) kao devizni račun posmatra račun na kome se vode devizna sredstva rezidenta, odnosno nerezidenta, i može biti tekući račun, u smislu zakona kojim se uređuju platne usluge, i depozitni račun. A pod depozitnim računom podrazumeva devizni ili dinarski račun koji se otvara na osnovu ugovora o depozitu, a može biti po viđenju ili oročen, sa otkaznim rokom ili bez njega, s posebnom namenom ili bez namene. I ne pravi ograničenje u odnosu na fizička lica rezidente.
I sad se postavlja pitanje. Zašto NBS ne dozvoljava domaćim rezidentima da čine u inostrastvu ono što dozvoljava nerezidentima da čine na teritoriji RS? Ovo je diskriminacija prema domaćim državljanima rezidentima. O diskriminaciji će biti još reči kasnije.
5. Šta predstavlja imovinu nekog lica?
Videli smo da devize nisu ono što „običan svet“ misli da jesu. Ali, što god da devize jesu (novac ili potraživanje), one predstavljaju imovinu nekog lica. A to otvara druga pitanja.
Kada se govori o imovini, nekako se po pravilu poziva na odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, br. 6/80 i 36/1990, „Sl. list SRJ“, br. 29/1996 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. zakon) koji u članu 1. kaže da fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima. Ali svi zaboravaju da pomenuti zakon govori o svojini nad stvarima, a da svojina nije stvar, svojina je pravo. A ono što čini predmet tog prava je imovina, što može biti i neka stvar. Ali imovinu nekog lica ne čine samo stvari odnosno pravo svojine nad njima već i druga prava (intelektualna svojina, autorska prava…).
Zapravo, nijedan zakon ne daje direktnu definiciju, šta je imovina uopšte? Valjda se smatra da je to opštepoznati pojam. Po teorijskoj širokoj definiciji imovina je ukupna vrednost resursa, odnosno izvora potencijalne imovine, kojima neko raspolaže i njima se koristi. A neki zakoni u svrhu njihove primene daju i definicije (obično posredne) imovine.
Npr., Zakon o privrednim društvima daje odrednicu za imovinu privrednog društva koja se analogijom može primeniti na imovinu fizičkih lica. Prema članu 44. tog zakona imovinu društva čine stvari i prava u vlasništvu društva, kao i druga prava društva.
A Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003-USRS i 6/2015) u članu 1. o predmetu nasleđivanja kaže da se nasleđuje zaostavština, a nju čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (pa i potraživanja).
Možda je logično pomisliti da bi upotrebljva definicija imovine trebala postojati u Zakonu o porezima na imovinu („Sl. glasnik RS“, br. 26/2001, 45/2002, 80/2002, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012-OUS, 47/2013, 68/2014-dr.zakon, 95/2018, 99/2018-OUS i 86/2019), jer je reč o porezima koji se na istu plaćaju (tako bar naslov propisa kaže). Ali, ne, ni tu nema sveobuhvatne definicije, samo se posredno može zaključiti, šta čini imovinu nekog lica. Navedeni zakon u članu 1. kaže da se porezima na imovinu, u smislu ovog zakona, smatraju: porez na imovinu, porez na nasleđe i poklon i porez na prenos apsolutnih prava. A da bi zaključili šta je imovina moramo da pogledamo šta je predmet oporezivanja kod svakog od navedenih poreza.
Dakle, iako nemamo pravu definiciju, posredno (iz nabrojanog, na šta da se plaća neki od navedenih preza) možemo zaključiti da se po navedenom zakonu u imovinu ubrajaju:
- nepokretnosti (pravo svojine – vlasništvo ili na neko od drugih prava na istim);
- pokretne stvari (pravo svojine – vlasništvo na vozilu, plovilu nepokretnostima, odnosno vazduhoplovu i drugim pokretnim stvarima)
- pravo intelektualne svojine (autorska i srodna prava, patent, licenca…),
- udeli u pravnom licu,
- gotov novac, štedni ulog, depozit u banci, novčano potraživanje, hartije od vrednosti.
Osim pomenutog, i drugi zakoni daju nekakve definicije imovine.
U smislu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015-OUS i 95/2018), pod imovinom se podrazumevaju oduzete pokretne i nepokretne stvari, kao i oduzeta preduzeća.
Prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Sl. glasnik RS“, br. 45/2005 i 72/2011-dr.zakon), imovinom se smatra pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, kao i druga imovinska prava.
Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Sl. glasnik RS“, br. 32/2013, 94/2016 i i 35/2019) kaže da se imovinom smatra dobro svake vrste u RS ili inostranstvu, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti, udeli u pravnom licu i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro, ali i i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana.
Iako nije doživeo neku široku primenu, Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti („Sl. glasnik RS“, br. 36/2001, 37/2001-ispravka i 72/2011-OUS), precizirao je da se imovinom smatra ukupnost imovinskih (apsolutnih i relativnih) prava fizičkog ili pravnog lica, izražena u novcu.
