Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Zašto se naknađuje razlika zarade kod nezakonitog otkaza?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 110, oktobar 2023. god. Odgovorom na pitanje postavljeno u naslovu bavio sam se i u tekstu „Šta je osnov za naknadu zarade kod nezakonitog otkaza?“, objavljenom u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 4, oktobar 2022. god.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše pri pisanju i tumačenju propisa. Konkretan povod za pisanje gore navedenih komentara su zaključci Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Sud) iz presude br. Gž1 413/2017 od 23. maja 2019. god., koje ne mogu da prihvatim, ma koliko tražio opravdanje. Naprosto, nešto tu nije kako valja.
Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Tekstovi koje navodim dostupni su na Pravnom portalu, u integralnom oblikuili kao ekstrakti, ako su objavljeni u drugim izdanjima.
1. Šta je problematično?
Neću ulaziti u kompletnu odluku koja je predmet ove analize, niti sve okolnosti slučaja, razmatraću samo ono što mi je ušlo u fokus kao problematično. Neki zakljujčci Suda jesu dobri, sami za sebe ili u određenom kontekstu, dakle, odluka je možda u delovima dobra, mene muči način razmišljanja za koji ne mogu da nađem opravdanje u tekstu propisa.
Navešću najpre delove obrazloženja navedene presude:
„Na ovako potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je, u potvrđujućem delu, pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev […] kojim je tražio da se obaveže […] da mu isplati razliku od dosuđenog iznosa […], sa zakonskom zateznom kamatom od […]do konačne isplate, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud, u postupku njene žalbene kontrole.
Naime, pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je odbio zahtev […] i nije mu priznao naknadu štete na ime izgubljene zarade za period od […], pa nadalje, imajući u vidu da je u tom periodu […] bio prijavljen kod drugog poslodavca.
Međutim, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je u preostalom delu […] izreke ožalbene presude koja se odnosi na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepena presuda preinačena u tom delu.
Naime, prvostepeni sud pravilno nalazi da zaposleni ima pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u smislu odredbe člana 191. stav 2. i 3. Zakona o radu […].
Nesporno je da se […] po prestanku radnog odnosa prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje i da mu je konačnim rešenjem te ustanove od […], priznato pravo na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti u trajanju od 12 meseci, kao nezaposlenom licu, a počev od […]. Rešenjem iste službe od […], rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje-filijala […], je poništeno u celosti, a zahtev […] za priznanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti je odbijen kao neosnovan. Rešenje o priznanju prava na novčanu naknadu je poništeno zbog toga što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena nezakonitost otkaza.
[…] Pozivom na odredbu člana 191 stav 3 Zakona o radu, prvostepeni sud je zaradu za sporni period umanjio za iznos isplaćene novčane naknade od strane Nacionalne službe za zapošljavanje i iznose zarade za lučkog radnika.
[…] Naime, osnovano […] ukazuje da iznos koji je primio od Nacionalne službe za zapošljavanje nije prihod tužioca ostvaren radom, već naknada za slučaj privremene nezaposlenosti, pa ne može biti osnov umanjenja štetekoju […] trpi po osnovu izgubljene zarade. […] Naime, šteta zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa utvrđuje se prema visini izostale zarade, te je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je […] trebalo umanjiti naknadu štete za iznos koji je primljen od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, bez obzira na činjenicu da li je taj iznos vraćen Nacionalnoj službi za zapošljavanje ili nije, a što nema značaja za odlučivanje o tužbenom zahtevu. […]
Međutim, ožalbena presuda morala je biti ukinuta u delu […], sa razloga što se naplata poreza vrši od strane poreskih organa u skladu sa odredbama člana 64. do 83. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji […], pa odlučivanje u tom delu o zahtevu […] ne spada u sudsku nadležnost.“.
Ako sam dobro shvatio navode, zasposleni kome je radni odnos nezakonito prestao, u međuvremenu je primao naknadu za nezaposlenost od Nacionalne službe za zapošljavanje (u daljem tekstu: NSZ), te je potom bio zaposlen kod drugog poslodavca, kod koga je ostvarivao manji iznos zarade. Sud je zaključio ovako:
- zaposleni ima pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza;
- zaposleni nema pravo na razliku od dosuđenog do iznosa koji bi ostvario da je nastavio da radi i to pravda time jer je isti u tom periodu bio prijavljen kod drugog poslodavca;
- iznos koji je zaposleni primio od NSZ nije prihod ostvaren radom, već naknada za slučaj privremene nezaposlenosti, pa ne može biti osnov umanjenja štete bez obzira da li je taj iznos vraćen NSZ ili nije;
- poslodavac ne treba da zaposlenom isplati iznos na ime poreza i doprinosa.
I odmah da kažem, prvi i poslednja dva zaključka su potpuno ispravna, zaposleni mora biti obeštećen od strane poslodavca, a poslodavac sa isplatom od NSZ nema nikakve veze, to je odnos između NSZ i zaposlenog. Drugo, porez i doprinos nisu prihod zaposlenog već se uplaćuju u budžet i nadležne fondove a na osnovu čega isti ostvaruje neka prava, tako da zaposleni sa navedenim nema apsolutno ništa. Problematičan mi je jedino stav oko isplate razlike zarade (odnosno naknade štete po tom osnovu).
