Logičan odgovor na postavljeno pitanje bio bi, jer zakon tako nalaže, tj. ako je nešto obavezno onda je neizbežno. Ali nažalost, kod nas ništa nije logično.
Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li se obavezne procedure mogu selektivno primenjivati?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 103, mart 2023. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
Dalje, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje se sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
U komentaru “Da li su obavezne radnje na licu mesta međusobno uslovljavane?” razmatrao sam zašto je (na licu mesta pre svega) obavezno preduzeti radnje kojom se potvrđuje postojanje prekršaja, te da li ovlašćeno lice koje ne preduzme obaveznu radnju čini neko kazneno delo? Ovde ću se pozabaviti osnovama, time da sve radnje u postupku čine jednu celinu, gde je pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja na presudno.
Ovde pričam o prekršajima, o najbrojnijoj vrsti kaznenih dela, koja iako su najlakša u svojoj biti, zbog broja izvršenja istih predstavljaju društvenu opasnost s kojom se mora računati.
1. Jedinstvenost preduzetih radnji
Ovde nije reč o kazni ni o pravdi kao filozofskom pojmu, već o zakonitosti preduzetih radnji. Zakon se mora poštovati od strane svih, pa i onih koji si ovlašćeni da kontrolišu postupanja drugih. A to što se nešto „obično tako radi“ ne znači da je pravilno i zakonito. Nezakonit postupak ne može dovesti do zakonito izrečene sankcije. Nije bitno samo da li se nešto desilo (recimo, da li prekršaj objektivno postoji, da je učinilac kriv ili ne), već i sam postupak (procedura) u kome se to konstatuje i kažnjava za isto.
Sve radnje preduzete u nekom postupku čine jednu celinu. A preduzimanje obaveznih radnji je važno, iz više razloga. Nijedna odredba o proceduri se ne unosi u propis radi kozmetike (tako bi trebalo biti), već zato što ima svoje mesto i značaj u postupku.
Najpre zbog dokazivanja postojanja kaznenog dela, ovde konkretno prekršaja, čime sam se recimo bavio u tekstu „Šta je potrebno dokazati kod prekršaja?“.
Za pitanje koje razmatram u ovom tekstu nije od značaja ni kakav prekršaj je posredi (saobraćajni, povreda komunalnog reda…), ni ko je nadležan za procesuiranje, to je logička pretpostavka u bilo kom postupku. Na primeru nepropisnog parkiranja mogu najlakše da objasnim. Kažnjavanjem za nepropisno parkiranje bavio sam se u više tekstova (npr. „Kakvo parkiranje je problematično?, Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?… “). Tamo sam razmatrao šta uopšte predstavlja taj pojam, kakva je to radnja, dalje kakvo parkiranje je nepropisno, kada postoji prekršaj u vezi s tim, te ko je nadležan za kontrolu zaustavljanja i parkiranja vozila, tako da se ovde neću ponavljati. Ovde ću se fokusirati na pitanje iz naslova.
Čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveo nadležni organ u zakonitom postupku, mora biti dokazano da postoji prekršajna radnja te da je okrivljeno lice učinilo prekršaj i da snosi odgovornost za to. A preduzimanjem obaveznih radnji onaj ko tvrdi da prekršaj postoji dokazuje svoju procenu situacije. Jer, nečija procena (pogled na situaciju) nije dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno delo. A procena može biti i pogrešna. A opet Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, u članu 89. kaže da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa zakonom a da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Znači, prema procesnim pravilima (zakonska obaveza) onaj ko tvrdi da prekršaj postoji u obavezi je da obezbedi dokaze, za sve.
2. Obaveznost utvrđivanja činjeničnog stanja
Kad smo kod nepropisnog parkiranja, Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018, 23/2019 i 128/2020-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZOBS, u članu 66. nije propisano da je parkiranje uvek i svuda i apriori zabranjeno, već da postoje slučajevi, način i uslovi pod kojima je to dozvoljeno i na kolovozu, čak i na trotoaru. To je potvrdio i Vrhovni kasacioni sud (u daljem tekstu: VKS), u svojoj presudi KZZ Pr 8/2015 od 2. aprila 2015. god. gde kaže (citat): „ […] Iako iz navedene zakonske odredbe, proizilazi da nije svako parkiranje vozila na trotoaru zabranjeno, odnosno da je parkiranje dozvoljeno pod određenim uslovima […]“. Ovo sam detaljno razmatrao u tekstu „Kakvo parkiranje je problematično?“.
Da bi odgovorili na pitanje da li je neko kriv za nepropisno parkiranje u svakom konkretnom slučaju moramo prethodno dati odgovor na par pitanja:
– o kakvoj površini je reč (saobraćajnoj ili drugoj), jer nam mesto određuje mnogo toga (i nadležnost i da li prekršaj postoji);
– da li je na konkretnom mestu parkiranje i zaustavljanje zabranjeno saobraćajnim znakom ili opštim pravilom saobraćaja;
– ako je zabranjeno znakom, da li je zabrana propisno obeležena (horizontalnom i vertikalnom saobraćajnom signalizacijom),
– da li vozilo svojim položajem zaista ometa korišćenje te površine, odnosno ugrožava bezbednost saobraćaja, tj. ometa pešake i druga vozila u kretanju?
