Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta je potrebno dokazati kod prekršaja?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 104, april 2023. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
Ovde ponovo pričam o prekršajima, o nabrojnijoj vrsti kaznenih dela, koja, iako najlakša u svojoj biti, zbog broja izvršenja istih predstavljaju društvenu opasnost s kojom se mora računati. S druge strane, prihodi koji se ubiraju od prekršajnih kazni su značajna stavka u budžetu. Tako da…
Kao pokazni primer uzeću prost prekršaj – nepropisno parkiranje, kojim sam se već bavio u tekstu „Kakvo parkiranje je problematično?“. Tamo sam razmatrao šta uopšte predstavlja taj pojam, kakva je to radnja, dalje kakvo parkiranje je nepropisno, kada postoji prekršaj u vezi s tim, te ko je nadležan za kontrolu zaustavljanja i parkiranja vozila, tako da to ovde neću ponavljati. U tekstu „Šta je potrebno dokazati kod prekršaja?“ pokušao sam na jednom mestu da dam pregled svega što je od značaja po tom pitanju. Ovaj i tekstovi „Ko snosi teret dokazivanja kod prekršaja?, Zašto je pre kažnjavanja važno pravilno utvrditi činjenično stanje?, Zašto se dokazuje da prekršaj postoji?, Zašto se kod prekršaja dokazuje krivica?“,i „Da li pravno lice može odgovarati za nepropisno parkiranje?“ su delovi tog razmatranja.
Ovde ću se pozabaviti osnovnom premisom, nečime što ulazi u filozofske pojmove prava i pravde.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje se sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Zašto se nešto dokazuje?
Naprosto, čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveo nadležni organ u zakonitom postupku, mora biti dokazano da postoji prekršajna radnja te da je okrivljeno lice učinilo prekršaj i da snosi odgovornost za to.
Jer, nečija procena (pogled na situaciju) nije dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno delo. A procena može biti i pogrešna. Prekršajni sud u Beogradu u svojoj presudi 9 Pr.br. 23411/17 od 10. jula 2018. god. je recimo prihvatio stav iznet u odbrani, a koji je veoma bitan, da tvrdnja službenog lica (bez obzira na njegov status), odnosno njegova procena situacije nije dokaz koji se mora prihvatiti u svakom slučaju, jer ne mora biti pravilna. Sud tu kaže (citat):„[…] izjava svedoka komunalnog policajca, nije dovoljno pouzdan dokaz da bi se na osnovu nje ta činjenica mogla nesporno utvrditi […]“.
Kod nas se izgleda konstantno zaboravlja, da su strane u postupku pred sudom jednake, a da sud nije ni na čijoj strani, već da odluku donosi nepristrasno (tako bi bar trebalo biti).
O jednakosti strana Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, u članu 127. kaže, javni tužilac je stranka u prekršajnom postupku, a u slučaju kada je za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka nadležan drugi organ, on ima sva prava koja ima i javni tužilac kao stranka u postupku, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu, kao državnom organu (član 128.).
Isto predviđa i Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP, koji u članu 2. daje značenje izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku, gde kaže da se pod pojmom stranka podrazumevaju tužilac i okrivljeni, te da je okrivljeni izraz koji služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog, a da pod pojmom tužilac” ZKP podrazumeva javnog tužioca, privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca.
Dakle, i javni tužilac i državni organi su samo stranke u postupku pred sudom, a sve strane u postupku imaju jednaka prava. Ovim problemom bavio sam se u tekstu „Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku“. U navedenom tekstu bavio sam se gore pominjanom presudom 9 Pr.br. 23411/17, koja je (po mom mišljenju značajna) jer sud u istoj podseća na osnovne postulate kaznenog prava i postupka, ali i našeg pravnog sistema i državnog uređenja, na to koja je uloga suda. Doduše, istine radi, sud nije učinio ništa epohalno, samo je prihvatio ono na šta je odbrana (koju je moja malenkost sastavila) ukazivala. Ali, bez obzira u presudi se kaže: (citat): „[…] oslobađaju se odgovornosti da je dana […] motorno vozilo registarskih oznaka […] bilo nepropisno parkirano […] na osnovu člana 250. stav 1. tačka 3. Zakona o prekršajima, jer nije dokazano da su […] učinili prekršaj kojim im je zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka stavljen na teret. […]“.
2. Umesto zaključka
Sve je poprilično jasno, samo treba slediti ono što piše u propisima. Ali, nažalost, ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Zato ponavljam, ostaje nada da će neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima želim mnogo sreće, jer tamo gde se propisi slobodno tumače (i primenjuju), samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
