U 2017. godini Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) doneo je veći broj presuda, odnosno odluka u predmetima protiv Srbije, a ovde ćemo izdvojiti neke od najvažnijih, odnosno prikazati stavove zauzete u tim odlukama.
I. Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(član 8. Konvencije)
Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu. Konvencija) propisano je:
„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“
Članom 6. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.
Članom 60. stav 2. propisano je da pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta.
U članu 75. stav 2. stoji da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno i kada ne vode zajednički život ako zaključe sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta, a u članu 76. stav 1. da sporazumom o zajedničkom vršenju roditeljskog prava roditelji deteta pismeno se saglašavaju da će roditeljska prava i dužnosti obavljati zajednički, međusobnim sporazumevanjem, koje mora biti u najboljem interesu deteta.
Član 77. stav 4. i 5. određuje da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a zaključili su sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, ali sud proceni da taj sporazum nije u najboljem interesu deteta. Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život ako zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.
Članom 272. propisano je da ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem donosi sud.
U predmetu Cvetković protiv Srbije, po predstavci broj 42707/10, oslanjajući se na razne odredbe Konvencije, kao i Protokola uz nju, podnositeljka predstavke se u suštini žalila na to da više od sedam godina nije imala kontakt sa detetom zbog propusta Tužene države da izvrši sopstvene presude s tim u vezi. Ona se dalje žalila na to da su presuda Vrhovnog suda od 28. maja 2009. godine, kojom se vršenje roditeljskog prava nad A. C. dosuđuje V. C, kao i kasnije potvrda ove presude od strane Ustavnog suda bile proizvoljne, i da su u stvari prerasle u potvrdu prethodnog nasilnog ponašanja V. C. ESLJP je smatrao da ove pritužbe treba razmatrati prema članu 8 Konvencije.
ESLJP je u presudi donetoj u ovom predmetu zauzeo sledeće stavove:
„Odluka kojom se roditelju dosuđuje vršenje roditeljskog prava nad detetom, predstavlja mešanje u pravo na porodični život, ali ne predstavlja povredu konvencije ako je „u skladu sa zakonom”, teži legitimnom cilju i ako se može smatrati „neophodnim u demokratskom društvu”.
Iako je dete prisilno odvedeno od majke, u tom trenutku nije bilo u njenom najboljem interesu da bude odvedena od oca, iz porodičnog doma za koji je vezana, i iz cele sredine u koju se uspešno uklopila i u kojoj je bila okružena ljubavlju i brigom, te se konačna odluka da se vršenje roditeljskog prava dosudi ocu ne može smatrati neproporcionalnom u odnosu na legitimni cilj zaštite najboljih interesa deteta.“
II. Pravo na pravično suđenje i pravo na delotvorni pravni lek
(član 6. i 13. Konvencije)
Članom 6. Konvencije propisano je sledeće:
„1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:
a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;
b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju;
d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;
e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.“
Član 13. Konvencije glasi:
„Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“
U odluci ESLJP po predstavci broj 19728/08 – Divna Tordaj protiv Srbije navedeno je da je podnositeljka predstavke 13. novembra 2003. godine podnela privatnu krivičnu tužbu za klevetu po privatnoj tužbi protiv P.A, tvrdeći da ju je on lažno optužio za iznuđivanje i neprijatnost u dopisu nekim lokalnim organima.
Opštinski sud u Beogradu je 25. februara 2004. godine naložio podnositeljki predstavke da dostavi dodatne informacije, što je ona i učinila 13. aprila 2004. godine.
Podnositeljka predstavke se 9. marta 2006. godine obratila krivičnom sudu radi ubrzanja postupka s obzirom na kratak rok zastarelosti po tužbi za klevetu (vidi stav 10. u daljem tekstu).
Krivični sud je 14. marta 2006. godine odgovorio da će postupak zastareti prema zakonu u avgustu 2007. godine i da će preduzeti sve neophodne mere da do toga ne dođe.
Ročište radi pokušaja prijateljskog poravnanja održano je 17. jula 2006. godine. Tuženi je izrazio spremnost da se podnositeljki predstavke izvini, pošto nije imao nameru da je vređa. Podnositeljka predstavke nije prihvatila njegovo izvinjenje.
Opštinski sud je 29. marta 2007. godine našao da je tuženi kriv za klevetu. Okružni sud u Beogradu je, međutim, ukinuo tu presudu i vratio predmet na ponovno suđenje 28. juna 2007. godine.
Opštinski sud je 30. avgusta 2007. godine obustavio postupak zbog zastarelosti. Okružni sud je tu odluku potvrdio 24. oktobra 2007. godine.
U predstavci se podnositeljka predstavke prituživala prema članu 6. st. 1. i 13. Konvencije da nije mogla da izdejstvuje odluku povodom njene privatne krivične tužbe, jer je nemar suda doveo do obustave postupka zbog zastarelosti.
