Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Od kada teče zatezna kamata na vraćenu otpremninu kod nezakonitog otkaza?“ (predstavlja zaključno pitanje istog), koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze br. 8, jun 2023. god. U časopisu Advokatska kancelarija br. 100, decembar 2022. god. objavljen je tekst „Zatezna kamata na iznos otpremnine kod poništaja rešenja o otkazu“, koji se bavi istim pitanjima.
Inače, ekstrakti (kratka razmatranja najvažnijih pitanja) iz tekstova koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu, dok ih čitaoci pominjanih časopisa mogu videti u celini (kompletna objašnjenja i analize).
Konkretan povod za pisanje navedenih komentara je zaključak koji u svojoj presudi Gž1 1174/2021 od 23. aprila 2021. god. iznosi Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Sud), a koji se može svesti na sledeće (parafraza): „Ako je otkaz zbog tehnološkog viška poništen, zatezna kamata na iznos isplaćene otpremnine teče od narednog dana od dana kada je zaposleni primio otpremninu, jer je tada pao u docnju“.
Zašto postoji obaveza zaposlenog da vrati isplaćenu otpremninu objasnio sam u tekstu „Zašto se vraća otpremnina kod poništaja otkaza?“. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde. U tekstu „Kada dospeva obaveza vraćanja otpremnine kod nezakonitog otkaza?“ objasnio sam gde je i zašto Sud pogrešio.
1. Od kada se računa zatezna kamata kod povraćaja otpremnine?
Onima koji pročitaju gore navedene komentare biće jasno zašto Sud nije u pravu. Ovde ću samo ponoviti krajnji zaključak razmatranja iz teksta „Kada dospeva obaveza vraćanja otpremnine kod nezakonitog otkaza?“, ono što je, po mom mišljenju, ispravno rezonovanje.
Dakle, ako je otkaz zbog tehnološkog viška poništen, zatezna kamata na iznos isplaćene otpremnine može da teče jedino od narednog dana nakon isteka roka za dobrovoljno izvršenje obaveze po presudi kojom je utvrđeno da je otkaz bio nezakonit. Naravno, ako je presudom nametnuta takva obaveza. Ako nije, zatezna kamata se računa tek od momenta kad poslodavac uputi zahtev za povraćaj otpremnine.
2. Šta je pravi problem?
To što je sve napred izneto i obrazloženo u navedenim komentarima morao je i Sud da zna. Zašto?
Pa postoji obaveza „ujednačavanja sudske prakse“, tj. obaveza sudova da prate rad jedni drugih, onoga što je već zaključeno ranije u istim ili sličnim situacijama, a pogotovo od hijerarhijski viših instanci.
A o navedenom se izjašnjavala i vrhovna redovna sudska instanca u RS, odnosno Vrhovni kasacioni sud (u daljem tekstu: VKS), kako se u to vreme zvao, i koji u svom Rešenju Rev2 1428/2018 od 31. oktobra 2018. god. kaže (citat):
„ […] Odredbom člana 214. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. U konkretnom slučaju, tuženoj je isplaćena otpremnina po osnovu odluke otkaza ugovora o radu kao tehnološkom višku. Tužena je bila zakoniti držalac sporne otpremnine, jer je isplata iste imala svoj osnov u rešenju tužioca kojim je tuženoj otkazan ugovor o radu. Na opisani način, tužena se ne može smatrati nesavesnim sticaocem otpremnine, jer tužena unapred nije mogla znati ishod postupka o poništaju otkaza ugovora o radu. Tek nakon toga što je presuda kojom je poništen ugovor o radu postala pravnosnažna, i nakon saznanja tužene za ishod spora, i prijema zahteva tužioca za vraćanje otpremnine […], ona postaje nesavesni sticalac. Međutim, kako je tužena istog dana kada je primila zahtev za vraćanje predmetne otpremnine, i platila tužiocu taj iznos, to shodno citiranoj odredbi zakona tužilac nema osnov za zateznu kamatu na otpremninu koja bi u konkretnom slučaju od savesnog sticaoca tekla od dana podnošenja zahteva, a kog dana je tužena i isplatila traženi iznos.
Vrhovni kasacioni sud je cenio i navode revizije da je tužena pokrenula parnični postupak radi poništaja rešenja otkaza ugovora o radu, iz čega proizilazi da pobija osnov po kome joj je isplaćena otpremnina, te su ocenjeni kao neosnovani. Naime, tužena je imala pravni osnov za sticanje otpremnine i to donošenjem rešenja tužioca o otkazu ugovora o radu. Činjenica da je podnela tužbu za poništaj tog rešenja tuženu ne čini nesavesnim sticaocem otpremnine. Tužena, je postala nesavesni sticalac u momentu kada je dobila zahtev za vraćanje otpremnine. Kako je istog dana kada je dobila dopis tužoca za vraćanje otpremnine, istu i vratila, to je pravilan zaključak drugostepenog suda, da tužiocu ne pripada zakonska zatezna kamata na taj iznos. […]“
Iako u svojim komentarima često kritikujem rad i rezonovanje sudija VKS, ovde im moram odati priznanje za pravilnu odluku. Ne znam da li je izjavljena revizija, ali u odnosu na presudu Suda koju razmatram svakako je postojao osnov u citiranoj odluci VKS.
A nije samo VKS rezonovao tako već i drugi apelacioni sudovi. Recimo, Apelacioni sud u Novom Sadu, u obrazloženju Presude Gž1 267/2018 od 28. februra 2018. god. navodi (citat):
„[…] Da bi tužena bila u obavezi da na iznos vraćene otpremnine plati i zateznu kamatu, počev od dana prijema otpremnine, odnosno sticanja, kako je u konkretnom sporu zahtevano, to je tužilac morao pružiti dokaz da je tužena kao sticalac bila nesavesna.
[…] Tužena jeste bila zakoniti držalac sporne otpremnine sve do dana dok nije zahtevano njeno vraćanje. Isplata otpremnine je imala svoj osnov u rešenju kojim je tuženoj otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku. Da otpremnina nije isplaćena, navedeno bi bilo dovoljnim da takav otkaz čini nezakonitim. Okolnost što je tužena pokrenula sudski postupak radi poništaja otkaza, kojim je oglašena tehnološkim viškom i koje je osnov za isplatu otpremnine, još uvek tuženu ne čini nesavesnim sticaocem otpremnine, jer tužena unapred nije mogla znati ishod tog postupka. Tek kada je presuda kojom je poništen otkaz ugovora o radu postala pravnosnažna, i nakon saznanja tužene za ishod tog spora, te nakon zahtevanog vraćanja otpremnine dana […], a za slučaj da ista nije vraćena, bi tužena od tog dana mogla postati nesavesni sticalac, a što se nije desilo […]“.
Inače, Apelacioni sud u Novom Sadu je i ranije rezonovao pravilno po ovim pitanjima, npr. u Presudi Gž1 1820/2014 od 17. novembra 2014. god.
3. Umesto zaključka
Sad je valjda jasno zašto ne razumem kako je Sud zaključio ono što je gore izneto. Pogotovo što je ovde reč o zaključcima jednog apelacionog suda, gde po logici stvari rade iskusnije i bolje sudije, oni koji treba da kontrolišu rad nižih sudova. Ako su oni bolji, šta očekivati od onih lošijih?
O pitanju zašto ne prate rad drugih sudova i viših instanci ne bih da dalje raspravljam. Time treba da se pozabave oni koji su nadležni za kontrolu rada sudova.
Sada je valjda jasno, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