Dakle, najpre se mora utvrditi činjenično stanje. U tome najčešće greše pripadnici komunalne milicije, kada kažnjavaju nekog za parkiranje na javnoj (dostupna svima) zelenoj površini (za šta jesu nadležni), jer uopšte ne provere status te površine. Pa se onda desi da ispadne da ta površina nije javna već privatna (vlasnik parkirao svoje vozilo ili to dozvolio nekome), a ni zelena. Jer, to što negde sporadično raste trava i nema ograde, ne definiše površinu kao zelenu ili javnu.
Dalje, veoma je važno utvrditi čime je na mestu izvršenja prekršaja parkiranje i zaustavljanje zabranjeno (saobraćajnim znakom ili opštim pravilom saobraćaja), te da li je zabrana propisno obeležena, jer iz toga dalje proizilazi zaključak da li je učinilac prekršaja mogao da zna da čini nešto nepropisno (na osnovu toga ceni se krivica). Jer za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica, što znači da je potrebno dokazati i svest učinioca o nepravilnosti njegovih postupaka (umišljaj) ili svesno zanemarivanje mogućnosti (nehat) da postoji preršaj.
A važno je dokazati i da li vozilo svojim položajem zaista ometa odvijanje, odnosno ugrožava bezbednost saobraćaja? Jer, za postojanje nekih prekršaja potrebno je da u okviru pretpostavke sankcije, dođe do ostvarenja zabranjene posledice,daje nekom radnjom izazvana specifična posledica koja je propisana kao zabranjena (što bi konkretno bilo onemogućavanje odvijanja i ugrožavanje bezbednosti saobraćaja), što sam objašnjavao u „Zašto je važno ostvarenje zabranjene posledice?, Šta je to zabranjena posledica?, Zašto postoji nerazumevanje u vezi zabranjene posledice?“. A to se može ceniti samo u odnosu na konkretnu situaiciju, što sam detaljno objašnjavao u pominjanom tekstu „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“.
A pre navedenog važno je dokazati o kakvoj površini je reč, jer biće prekršaja određuje i mesto gde može biti izvršen, jer npr. ne može prekršaj u vezi letenja biti izvršen na zemlji. E tako ne može prekršaj u kome se navodi da se ometa korišćenje ulice biti izvršen na livadi, već mora biti na ulici (javni put u naselju). Dalje, nikako nije svejedno gde je prekršaj učinjen, jer nekada i desetak centimetara određuje da li prekršaj postoji. Jer tačna konstatacija položaja vozila u odnosu na oznake na kolovozu pravi distinktivnu razliku.
Da bi se mogao doneti zaključak od presudne važnosti je kako je sačinjen zapisinik (da li je precizno i jasno konstatovano šta, gde, kada i kako) i fotodokumentacija (snimci sa lica mesta na kojima je jasno sve). Prekršajni sud u Beogradu je u presudi 9 Pr.br. 23411/17 utvrdio da fotodokumentacija sama za sebe, nije dokaz kojim se može nesumljivo dokazati postojanje prekršaja, već samo činjenično stanje (mesto i vreme događaja npr.) i ništa drugo.
Znači, sačiniti zapisnik i fotodokumentaciju na licu mesta je obavezno, jer sve to zajedno predstavlja dokaz u postupku kažnjavanja. A zapisnik sa prilozima (što je fotodokumentacija) se (uz prekršajni nalog) mora obavezno uručiti licu okrivljenom za prekršaj, da se vidi ko je i šta konstatovao, kada i kako.
I još jedna stvar, ako se kaže „ometa, onemogućava…“, to onda podrazumeva da postoji i „oštećeno lice“ u smislu prekršaja, znači neko lice koje zbog parkiranog vozila nije moglo da prođe nekuda ili izađe sa parkinga, kome je ugrožavana bezbednost. Jer, ako je posredi ometanje nekog konkretnog lica (recimo pri isparkiravanju ili prolazu) onda to mora biti dokazano, izjavom i svedočenjem tog lica u zapisniku.
Nekad problem pravi i proces logičkog zaključivanja(i tu postoje neka pravila). Ako je propisana zabranjena posledica, ista činjenjem prekršaja mora biti i ostvarena (za pokušaj se kažnjava samo ako je to posebno propisano). Znači, ako se neko kažnjava zbog onemogućavanja, ta nemogućnost mora biti objektivna. Tako, ako oni koji tvrde da prekršaj postoji (a i svi ostali) sami svojim vozilom prođu nekuda bez problema (nema blokade prolaska ili dužeg zastoja), onda to znači da ne postoji stvarna nemogućnost. A to važi za sve površine (ne samo saobraćajne), čak i kod povreda komunalnog reda.
3. Umesto zaključka
Nakon čitanja ovog i povezanog komentara „Da li su obavezne radnje na licu mesta međusobno uslovljavene?“ biće jasno zašto uvek kažem, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