A definiciju je dao i Zakon o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizmai širenja oružja za masovno uništenje („Sl. glasnik RS“, br. 29/2015, 113/2017 i 41/2018), koji kaže da pojam imovina označava finansijska sredstva, imovinu bilo koje vrste, pokretnu ili nepokretnu, materijalnu ili nematerijalnu, bez obzira kako je stečena, isprave ili instrumente u bilo kojoj formi, kojima se dokazuje svojina ili interes u odnosu na takva sredstva ili imovinu (npr. bankarski krediti, putnički i bankovni čekovi, novčane uputnice, deonice, hartije od vrednosti, obveznice, menice, akreditivi, kamata, dividenda ili drugi prihod naplaćen na osnovu ili nastao iz tih sredstava ili imovine i dr).
Dakle, kako god posmatrali i tumačili, vidimo da strani gotov novac i devize (kao potraživanja) predstavljaju imovinu nekog lica.
6. Postoje li ograničenja u uživanju imovinskih prava?
Ustav o pravu na imovinu u članu 58. kaže da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Dalje kaže da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine, a oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.
A ne treba zaboraviti da Ustav predviđa da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka RS i neposredno se primenjuju.
A Protokol uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Zakon o ratifikaciji iste je objavljen u „Sl. listu SCG“ – Međ. ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005-ispravka, i „Sl. glasniku RS” – Međ. ugovori br. 12/2010 i 10/2015), u članu 2. kaže da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Navedene odredbe međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
Dakle, kada sumiramo sve, zabraniti rezidentima da drže devize na računima kod banaka u inostranstvu je u najmanju ruku diskutabilno, a izgleda da je i neustavno i suprotno međunarodnoj konvenciji koja je potvrđivanjem postala deo unutrašnjeg pravnog poretka. Na stranu što za to nema nikakvog logičkog opravdanja. Jer, kakav je to opšti javni interes i kojim zakonom je utvrđeno da pravo na devize kao imovinu može biti ograničeno? Da ne pominjem da se takvo ograničenje može činiti samo uz pravičnu (tržišnu) naknadu. Čak ni član 27. Zakona ne kaže da je rezidentu zabranjeno držati devize na računu kod banke u inostranstvu, već samo da se to čini pod uslovima i na način koji propiše NBS. Znači NBS to ne dozvoljava, pitanje je zašto?
7. Da li se postupa jednako prema svima?
Ovde se otvara još jedno pitanje. Sve i da postoji interes za gore navedeno, zašto takve zabrane ne važe za sve građane RS? Zašto se pogoduje nekim fizičkim licima i zašto se ista ne kontrolišu i ne nalažu im se propisane mere (zatvaranje računa, prebacivanje deviza na račune kod banaka u RS…)?
Evo uzećemo na primer poznate sportiste koji zbog poreskih olakšica imaju navodno prebivalište u Monte Karlu, Kneževina Monako. Ovde ne razmatram da li treba da imaju neke privilegije, da li ih treba uvažavati, ni koliki je stvarno njihov doprinos bilo čemu. Mogu jedino da iznesem sopstveni stav i mišljenje, da se promovisanjem sportista na način na koji se to čini, u stvari šalje poruka deci da bolje da ne uče školu (i postanu lekari, inžinjeri…), već sportisti. A kad dođe do situacija kao što je bila epidemija Korona virusa, valjda će sportisti rešiti probleme. Kako god, ne ulazim čak ni u poreske propise, već samo u pravo da drže devize na računu kod banke u inostranstvu.
Sam Zakon definiše da je rezident RS svako fizičko lice koje ima prebivalište u RS, osim fizičkog lica koje ima boravak u inostranstvu duži od godinu dana. Dobro, i sad će neko reći da ti sportisti imaju prebivalište ili boravak u inostranstvu duži od godinu dana. A imaju li stvarno?
Već sam ranije naveošta Zakon o prebivalištu i boravištu građana podrazumeva pod prebivalištem (mesto u kome se stalno živi) i boravištem (mesto u kome se privremeno boravi van prebivališta duže od 90 dana). Štaviše, prebivalište ili boravište nije prijavljena adresa stanovanja, potrebno je stalno živeti ili boraviti minimalni period na toj adresi. A Zakon o porezu na dohodak građana, koji se tek krši u ovom slučaju (čime se ne bavim sada), rezidentnost ceni u odnosu na boravak od bar 183 dana u toku poreske godine, u ili van neke teritorije. Pa kako je onda neko ko nikada (bar ne u kontinuitetu u potrebnom vremenu) nije u mestu prijavljenog prebivališta (što se može ustanoviti iz TV prenosa turnira na kojima igra) rezident nečega? Nije dovoljno samo ne biti u RS, potrebno je boraviti negde drugde (tamo gde je račun zapravo) duže od godinu dana.
Ovo je svojevrsna diskriminacija (pozitivna – favorizovanje, pogodovanje), a zabranu diskriminacije u svakom obliku propisuju mnogi međunarodni dokumenti, npr. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali i domaći propisi. Ustav u članu 21. propisuje zabranu diskriminacije i kaže da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, te da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu. Prema Zakonu o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“, broj 22/2009) izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način.
Da li je potrebno dalje komentarisati?
8. Umesto zaključka
Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? A a čini mi se da toga ima u propisivanju podzakonskim aktom nečega što ne postoji u zakonu, a Ustavom je zabranjeno.
A zašto niko ne preduzima ništa u vezi svega navedenog, to je potpuno drugo pitanje koje neću komentarisati.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 75, oktobar 2020. god.
