Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta je potrebno dokazati kod prekršaja?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 104, april 2023. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
Ovde ponovo pričam o prekršajima, o nabrojnijoj vrsti kaznenih dela, koja, iako najlakša u svojoj biti, zbog broja izvršenja istih predstavljaju društvenu opasnost s kojom se mora računati. S druge strane, prihodi koji se ubiraju od prekršajnih kazni su značajna stavka u budžetu. Tako da…
Kao pokazni primer uzeću prost prekršaj – nepropisno parkiranje, kojim sam se već bavio u tekstu „Kakvo parkiranje je problematično?“. Tamo sam razmatrao šta uopšte predstavlja taj pojam, kakva je to radnja, dalje kakvo parkiranje je nepropisno, kada postoji prekršaj u vezi s tim, te ko je nadležan za kontrolu zaustavljanja i parkiranja vozila, tako da to ovde neću ponavljati.
U tekstu „Šta je potrebno dokazati kod prekršaja?“ pokušao sam na jednom mestu dam pregled svega što je od značaja po tom pitanju. Ovaj i tekstovi „Zašto se nešto mora dokazati?, Ko snosi teret dokazivanja kod prekršaja?, Zašto je pre kažnjavanja važno pravilno utvrditi činjenično stanje?, Zašto se dokazuje da prekršaj postoji?,“,i „Da li pravno lice može odgovarati za nepropisno parkiranje?“ su delovi tog razmatranja.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje se sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Zašto je dokaz krivice važan?
Naprosto, čak i kada je dokazano sve drugo (činjnenično stanje, postojanje prekršaja itd.), za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica, što znači da je potrebno dokazati i svest učinioca o nepravilnosti njegovih postupaka (umišljaj) ili svesno zanemarivanje mogućnosti (nehat) da postoji prekršaj. Jer i kada postoji prekršajna radnja, i kada je procesuiranje sprovedeno od nadležnog organa, nekada postoje okolnosti koje isključuju prekršajnu odgovornost okrivljenog lica, odnosno nema krivice u smislu zakona.
U vezi prekršajne odgovornosti, nema zakonske pretpostavke da je okrivljeno lice automatski odgovorno, već se odgovornost mora utvrđivati. Tu nema objektivne odgovornosti, kao, na primer, kod držalaca opasne stvari. To opet znači da se prvo mora utvrditi ko je konkretno učinilac prekršaja i u kakvim okolnostima (kako je i zašto preduzeo neku radnju), pa tek onda iz toga izvoditi odgovornost.
Prema Zakonu o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, fizičko lice je odgovorno za prekršaj ako je u vreme izvršenja prekršaja bilo uračunljivo i prekršaj izvršilo sa umišljajem ili iz nehata. Krivica je definisana članom 18. ZOP, gde se kaže da je kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio prekršaj postupao sa umišljajem ili iz nehata. Za prekršajnu krivicu dovoljan je nehat učinioca ako propisom o prekršaju nije određeno da će se kazniti samo ako je prekršaj učinjen sa umišljajem. Prekršaj je učinjen iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Prekršaj je učinjen sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, i pristao je na njeno nastupanje.
Za postojanje krivice potreban je, dakle, umišljaj ili nehat, a isti ne mogu postojati ako okrivljeno lice uopšte nije znalo, niti moglo da pretpostavi, da čini nešto u suprotnosti sa propisima. Zato je važno dokazati ono napred rečeno da je na kritičnom mestu parkiranje i zaustavljanje zabranjeno po opštim pravilima ili da postoji saobraćajni znak koji na to ukazuje.
A treba povesti računa o još jednom detalju. Član 21. ZOP predviđa da nije odgovoran za prekršaj učinilac koji je u vreme izvršenog prekršaja bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi koja postoji ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje prekršaja ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila postupak učinioca dozvoljenim. S druge strane, član 22. ZOP predviđa da nije odgovoran za prekršaj učinilac koji je u vreme izvršenog prekršaja bio u neotklonjivoj pravnoj zabludi koja postoji ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je takav postupak zabranjen, a da ako je zabluda bila otklonjiva, učinilac se za učinjeni prekršaj može blaže kazniti.
A kandidati za vozače se obučavaju prema gore navedenim pravilima (da parkirannje i zaustavljanje nije svuda i uvek zabranjeno). Prema tome, čak i da jeste izvršena prekršajna radnja, ako okrivljeno lice nije znalo niti mogalo da zna da je neko postupanje protivzakonito (nejasno propisano a nije upozoreno, a pogotovo ako je eventualno pogrešno naučeno u toku obuke za vozača), onda postoji zabluda, te opet ne postoji krivica odnosno odgovornost okrivljenog lica.
Podnosilac zahteva mora pružiti pouzdane dokaze da je okrivljeno lice svojim činjenjem ili propuštanjem dovelo do izvršenja prekršaja, odnosno mora da dokaže da je okrivljeno lice postupalo umišljajno ili nehatno. Obaveza onog ko tvrdi da prekršaj postoji je da dokaže krivicu okrivljenog. Jer, ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio nego onaj ko ga krivi da jeste. A krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje.
Znači, potrebno je dokazati i da je radnjom učinioca ostvarena zabranjena posledica, odnosno bar pretpostavka sankcije, odnosno dokazati da postoji posledica preduzete radnje i da su ta radnja i ta posledica u direktnoj vezi, što je opet obaveza onog ko pokreće postupak.
3. Umesto zaključka
Sve je poprilično jasno, samo treba slediti ono što piše u propisima. Ali, nažalost, ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Zato ponavljam, ostaje nada da će neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima želim mnogo sreće, jer tamo gde se propisi slobodno tumače (i primenjuju), samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