2. Šta daje osnov za naknadu ove štete?
Zaista, nije mi jasno koji propis je Sud tumačio. Što je najčudnije Sud se pri zaključivanju poziva na član 191. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br.24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 13/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) u daljem tekstu: ZOR. Inače, član 191. ZOR nalazi se u delu „XVI. PRESTANAK RADNOG ODNOSA“, odeljak „8. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa“ i u celosti glasi:
„Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.
Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca.
Naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje se zaposlenom u visini izgubljene zarade, koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade u skladu sa zakonom.
Porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava se i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade iz stava 2. ovog člana.
Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice.
Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu, nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa stavom 5. ovog člana.
Ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog.
Pod zaradom iz st. 5. i 7. ovog člana smatra se zarada koju je zaposleni ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos.
Naknada iz st. 1, 5, 6. i 7. ovog člana umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.“.
ZOR je inače konfuzan propis, sa kontradiktornim odredbama, o čemu sam mnogo puta pisao, ali ove odredbe su jedne od jasnijih. Šta nije jasno ovde? Nije potrebno ni tumačiti odredbe, samo ih pročitati. Opravdanje za stav Suda nije ni tekst člana koji je važio u vreme dešavanja otkaza, jer tekst ovog člana je samo dograđivan, obaveza naknade izgubljene zarade po izloženim principima postoji od usvajanja ZOR.
3. Naknada izgubljene zarade kao naknada štete
Jedino obajšnjenje za gore izneti stav, je da, možda Sud zbunjuje pominjanje štete?
Naknadom izgubljene zarade sam se bavio u tekstovima „Naknada izgubljene zarade kao naknada štete“ i “Šta se još isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade?”, gde sam izneo tezu, koju sam obrazložio i dokazao, da, svaka šteta je uvek samo šteta bez obzira iz kog odnosa potiče i na nju se primenjuju pravila obligacionog prava. A tu tezu sam zasnovao na postavci da je pravni sistem jedinstven a da je tumačenje propisa zanat koji ima svoja pravila, što ovde neću posebno obrazlagati, jer sam o tome sve rekao u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”.
Ovde se neću previše baviti naknadom izgubljene zarade niti štetom uopšte, to sam već obradio u gore navedenim tekstovima, samo ću podsetiti na neke zaključke iz istih. Zakonodavac je u ZOR namerno upotrebio izraz šteta, to nije slučajnost. Kako se do toga došlo (prepisivanjem npr.) nije bitno.
Pomenuću da je i Zakon o radu („Sl. glasnik RS”, br. 70/2001 i 73/2001) definisao naknade izgubljenih zarada kao štetu. A zanimljivo je da se zakonopisci pri pisanju Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS”, br. 55/96, 28/2001 i 43/2001-dr.zakon) i Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS”, br. 45/1991, 18/1992, 22/1993-odluka SUS-a, 53/1993, 67/1993, 34/1994, 48/1994, 49/1995, 53/1995, 24/1996, 26/1996-ispr. i 39/1996) uopšte nisu bavili ovim temama, a naknade izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza su i tada isplaćivane, što će reći da je tadašnjim zakonopiscima i sudijama bilo jasno da je u pitanju šteta i koja se pravila primenjuju.
A šta je šteta? ZOR ne daje definiciju štete, logično, jer i nije zakon kojim to može biti regulisano.
Sva pitanja u vezi naknade štete, kao i njenu definiciju daje Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i „Sl. glasnik RS”, br. 18/2020), u daljem tekstu: ZOO, koji ima poseban odeljak posvećen šteti, Odeljak 2, pod nazivom „PROUZROKOVANJE ŠTETE“. I taj zakon dalje postavlja sva pravila u vezi naknade štete, kada se, zašto, i kome naknađuje, kada dospeva, uticaj krivice, umanjenje i oslobođenje od obaveze naknade, itd.
Definiciju štete ZOO daje u članu 155. koji glasi:
„Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).“.
Pomenuću da je na istom tragu i Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016-aut. tumačenje, 113/2017-aut. tumačenje, 54/2019, 9/2020-aut. tumačenje i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZIO. Naime, u četvrtom delu „IZVRŠENJE RADI OSTVARENJA NENOVČANOG POTRAŽIVANJA“, u Glavi šestoj „IZVRŠENJE RADI VRAĆANJA ZAPOSLENOG NA RAD“, odsek „Naknada izgubljene zarade kod vraćanja zaposlenog na rad“, ustavu2.člana 384. predviđa da senaknada izgubljene zarade određuje u iznosu koji bi izvršni poverilac primio da je bio na radu, s porezima i doprinosima koji se isplaćuju iz zarade. Međutim, u vezi sa ovim u ZIO postoje neke nelogičnosti, čime sam se bavio u tekstu “Šta se još isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade?”.
4. Umesto zaključka
Sve je prilično jasno, a opet donose se presude poput ove koju analiziram.
Ovde sam objasnio šta je po mom mišljenju problematično u pominjanoj presudi, te gde leži osnov naknade (zašto se uopšte naknađuje), a u komentaru „Da li razlika u ostvarenoj zaradi predstavlja izgubljenu dobit?“ analiziraću suštinu, šta naknada zarade, odnosno razlika u ostvarenoj zaradi predstavlja u svojoj biti.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