ESLP u pogledu navedene pritužbe zauzima sledeći stav:
„Evropska konvencija ne garantuje pravo da se treća lica gone ili kazne za krivično delo, ali garantuje pravo na pristup sudu radi rešavanja imovinsko-pravnih sporova.
Nema povrede prava na pravično suđenje jer podnositeljka predstavke nije iskoristila nijedan od dva puta za obeštećenje – da podnese imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku ili nezavisno od krivičnog postupka, pošto srpsko pravo ne zahteva postojanje krivične presude da bi se mogla podneti parnična tužba, da pokrene parnični postupak za štetu ili neki drugi oblik zadovoljenja.“
II.1. Pravo na pravično suđenje – neizvršenje presude
U predmetu Krndija i drugi protiv Srbije, predstavka broj 30723/09 i još 3, jedan od podnosilaca se prituživao i tvrdio je da je zbog neaktivnosti sudova godinama čekao da bude vraćen na rad nakon nezakonitog otkaza ugovora o radu.
Vlada je iznela da izvršenje presude od 20. decembra 2006. godine nije bilo moguće zbog početka likvidacije/stečaja dužnika gde je podnosilac predstavke radio pre otkaza ugovora o radu. Ona je tvrdila da nadležni sud nije mogao znati za predstojeću likvidaciju, pošto inače ne bi dao nalog za vraćanje na rad. Najzad, podnosilac predstavke je primio materijalni deo njegovog potraživanja i realno se nije moglo očekivati da se vrati na rad zbog likvidacije/stečaja dužnika.
U pogledu domaćeg prava, ESLJP je naveo odredbe člana 63. ranije važećeg Zakona o stečajnom postupku (“Sl. glasnik RS”, broj 84/2004) koji je propisivao da pokretanje stečajnog postupka može biti razlog za raskid ugovora o radu između dužnika i njihovih zaposlenih. Stečajni upravnik odlučuje o zadržavanju određenog broja zaposlenih na poslu i o raskidu ostalih ugovora. On takođe ima pravo, uz saglasnost stečajnog sudije, da zaposli nove radnike ako je to neophodno da bi se započeti posao završio ili vodi stečajni postupak.
U presudi ESLJP zauzima stav:
„Dok pokretanje stečajnog postupka može biti razlog za raskid ugovora o radu, ne postoji zakonska odredba koja podrazumeva prepreku za vraćanje na rad u toku stečajnog postupka.“
III. Pojedinačne predstavke i uslovi prihvatljivosti
(član 34. i 35. Konvencije)
Članom 34. Konvencije propisano je:
„Sud može da prima predstavke od svake osobe, nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima uz nju, učinjene od strane neke Visoke strane ugovornice. Visoke strane ugovornice obavezuju se da ni na koji način ne ometaju stvarno vršenje ovog prava.“
Član 35. glasi:
„1. Sud može uzeti predmet u postupak tek kada se iscrpu svi unutrašnji pravni lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međunarodnog prava, i u roku od četiri meseca od dana kada je povodom njega doneta pravosnažna odluka.
2. Sud ne postupa po pojedinačnoj predstavci podnetoj na osnovu člana 34. koja je:
a) anonimna, ili
b) u suštini istovetna s predstavkom koju je Sud već razmatrao, ili koja je već podneta nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja, odnosno rešavanja a ne sadrži nove relevantne činjenice.
3. Sud proglašava neprihvatljivom svaku pojedinačnu predstavku podnetu na osnovu člana 34. ako:
a) smatra da je predstavka nespojiva sa odredbama Konvencije ili protokola uz nju, očigledno neosnovana, ili predstavlja zloupotrebu prava na predstavku; ili
b) smatra da podnosilac predstavke nije značajnije oštećen, osim ako poštovanje ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i protokolima uz nju ne zahteva ispitivanje suštine predstavke.
Sud odbacuje svaku predstavku koju smatra neprihvatljivom u smislu ovog člana. On to može učiniti u svakoj fazi postupka.“
U Odluci po predstavci broj 819/08 – Hrvatska gospodarska komora protiv Srbije, koja se prituživala da joj je onemogućen pristup sudu u vezi sa njenom parničnom tužbom zbog zakonskog oduzimanja imovine, ESLJP zauzima sledeći stav:
„Državna tela, kao što su centralni organi države, lokalni i regionalni organi, kao i pravna (odnosno javno-pravna) lica, osim teritorijalnih organa, koja učestvuju u izvršavanju vladinih ovlašćenja ili obavljaju javnu službu pod kontrolom vlade ne mogu da podnose predstavke sudu.
Hrvatska gospodarska komora ne uživa dovoljan stepen autonomije od vlade Hrvatske da bi se smatrala nevladinom organizacijom, u tekstu konvencije ne postoji ništa što ukazuje da bi se izraz „nevladina organizacija” mogao tumačiti tako da isključi samo one vladine organizacije koje bi se mogle smatrati delom tužene države.“
Sličan stav zauzet je i ranije, npr. u odluci iz 2013. godine, po predstavci broj 24922/12 Zastava IT Turs protiv Srbije u kojoj stoji:
„Predstavka podnosioca predstаvke, kao preduzeća sа pretežno društvenim kаpitаlom koje kontroliše državno telo i/ili vlаdа, se odbacuje, uprkos činjenici dа je zаsebno prаvo lice, jer ne uživа dovoljnu institucionаlnu i operаtivnu sаmostаlnost u odnosu nа držаvu, i morа se klаsifikovаti kаo vlаdinа orgаnizаcijа.“
III.1. Zloupotreba prava na pojedinačnu predstavku
(član 35. stav 3. tačka a))
Kada su u pitanju uslovi prihvatljivosti predstavke zanimljiva je još jedna presuda iz 2017. godine, po predstavci broj 52142/12 – Mitrović protiv Srbije, a odnosi se na zloupotrebu prava na pojedinačnu predstavku.
Naime, ESLJP je većem broju odluka zauzeo stav da se predstavka može odbaciti zbog zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku u smislu člana 35. stav 3 (a) Konvencije ako je, između ostalih razloga, zasnovana na lažnim informacijama ili ako su značajne informacije i dokumenta namerno izostavljeni, bilo da su poznati od samog početka ili kada je došlo do novog značajnog razvoja događaja tokom postupka. Međutim, svako izostavljanje informacija ne predstavlja zloupotrebu, a informacije o kojima je reč moraju se ticati same srži predmeta.
Kada su u pitanju odluke protiv Srbije, npr. u odluci iz 2012. godine, po predstavci broj 15433/07 -Tatalović i Đekić protiv Srbije ESLJP ističe:
„Daleko od toga da se od podnosioca predstavke očekuje da u svojoj predstavci iznese sve moguće informacije o predmetu, ali njegova je dužnost da predstavi bar suštinske činjenice koje ima na raspolaganju i za koje mora da zna da su od značaja da bi evropski sud za ljudska prava mogao da pravilno proceni slučaj.
Svaki takav propust ne mora značiti da je došlo do zloupotrebe prava na predstavku, ali kako su podnosioci propustili da obaveste Evropski sud za ljudska prava o tome da su podneli zahtev za ponavljanje postupka pred Vrhovnim sudom, da je isti odlučivao o njemu i time omogućio pristup sudu, a što se odnosi na samu suštinu njihove pritužbe, to je njihovo ponašanje suprotno svrsi prava na predstavku.“
U odluci iz 2013. godine po predstаvci broj 75381/10 – Komаtinović protiv Srbije sud zaključuje:
„Koncept „zloupotrebe“ prava na predstavku morа se shvаtiti kаo svаko ponаšаnje podnosiocа predstаvke koje je očigledno suprotno svrsi prаvа nа pojedinаčnu predstаvku i koje ometа prаvilno funkcionisаnje i vođenje postupkа pred Evropskog sudа za ljudska prava.
Podnosilаc predstаvke, iako gа je pred Evropskim sudom zаstupаo punomoćnik, ne sаmo dа je propustio dа obаvesti taj sud o tome da je Ustаvni sud ponovo rаzmаtrаo osnovаnost njegove ustаvne žаlbe, i time omogućio pristup sudu, već nije dostаvio ni blаgovremeno objаšnjenje zаšto je propustio dа to učini, što predstаvljа zloupotrebu prаvа nа predstаvku.“
U navedenoj presudi u predmetu Mitrović protiv Srbije iz 2017. godine, ESLJP u pogledu zloupotrebe prava na predstavku, navodi:
„Iako je podnosilac predstavke propustio da obavesti Evropski sud za ljudska prava o parničnom postupku koji je pokrenuo i koji se odnosio na suštinski iste pritužbe kao pritužbe dostavljene ovom sudu, predstavka nije nedopuštena jer podnosilac nije imao uspeha u parničnom postupku i nije dobio naknadu.
NAPOMENA:
Stavovi iz odluka, odnosno presuda ESLJP dati su u obliku autorskih sentenci. Celokupne odluke, odnosno presude mogu se videti u okviru programa „Propis Soft“, a vezane su kako za relevantne članove Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tako i za relevantne članove domaćih materijlnih i procesnih zakona.
Izvor: Izvodi iz propisa i odluka, odnosno presuda preuzeti su iz programskog paketa “Propis Soft“, redakcija Profi Sistem Com
